Relja Rašović: Skretnica zapadne civilizacije

0

Slepilo postmodernog čoveka se možda najviše ogleda u nerazumevanju da je Duh najviša instanca bića i da se on kreće u prostoru slobode i apsoluta. Moderni svet koji je baziran na pozitivističkim naukama i prosvetiteljstvu, principa tehnike i mehanike, i visokog nivoa analitike, nije napravio promašaj u tome što je uvideo vrednost tih nauka i njihovu zemaljsku snagu, nego što ih je stavio iznad svega, kao apsolutan i jedini put spoznaje i razumevanja sveta i sebe samog, što neizbežno ukida sam smisao življenja, čemu svedoči cela zapadna civilizacija koja je bazirana isključivo na brutalno efikasnim i genijalnim principima „kako (uraditi nešto)“ ali ono „zašto“ i „čemu“ vremenom sve više nedostaje. Time je čovek mehanizovao sebe samog i istinu je sveo samo na nešto što je njemu merljivo i razumljivo vlastitim snagama kroz njegove lične motive pokazujući svojom slobodnom voljom da mu Bog uopšte nije ni potreban. Čovek često ne bivajući dovoljno svestan tog procesa i svojih izbora koje je napravio u isto vreme je samim tim sebe stavio kao centar univerzuma i merilo svega u svome životu i navukao na sebe veliku propast.

Ono što možemo videti je da je čovek uvek sklon da stvara ideologije po njegovom palom razumu po kojima pokušava da živi, funkcioniše, i da uređuje društvo, ali u istoriji čovečanstva vrlo je očigledno da su te ideologije doživljavale neuspehe jer nisu oslikavale realnu ljudsku prirodu po kojoj čovek jedino može normalno da funkcioniše, i koju on ovakvim isljučivo antropocentričnim putem nikada zapravo ne može da spozna.

Ne razumevajući da se najviše istine otkrivaju u ličnom odnosu sa Bogom, i da je Istina bića i čovekovog postojanja zapravo Ličnost Logosa, obezduhovljen čovek je sveo svoju egzistenciju na totalni besmisao. Ta vrsta negiranja duhovne realnosti je ujedno čoveka odvela u svet totalne relativnosti svega jer je on taj koji daje i procenjuje vrednost samoga sebe i celog sveta u kome se nalazi. Samim time ništa apsolutno i univerzalno ne postoji u svesti takvog čoveka, koji obesmišljava time i sopstveni život jer svetinja njegovog života ne može postojati u takvoj paradigmi, zbog čega dobijamo produkt postmodernog sveta koji se bazira na čistoj dijalektici ludila i ponora u kome se sve može gaziti na najsurovije načine.

U takvim uslovima čoveku je nemoguće da očuva svoju duševnost, ljudskost i zdravu emotivnu strukturu, već mu je dehimanizacija neizbežno odredište. Čovek kao biće koje je stvoreno za jedinstvo (a jedino zdravo jedinstvo koje se može napraviti je kroz ljubav i haromniju) time biva osuđen da se muči kao jedna odsečena i sama plutajuća čestica u svemiru koja ne može ni da vidi smisao svog postojanja, a kamoli neko nadahnuće. Time svoju egzistenciju sve više počinje da realizuje na načine koji su po prilično slični demonološkoj, jer jedini motivi koji mogu da ga pokreću bivaju sebičnost, moć i hedonizam a u svemu tome taj vakum i besmisao ostaju kao konstanta.

Sve što vidimo oko nas se dešava u procesima, i svaki izbor koji napravimo će imati posledice u nekom smeru. Zbog toga ne mogu da se ne otmem zaključku da čovek koji je odsekao sebe od Duha ujedno mora da izgubi i svoju dušu i ultimativno svoj razum, jer ne čuva u sebi ono što je osnovna struktura svega i što je najbitnije.

 

Relja Rašović

Patriot

 

POSTAVI ODGOVOR

*