РОДОЉУБ МИЛОВИЋ РОЋКО: Ђинђић је могао да преживи

Бивши начелник Управе криминалистичке полиције Родољуб Рођа Миловић у пензију је медијски испраћен као „генерал Папаја“. У Њузвику говори о односу полиције и политике, поверењу, систему безбедности, колегама, новцу, Чумету и Ђури Мутавом...

0

„Није ни тако необично упензији, веруј да није“, прилично уверљиво ми каже Родољуб Миловић, релативно свеж, пензионер, донедавно начелник Управе криминалистичке полиције Србије.

Супротно позицији с које је професионално тихо скрајнут, о њему су месецима, углавном током прве половине прошле године, поједини медији писали као о учеснику значајних афера. Није се поводом тога често јавно оглашавао, а и кад је то чинио, са становишта његових пријатеља – боље да није.

Прве месеце пензионерског стажа проводи веома активно. Највише уз реку. У окружењу и дружењу такође с бившим полицајцима. „Фино смо се ту окупили.“

Познат у полицији, и ван ње, једноставно као Рођа, питам га да ли дели мишљење некадашњих колега да је од свих баш он највише „надрљао“?

„Чини ми се да јесам. Ма, јесам. А само због мог безобразлука нисам скроз. Мислио сам неко време да су Миле Новаковић и Бора Бањац извукли дебљи крај… После „Сабље“ доживео сам хаос. Писали су о мени будалаштине, да сам узимао новац, фалсификовао исказе, изнуђивао их. То ми је после „Сабље“ теже пало него оно што се касније дешавало. Био сам неискуснији, знаш – стигла демократија у Србију, ми глумимо неке фанатике, залећемо се… И на крају схватиш о чему се ради.“

О Миловићу су у медијима освануле спекулације да је незаконито прислушкивао политичаре, оптужбе нарко-боса Дарка Шарића да је он „генерал Папаја“, којем је платио нешто више од милион евра, да је и преко криминалаца организовао тајно праћење начелника БИА…

Кад су, недуго потом, уследиле смене њега и још неких челника полиције, и премијер Србије Александар Вучић кратко је навео да су се „поједини начелници полиције мешали у политику и медије“.

Кад је формирана радна група за истрагу наведених оптужби, Миловић је, на лично инсистирање, тестиран на полиграфу. Није га прошао на једном питању: Да ли је икада слагао надређеног?
Rodoljub Milović Roćko; Autor: Vojislav Tufegdžić„ИМА ЈАЧИ ОД ВАС“

У неколико наврата помиње да га је безобразлук извлачио из непријатних ситуација, али пођеднако и стварао невоље. Посебно кад је због позиције начелника био у нужди да контактира с политичарима и координира рад с њима.

„Чудне ситуације. На терену 70 мојих људи спрема акцију данима, у четири ноћу почиње, а мене у поноћ зову у Владу Србије. Кажу да све обуставим. Одговорим да нећу и да морају да плате 70 људи којима ја притом треба да саопштим да се повуку, да иду кући, као да је све била шала. То не може да се дешава. Поготово не често. Хајде, можеш да пролонгираш, да тренутно не одговара и да одложимо за десетак дана. То је у реду. Али ово друго је обично зај…“

И опет помињемо безобразлук, различито га доживљавајући. Питам да ли су такве акције ипак радили или се повлачили под притиском политике? „Јесмо, радили смо. Касније и на безобразан начин, јер другачије не може.“

И уверава да полицијски посао, генерално, без одважности којом би се пре могао описати „безобразлук“, не може да се ради. „Не. Не може. Не може никако. Не можеш да схватиш у како жестоке сукобе сам улазио.“

У поверењу ми говори нешто што је тешко прећутати. Кажем да му не дајем гаранцију о тајности. Помиње период пре убиства премијера Зорана Ðинђића.

„Ма… Да су они хтели да раде како смо ми кренули, не би Ðинђић био убијен… Они да отимају људе по Србији и наплаћују откуп!“

Знали су да то води „земунски клан“. Касније се прочуло да су и полицајци, неки од њих, почели да отимају „земунце“. Да им „докажу да има неко јачи“. Говорило се да су им све признали. Чак и без батина. Не може Миловић о томе детаљно. А делује као да би волео, да има још нешто више од онога што се зна.

