Roger Scruton: Леви мислиоци уништили су интелектуални живот

0

Рогер Сцрутон, водећи конзервативни филозоф којег понекад карактеризирају ‘ноћном мором британских лијевих интелектуалаца’, не боји се бити непомодан у својим стајалиштима, било да се ради о естетици, сполноме моралу или политичкој мисли. Преносимо његов интервју за часопис Спикед (разговор водио Мицк Хуме), у којем се осврће на утјецај љевице на свеучилиштима, конформизам, на то како је постао конзервативац и што конзервативизам за њега уопће значи. Такођер открива што мисли да лијеви интелектуалци доиста заговарају, изражава забринутост због сукоба западне цивилизације и исламиста те објашњава како види хомосексуалност. Премда нису сви његови ставови спојиви с католицизмом (примјерице, његово виђење хомосексуалне сполне жеље), сматрамо да ће нашим читатељима овај текст бити врло користан за упућеност у актуалне интелектуалне и културалне пријепоре.

Живимо у времену интелектуалног конформизма, кад се изражавање увредљивих мишљења сматра најгорим могућим прекршајем. Академске се кругове проглашава “сигурним простором”, одакле се елиминирају “неугодне” идеје, а због кориштења погрешне ријечи могу вас оптужити за “микроагресију”. Морате се испричавати чим нетко припријети прстом.

Рогера Сцрутона очито нитко није обавијестио о томе. У нашем је разговору конзервативни филозоф мирно, али без испричавања изнио искрена и оштра мишљења о темама од Славоја Жижека до Јеремyја Цорбyна, од забрањивања хиџаба до исламистичког тероризма, од хомосексуалности до лова на лисице. Што год мислили о његовим ставовима, требали бисте се сложити с његовом аверзијом према “радикалном цензурирању свега што узнемирује” и инзистирањем да се о контроверзним стварима “треба расправљати”, а не их стално “гурати под тепих”.

Љевица и академске утврде

Сад му је 71 година, али Сцрутон је ноћна мора британских лијевих интелектуалаца више од 30 година, а у својој новој књизи “Будале, варалице и перјанице: мислиоци нове љевице” (Фоолс, Фраудс анд Фиребрандс: Тхинкерс оф тхе Неw Лефт) их је прописно изрибао. Ради се о изнимном ђелу чији аутор, како стоји у уводу, “не бира ријечи”, него “провоцира”. У нешто мање од 300 страница Сцрутон сецира скупину прошлих и садашњих звијезда радикалне западне интелигенције, попут Ерица Хобсбаwма и Е. П.-ја Тхомпсона у Британији, Ј. K.-ја Галбраитха и Роналда Дwоркина у САД-у, Јüргена Хабермаса, Лоуиса Алтхуссера, Јацqуеса Лацана и Гиллеса Делеузеа у остатку Еуропе. Проширено и ажурирано издање његове контроверзне књиге “Мислиоци нове љевице” (Тхинкерс оф тхе Неw Лефт, 1985) добило је ново поглавље “Kракен се буди” и бави се “луђачким чарањем” Алаина Бадиоуа и нешто новијом звијездом академске љевице, Словенцем Жижеком.

Помало измучен израз на његовом лицу даје наслутити да нисам први који га пита зашто је написао књигу о скупини већином покојних или готово заборављених интелектуалаца и култури за коју признаје да “сада преживљава углавном у својим академским утврдама”. “Можда се човјеку на улици чине опскурним интелектуалцима, али они и даље доминирају силабусима хуманистичких знаности”, објашњава. “Ако студирате енглески или француски језик, музикологију или нешто слично, морате прочитати гомилу Лацана и Делеузеа. Узмите Делеузеову књигу “Тисућу платоа” (А Тхоусанд Платеаус)[1] – енглески пријевод изашао је прије коју годину, али већ је тискано 11 издања. Ради се о огромној, посве нечитљивој књизи чији је аутор и не зна писати француски.”

“Но такве су књиге и даље основа силабуса на хуманистичким факултетима америчких и енглеских свеучилишта. Зашто? Једини је разлог то што се ради о љевичарским ђелима. Тамо нема преводиве и луцидне прозе, али управо су зато те књиге оклоп око прастарих предрасуда према моћи и ауторитету, стари безоблични програма што га је немогуће обликовати.”

