Реља Рашовић: Тајландски борац

0

Сваки озбиљан борац када би знао да га чека меч или нека борба ван спортских правила, био би свестан колико је то суочење озбиљно, да ако је меч може добити фрактуре, ако је улична борба или рат да може завршити на интензивној нези или мртав, и водио би се филозофијом што више крварим на струњачи или у рингу, то ћу мање испаштати у реалној борби. Систематски би направио план својих припрема где би дуго времена радио на снази, кондицији, техници, експлозивности… Један те исти покрет би понављао безброј пута пре него што би га довео до савршенства. Ударао би длановима о црепове, цеваницама би шутирао бамбусово дрво што је уобичајено у школама Таиландског бокса, да би му кроз та повређивања костију окоштале ударне површине до те мере да би могао да разбије свог противника једним ударцем, а сам би добијао батине сваког дана да би очврснуо. И поред свих тих жртви које би подносио, и ћутећи трпео једва подношљиве болове, никада не би могао да буде сигуран у исход борбе коју ће имати.

Православни пут од човека захтева све то исто само на нивоу душе и духа, и такође физичког тела које доживљава исто тако преображај, где хришћанин ставља себе целог на „коцку“ у тој Борби, али у вечности. Сваки верник који је крштен има дарове Св. Духа које је дужан да оживљава подвигом који је њему сразмеран, градећи свој унутрашњи оклоп кроз различита разбијања, тешкоће, ризике и каљења било да је тај пут скромнији или са собом носи веће цене. То узрастање у благодати Св. Духа ка Христу подразумева непрестално учење и откривање суштине духовног пута, где суочавајући се са злом у себи, све више крећући се ка Богу, истински приоритети човека се октривају у свим његовим животним сферама, као што човек у исто време кроз ражличите екстремне ситуације, које могу подразумевати и страдања, бива принуђен да доноси суштинске одлуке његовог пута у којима се гради његова Личност. У тим некада једва подношљивим трењима добра и зла и немоћи које носимо унутар себе, крећући се ка Божијој милости долазимо на тешке начине до правог спознања себе које нас уједно и гради на начине које нисмо могли никада да предвидимо. Само тада је могуће добити освешћеног Хришћанина који заиста представља једну препреку онога што је зло овог света, које ће га због његовог неумољивог и неразумно тврдоглавог опредељања ка Богу цео живот тежити да шиба. И само је такав човек за Бога истински употребљив.

На жалост данас имате сасвим довољан број православних хришћана којима је припадност цркви и декларација своје вероисповести сасвим довољна. Хришћанин који је сличан навијачу за Христа. Никаква свест о грађењу личности кроз духовност, нити сагледавања својих пропуста и великих мањкавости које сви имамо, једноставно није присутна. Један цео колектив данас који није у стању да се организује и помогне себи чак и против неких мањих зла и невоља, који представља разједињени скуп тужних „патриота“ и „ревнитеља“ који заједно само деле исти литургијски простор у цркви и повремено као дронови узвикну „Христос међу нама“ уз различите светоотачке цитате, а у реалности пуштају сваког свог брата у Христу да страда од било какве невоље која би могла заједничким напорима да се спречи. „Носите бремена један другога“ у свести наших псеудоправославаца не постоји као појам, као што се од човека који се није ни дотакао свог духовног наслеђа не може очекивати било каква зрелост пута на коме он мисли да се налази. Велика одговорност пада исто на сасвим довољан број јерарха и свештеника који их никада није ни учио оном унутрашњем путу живе традиције која је хришћанство у првим вековима чинила толико силим, да је могла да разбије једну римску империју… Јако мали број духовника уопште осећа потребу да са својом паством озбиљно ради, тако да је опште очекивани стандард припадности цркве и духовности веома низак, што чини ситуацију још тежом за поправљање.

Матија Бећковић је говорио како Србија вежба Јогу на ивици понора, и некако не могу да се отмем утиску колико се то заправо односи на наше вернике и сасвим солидан број свештеника који уопште нису ни свесни какве особине годинама треба градити код своје пастве, јер је и њихова духовност јако често врло сиромашна и своди се много више на неки црквени фазон попут неке субкултуре или пак на неку етнофилетистичку идеолошку матрицу, док се онај унутрашњи пут суштине наше духовности брутално занемарује и гази …

Реља Рашовић

Патриот

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*