„А онда ођедном васкрсење, пустише их из затвора, а ми немамо куд… Сазнамо да су хтели да нас хапсе, па смо се организовали. Било је разних фарси, тужби, замало да заглавим затвор. Ишчупали смо се на крају.“

Кад о сукобима говори, никако не мисли на рањавање. Једном званично, 4. јануара 1999, у обрачуну с криминалцем. „Нађен је мртав у затвору прошле године у фебруару.“ Други пут је рањен „незванично“. Глупост објашњава, случајност, кад је колега опалио из пиштоља приликом неког хапшења. Фолирали су обојица да је Миловић сам себе ранио, „јер ко ће да се гњави са сектором унутрашње контроле“. Испали су наивни, схватили су други о чему се ради, али нигде ништа није процурило.

Сукобе, много жешће, туче како их назива, имао је с колегама. Не баш из полиције, већ из друге службе – Безбедносно-информативне агенције.

„То је било 2015. Они су очигледно дали неким политичарима обећање да ће да ме ухапсе. Али нису имали ништа, па се нисам ни плашио никаквог поступка. Тражили су нешто лоше у мојим комуникацијама. А ја сам за све имао одобрење. И то писмено. И дуго је трајала њихова тајна пратња, која је већ почела да прелази границе нормалног. Поготово кад су почели да прате и мог сина… И решио сам да направим хаос. Имао сам тада неки бродић на Сави, дошао је до мене другар који је у близини држао ресторан и рекао ми да су ‘горе’ две лимузине, колико је људи у њима, а ја дохватим пиштољ и потрчим тамо, живаца више нисам имао. Али побегли су.“

Слао је неколико пута поруке важним политичарима, али му нису одговарали. Натегнутост је полако почела да јењава, док једне вечери просто није осетио да нешто „много не ваља“. Возио се аутомобилом ка насељу Бањица. Често је телефон држао угашен, с извађеном батеријом, као и тог пута. Знао је шта су могућности технологије. Тако је поступио и тог пута. У улици која иде низбрдо угледао је елегантно обученог човека поред „голфа“. Али како је успорио због лежећег полицајца, видео је да у руци држи „шкорпион“. Видео је и да возач „голфа“ сугерише нешто колеги, да се и трећи у екипи узнемирио, и схватио да га нису очекивали с те стране. Али су га сигурно чекали.

„Тај крај добро познајем, ту је становао један сада покојни криминалац ког смо хапсили. Завучем се колима са стране и угасим мотор. Видео сам како су полако промакли. Тражили су ме. Укључим телефон како бих звао другаре да се негде склоним. Али стиже ми порука о пропуштеном позиву. И назовем број. Јави ми се тадашњи начелник оперативе БИА. Нисам га познавао. Каже ми да би требало да се видимо, центар БИА, одмах. Одем тамо, паркирам се и гледам ка капији, па га позовем да ми отворе. Међутим, јави се други глас, нека дрипчина: ‘Знаш, одлучили смо, нећемо с тобом вечерас, па ћемо те звати.’ Јасно ми је да је попио и кажем му да ми да Бугарина. Јавља се и питам шта се дешава. Не помињем догађај од пре тога. Каже да излазе на капију. Одговорим да лаже јер гледам у капију. Питам га где да се видимо, он каже у кафићу на Бањици.“

Било је двадесетак минута пре поноћи. Конобару је поручио чашу пића и одмах платио. Био му је чудан велики број шетача у то време, фебруар, хладноћа. Питао је конобара да ли је то уобичајено, одговор је гласио да није. Затим се представио као полицајац и упитао има ли наџорних камера ако се нешто деси, да ли су „проточне“ или снимају? Момак је одговорио да не зна.

Тада су и пролазници на улици нестали.

