„Родимо генијалце, па од њих правимо дебиле“

0

Да ли се сећате оних ситуација у којима су деца у Србији (у ствари, деца из целог света) одрастала играјући се са другарима без чуда модерне технологије? Вероватно се сећате, али на тај прелепи део детињства сада је остало још само то – сећање.
На феномен зависности деце о мобилне телефоне, таблете и остала сокоћала осврнула се Србијанка Станковић која је у свом ауторском тексту за портал лоламагазин.цом савршено објаснила читаву проблематику. Њен текст преносимо у целости, а уз осврт на наслов „Родимо генијалце, па од њих правимо дебиле” наставила је:

„То сам помислила јуче кад сам на шеталишту видела клинце на оним љуљалицама на жетон. Знате оно, заседнете дете у неки аутић, убаците 20 динара у металу и оно почне да се љуља, пева, клацка и светли? Сјајна ствар! У мом малом провинцијском граду има их сигурно двадесетак. И то је кул. Шетате с дечицом, па их мало забавите. И то је у реду. До јуче.

Погледам у те љуљалице (на овом месту их има пет) и схватим: све имају екран испред себе! А на екрану, погађате, цртани!

’Ајмо испочетка! Дакле, родитељ/бака/дека/тетка/ко год да је извео трогодишње дете напоље, извео га је из куће. У којој је (највероватније) гледало цртаће. Методом одвоји дете од таблета, обуци га по последњој моди и изведи на ваздух постигнут је невероватан успех – дете на ваздуху (уз царско љуљање и певушење) гледа цртани! Браво!
Мајка/отац/бака/тетка стоји поред те царске љуљашке и само јој фали палмин лист да хлади младог царевића или чаробну принцезу! У другој руци јој је мобилни. Разгаљује се. Или једноставно мора да искључи свој мозак. Гледа у екран или неку невидљиву тачку на асфалту. И то је људски, да вам кажем. Пробајте ви да зауздате ту ураганску силу трогодишњака, па се јавите да осуђујете.

Дакле, није овде проблем у цртаном филму, ни у мобилном телефону или таблету. Проблем је у овом „морам да искључим мозак“.

Некада давно (када већ помињемо царевиће и принцезе), искључивање мозга нам није било потребно. Будили смо се, радили, одмарали, а увече би се мозак захваљујући умору сам гасио. Деца су, замислите, трчала! А најзанимљивији цртани су биле степенице. Успављивала су се на путу до куће. Рећи ћете, није тада било оволико стреса? Можда. Али једно је сигурно, тада нам је и стрес био гориво.

У данашњој утакмици стрес води од самог почетка. Оног детињег почетка. Јер ми тако учимо нашу децу. Дете је и даље дете. Дете ужива. Благо њему! Зна шта живи! А погледај мене! И ту крене: кувам, перем, идем на посао, шеф се опет дрнда, касним са отплатом кредита, притискају ме у банци, притискају ме на послу, притискају ме код куће. Дај, дете, пусти тај цртани! Уживај! Ево и тата ће да гледа на телефону. Цртани? Да, татин цртани. Па онда у дуету, терцету или породично сви гледамо „цртани“. Фејсбук, Инстаграм, Маша и медвед, Ми смо пилићи.

Ми смо будале, да вам кажем! Родимо генијалце, па правимо од њих дебиле.

Гледамо како неки људи тамо с друге стране Земљине кугле уживају у базену, или како Мика из ИИ2 има лепу жену, или како су Николићи поново отишли на зимовање. Они су срећни.

А не видимо, јер баш у тај мобилни гледамо, доле на поду мезимица по први пут сама слаже коцке. Нису лего. Само су коцке. И она то уме! А мезимац (као из воде да је израстао) развукао дугачке ноге по тепиху и расклапа аутић. Да види шта има унутра. Њих двоје леже на поду и мисле. Она улази у собу, има налакиране нокте и уредно зачешљану косу. Обукла је тренерку као да се спрема за час физичког, пакује ранац и значајно подиже обрву.

– Оставите све што радите, идемо у природу!

Верујте, као у бајци, овим магичним речима почиње чаролија. Само треба да се сетимо да их изговоримо.

Абракадабра!”
lolamagazin.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*