Реља Рашовић: Скретница западне цивилизације

0

Слепило постмодерног човека се можда највише огледа у неразумевању да је Дух највиша инстанца бића и да се он креће у простору слободе и апсолута. Модерни свет који је базиран на позитивистичким наукама и просветитељству, принципа технике и механике, и високог нивоа аналитике, није направио промашај у томе што је увидео вредност тих наука и њихову земаљску снагу, него што их је ставио изнад свега, као апсолутан и једини пут спознаје и разумевања света и себе самог, што неизбежно укида сам смисао живљења, чему сведочи цела западна цивилизација која је базирана искључиво на брутално ефикасним и генијалним принципима „како (урадити нешто)“ али оно „зашто“ и „чему“ временом све више недостаје. Тиме је човек механизовао себе самог и истину је свео само на нешто што је њему мерљиво и разумљиво властитим снагама кроз његове личне мотиве показујући својом слободном вољом да му Бог уопште није ни потребан. Човек често не бивајући довољно свестан тог процеса и својих избора које је направио у исто време је самим тим себе ставио као центар универзума и мерило свега у своме животу и навукао на себе велику пропаст.

Оно што можемо видети је да је човек увек склон да ствара идеологије по његовом палом разуму по којима покушава да живи, функционише, и да уређује друштво, али у историји човечанства врло је очигледно да су те идеологије доживљавале неуспехе јер нису осликавале реалну људску природу по којој човек једино може нормално да функционише, и коју он оваквим исључиво антропоцентричним путем никада заправо не може да спозна.

Не разумевајући да се највише истине откривају у личном односу са Богом, и да је Истина бића и човековог постојања заправо Личност Логоса, обездуховљен човек је свео своју егзистенцију на тотални бесмисао. Та врста негирања духовне реалности је уједно човека одвела у свет тоталне релативности свега јер је он тај који даје и процењује вредност самога себе и целог света у коме се налази. Самим тиме ништа апсолутно и универзално не постоји у свести таквог човека, који обесмишљава тиме и сопствени живот јер светиња његовог живота не може постојати у таквој парадигми, због чега добијамо продукт постмодерног света који се базира на чистој дијалектици лудила и понора у коме се све може газити на најсуровије начине.

У таквим условима човеку је немогуће да очува своју душевност, људскост и здраву емотивну структуру, већ му је дехиманизација неизбежно одредиште. Човек као биће које је створено за јединство (а једино здраво јединство које се може направити је кроз љубав и харомнију) тиме бива осуђен да се мучи као једна одсечена и сама плутајућа честица у свемиру која не може ни да види смисао свог постојања, а камоли неко надахнуће. Тиме своју егзистенцију све више почиње да реализује на начине који су по прилично слични демонолошкој, јер једини мотиви који могу да га покрећу бивају себичност, моћ и хедонизам а у свему томе тај вакум и бесмисао остају као константа.

Све што видимо око нас се дешава у процесима, и сваки избор који направимо ће имати последице у неком смеру. Због тога не могу да се не отмем закључку да човек који је одсекао себе од Духа уједно мора да изгуби и своју душу и ултимативно свој разум, јер не чува у себи оно што је основна структура свега и што је најбитније.

 

Реља Рашовић

Патриот

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*