„Појаве се четири лимузине и блокирају мој ауто. Изашла су седморица ка кафићу, двојица су се повукла удесно. И зове на телефон тај с бугарским презименом. ‘Изађи напоље’, командује! Ја трезан, знам да су они попили, рачунам колеге су. Али нешто није у реду. Имао сам претходно тај сусрет са смрћу. Па, не би био толико луд да наступа тако ако је нешто знао о томе. Како сам изашао, стане нека громада испред мене, из Никшића је. Питам ко је тај што ме је звао, а овај скочи устрану и викне да га не гурам. И ударим ја, дижем фрку, а нека ручетина хоће да ми отме пиштољ. Све је то дрипачка прича. Ја захтевам да ми објасни ко ме је и зашто звао да се видимо. И приђе са стране најнижи од њих. Видео сам да га остали респектују. Рече: ‘Генерале, молим вас, ово се отргло контроли, хајте, молим вас, седите у ауто.’ Стао је између мене и њих, одблокирали су мој аутомобил, ја кренух, а онај момак све време између мог аута и њихових.“

Нашао се с пријатељем који му је предложио да позове тадашњег директора полиције Вељовића. Било је један иза поноћи, испричао му је за физички сукоб, да је време да се некоме озбиљно скрене пажња, обавести министар полиције. Све је преноћило, а ујутру је имао непријатан разговор с руководиоцима полиције. „Схватио сам да је то много ружна прича. Свашта сам рекао.“

Rodoljub Milović Roćko; Autor: Vojislav Tufegdžić

САЗНАЊА

Исте вечери звао га је пријатељ, доктор Бошко Ђукановић, тада директор болнице „Дедиње“. Звао га је да дође. Миловић је одбијао јер је тек стигао кући, али је овај инсистирао на томе. Јасно му је било да се попило и да је тамо неко друштво. Док се спремао, телефон је поново звонио. Докторка коју је знао рекла му је да се скупило 15 лекара и да очекује тучу. Какву тучу? Каже да је ту је неки џудиста из БИА. Потврдила му је да има „бугарско презиме“. Наоружао се и отишао.

„Седе они сви задовољни. Најављују сукоб, а Бошко ме звао да се помирим с овим. Ма, шта ме зовеш пред 15 људи да се мирим! Питам га одмах да ли ћемо да се бијемо или миримо, он одговори да ми се извињава. Рекох му да је био ружан чин претходне вечери. Пустио сам га да се дебело напије и у једном тренутку рекао: ‘Да ми се десило нешто ту ноћ, ти би био крив.“ Пита ме зашто. Ја њега ко му је рекао да ме зове. Његов позив пре ‘сачекуше’ у Борској улици. Одговорио је да то није битно. Онда му објасним какав сам проблем имао, да су могли да ме убију. И није му било добро кад сам му све објаснио.“

Али му је рекао и да је седам цеви било уперено у њега, уз додатак: „Ја имам јаче убице него ти!“

„Какве црне убице имам ја?! Не можеш да верујеш. Е, то ти је стварност у Србији.“

Није успео да открије ко га је са „шкорпионом“ чекао на Бањици.

Добро је свестан чињенице да се многима замерио. У његовим бележницама, док је био оперативац за време „Сабље“, нашла су се имена политичара за које је инсистирао да се ту нађу. Међу колегама и пред надређенима је говорио како се урушава систем безбедности, касније је тврдио да су појединци из БИА узели 50.000 евра, неки други 300.000. „Мени је мали Мишковић у присуству сведока то причао. Не може то баш тако да се ради… И онда сам себи поставим питање шта ћу ја овде.“ Уверава да докази и снимци за његове тврдње постоје. Причао је и о скривању предмета, политизацији.

У јуну 2013. поднео је молбу за разрешење дужности, али је она одбијена. Исто и у фебруару 2014, од директора полиције и министра. Опет одбијен.

Пре него што сам се дохватио „генерала Папаје“, како га је именовао Шарић, занимало ме је да ли је и раније доживљавао подметања. Док је радио на одељењу за крвне деликте, није.

„Мени је покојни Симић био најбољи учитељ. Каже: ‘Слушај, све док видиш нечијег брата, нечију сестру, дете, да лежи лишено живота, бићеш човек. Кад почнеш то да гледаш као предмет, нити си више полицајац нити си човек.’ Тако смо и радили.“

Каже да му је то најбољи полицијски период. Да је ово после тога „вишак“. Одбијао је да буде начелник УКП Београд, али су га натерали Драган Јочић и Милорад Вељовић, министар и директор полиције. Није то била његова „прича“. Волео је да ради посао, не канцеларију.

Иако му то није спадало у надлежност, као начелник УКП Србије прихватио се обавезе да из Црне Горе преузме човека по договору власти две државе. „Али у реду… И онда сазнам да преузимам криминалца који је тамо изјавио да неће са мном да се види јер сам му ја узимао паре. Ја гледам Гурија, који га је довео тамо, а криминалац неће да изађе из кола. Питам Гурија ко ме зај… за те паре, он каже: ‘Роћко, тако он каже.’ И доведу га. Он препозна двојицу инспектора и уљудно их поздрави. Гледа у мене, ја му кажем: ‘Ја сам Роћко’, а он одговори: ‘Ниси ти Роћко.’ Кажем: ‘Пријатељу, хајде објасни ми ко сам.’ Покажем му и службену легитимацију и личну карту, али он упоран – ниси ти Роћко. И онда му ови други кажу да се не зеза, да сам ја Роћко, па се он извинио јер је у Црној Гори тврдио да сам му ја узео паре. Сутрадан ујутру у Београду ја му, у присуству тужиоца, доведем све могуће шефове из криминалистичке полиције и испаде да се један колега представљао као ја и узимао му паре.“

А како се појавио „генерал Папаја“?

„Већ се примакло време летњих одмора, петак. Спале и ја смо седели код мене у канцеларији, кад долази судија ког добро познајем. Каже: ‘Роћко, у великом си проблему.’ Питам зашто, а у то време ми некако драго, не можеш да верујеш. И почиње да прича. Питам судију одакле ‘Папаја’, а он одговори да му је Шарић одговорио: ‘Не знам, они су ми рекли?’ И онда схватиш све намештање.“

На то се наслања прича о фамозној Јеловој Гори, састанку са сведоком Фрицом, који је требало да говори о којечему у вези са Шарићем. Миловић је уверен да за то није било потребе, јер човек живи у Котору и „могу да дођем код њега кад хоћу.“ Али кад се поставило питање ко је учествовао у обезбеђењу Фрицовог доласка на Јелову Гору…

„Схватиш много тога. Нама нису хтели да саопште ко је веза, ко је такозвана контакт-тачка. ‘Не могу да ти кажем’, гласио је одговор. Сазовем целу екипу, они се сложе да се не залећемо с тим састанком. Али је на крају укључена и БИА, а ми смо добили налог – хитно Јелова Гора.“

Док су чекали састанак, Миловић се забављао на билијару. Као начелник управе није хтео да води разговор, за то се пријавио његов колега из Београда с којим је дошао.

„И у једном моменту мени досадно, кренем оним ходницима, дођем на спрат, уђем у просторију, а тамо седе два типа испред огромног екрана. Видим да гледају разговор. Кажу да су колеге из БИА. Одмах сам знао по колеги који је учествовао у разговору да зна да се снима, сви се виде на екрану, једино се њему види само колено.“

Информације које су добили биле су веома квалитетне. Добили су три Фрицова писма и урадили на основу њих фантастичне послове у Шпанији. „Славиша и ја одликовани од Шпанаца.“

Фриц је у међувремену убијен, наводно због освете за неко пређашње убиство, а Миловић је захтевао да добије ЦД са снимљеним разговором.

Зна, каже, да Фриц није цинкарио Шарића, али да је учинио нешто друго:

„Неко му је рекао, то тврдим и данас, да Роћко тражи паре како би он био заштићен. Јер, појавила се на крају и прича да сам ја од Фрица узео паре. То сам рекао и полиграфисти – да сам убеђен да је то Фриц говорио Шарићу. Јер, ја знам ко је посредник у целој тој причи“.

Није сигуран, тврди и да не зна, зашто му је то смештено. „Освета, можда зато што сам тврдио ко је узимао паре из безбедносних служби.“
Rodoljub Milović Roćko; Autor: Vojislav Tufegdžić

ОБЕЗБЕЂЕЊЕ

Питам га како му делује моћ медија из полицијске перспективе?

„Прејака. То сам схватио 2014. године. Ту смо ми били наивни. Неколико пута сам нешто ружно рекао и одмах увече звони телефон. Ујутру наслови у новинама…“

Раније се до важне информације, објашњава, теже долазило. Сад је мало другачије, и техника прилично помаже. Али није то као информација с улице.

„Полицајац мора да буде мало и кафански човек. Не можеш да будеш дама из канцеларије. Ови данас, чујем, немају возила, немају ту слободу, кад излазе из зграде морају да се јаве… О чему причамо? Мораш некад да будеш и галантан према људима из неког полукриминалног миљеа. Не можеш да будеш сувише крут, јер мораш да дођеш до информација, оне су основ тог рада.“

А шта боље пролази код криминалаца, психологија или батине? Каже – ово друго.

„Ђуру Мутавог, који је током „Сабље“ постао сведок-сарадник, дуго смо радили. Он и ја смо се одмах укапирали, замало после због њега да изгубим посао. Његова мајка Ибољка била је у затвору. Ајде, молим те, она шверцује дрогу. Миле га је испровоцирао у старту, јер није волео ту Ðурину узречицу ‘Није ми добро’. И онда крене да прича. Тражио је да Миле изађе напоље. Кад је кренуо, прво што је рекао било је – ‘Имам један услов.’ Да је био неки други полицајац, сигурно би на то добио шамар. ‘Реци, пријатељу’, кажем, ‘да видимо да ли нешто можемо.’ А он одговори: ‘Да ми се мама пусти из затвора.’ Кажем му да ће његова мајка доћи да га види. Гледао ме и вероватно мислио да сам будала, није веровао да је то могуће. И кажем Бори Бањцу да ‘имамо човека’, да ће све причати, да ми дозволи да доведемо Ибољку да га види. После је министар Михајловић звао Бору, кренуо на мене, али Бора ме није дао. И кад је Ðура видео мајку…. Рекао сам јој: ‘Госпођо, идете кући, ето да видите сина.’ Она почиње да плаче, а Ђура креће да прича све. И није лагао ништа. За разлику од Чумета.“

Занима ме с колико људи се замерио током каријере. И с каквим људима?

„С криминалцима нисам никад. Дешавало се на суђењу и да их адвокат наговара да кажу како сам их тукао, али ниједан није то рекао. И данас ми се деси да у кафани конобар донесе пиће од неког госта, па овај приђе и пита да ли се сећам да сам га хапсио. Упознао сам и те најјаче криминалце. Видим у њима супротност од себе, али то је њихов живот. А моје је да браним нешто што сматрам исправним. И, веруј ми, кад би било стани-пани, без обзира на то шта, на пример, о Чумету мислио, да ми је, не дај боже, угрожена породица, не бих звао неке колеге, већ Чумета. Веруј ми да имам више поверења у неке криминалце без обзира на то шта су, али када ти дају реч, поштују је више него оно што се зове систем. Сви ми кажу да грешим у таквом гледању, али…“

Кад све сабере, из пензионерске перспективе мисли да му је полицијски посао био тежи од политичких комуникација, у које је морао да уђе. „Мада, политику још нисам преживео.“

Али се на неки начин обезбедио. Не материјално, иако су милиони помињани онолико пута колико је и он био на насловним странама.

„После ‘Сабље’ све што имамо од докумената склонили смо на седам места, да то буде нека врста заштите, безбедности. Јер, много пута смо доживели да, кад нешто у послу треба да завршимо, неко каже – стани. Ја сам с колегама преузео ту обавезу. После овог дешавања око ‘генерала Папаје’, склонили смо и на 107 места. Једноставно, уколико ово ружно што смо доживљавали постане још горе, могу и да кажем и да докажем да постоје белешке о свему. Да се не нађемо на одстрелу без доказа.“

Војислав Туфегџић, ЊУЗВИК

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*