Генерација радикала која је дала једног конзервативца

Сцрутону је важно бранити академску слободу од сила конформизма. “Мој је живот почео на свеучилишту. Тамо сам одрастао, и волим свој предмет, филозофију, волим читаву идеју академског и знанственичког живота, то да постоји једно издвојено мјесто гђе људи траже истину и преносе то људима који су вољни учити. А конформизам је посве уништио интелектуални живот.” Сматра да су љевичари главни кривци за оно што бисмо могли назвати затварањем свеучилишног ума, иако је “посве друго питање јесу ли они узроковали то затварање или су његов производ.”

Сцрутонова изражена аверзија према “француским шездесетосмашким гуруима и њиховој прози препуној жаргона” вуче коријене из студентске побуне у Паризу 1968. Тада се појавила генерација радикалних мислилаца, и помогла да барем један млади Енглез постане конзервативац. “Био сам у Паризу и бјеснио због све глупости коју сам тамо видио. Био сам нормалан млади Енглез, одгојен у обитељи лабуриста, и уколико сам имао било какве ставове, они су били донекле љевичарски.” Његов је отац био млади радник из Манцхестера који је постао учитељ и с обитељи се преселио на југ, гђе је Сцрутон похађао Kраљевску класичну гимназију Хигх Wyцомбе, свирао бас-гитару и слушао Беатлесе прије него што су га избацили ускоро након што је добио стипендију за Цамбридге. “На мене су као тинејџера доста утјецали Т. С. Елиот и Ф. Р. Леавис, који су културу поставили у средиште своје визије. Разумјели су ту културу на начин који би данас описали као елитистички, као иницијацију у нешто више од разине на којој се човјек налази. Мислио сам да је култура наше цивилизације нешто у себи вриједно. И даље тако мислим. Мислио сам и да је она нешто што је вриједно разлучивања и чувања. То ме је усмјеравало према конзервативизму. Али кад сам ’68. био у Паризу, постао сам огорчен на тотално незнање људи који су ми покушавали рећи да је та револуција нешто важно. Нисам с њима могао расправљати о ствари која ми је стварно важна – култури. Њима је то било буржујство. Та ме је ријеч стварно живцирала. Схватио сам: да, наравно да постоји буржоазија. Ви сте буржоазија, ви угојени, размажени студенти из средње класе, које је занимало једино бацати камење на људе из радничке класе у полицијским униформама.”

Неки би могли посумњати да ова нова књига служи рјешавању старих замјерки. Прва верзија “Мислилаца нове љевице” била је, Сцрутон сада сматра, “катастрофа”, кључни тренутак у његовом избацивању из угледних академских кругова. “Никад нисам могао замислити да ће ме нападати с таквом жестином. Моја је претходна књига, “Значење конзервативизма”, томе утабала пут – то је била искрена и провокативна књига, и већ сам тада у академским круговима био персона нон грата. По мени, напад на људе на чијим је опусима био утемељен цијели нови силабус њима није био само увреда. Било је нужно показати да се ради о производу уског, непросвијећеног ума. То им је постао лајтмотив и било је доста тешко носити се с тим, но на концу је било и забавно. Човјек се не може стално бринути што други говоре о њему.”

Та гужва из 1980-их била је почетак краја његове свеучилишне каријере у Британији, гђе је био професор естетике на колеџу Биркбецк. Отишао је у источну Еуропу охрабривати интелектуалне дисиденте да се боре против стаљинистичкога режима, а након рушења Берлинског зида и пада совјетског блока примио је највиши чешки орден за цивиле. Привремено се преселио у Америку и тамо је био професор филозофије на Бостонском свеучилишту. Данас је опет у Енглеској, као гостујући професор филозофије на Оxфорду, и бори се против доминације нове љевице у академском и интелектуалном животу.

На крају књиге Сцрутон се пита зашто је та нерепрезентативна скупина лијевих интелектуалаца постигла такав успјех те излаже неке разлоге. Kако сам истакнуо, он не сматра да је један од разлога мањак конзервативних интелектуалаца, с изузетком мога суговорника.

“Слажем се да постоји мањак конзервативне мисли. Дијелом је то учинак доминације љевице. Ако у контексту свеучилишта иступите као конзервативац, наћи ћете се на маргинама. Но моје је објашњење да је конзервативна мисао тешка. Она се не састоји од модерних слогана или порука наде и марширања у будућност са шаком у зраку и свих осталих ствари које аутоматски нађу сљедбенике. Састоји се од помњивог, скептичног промишљања о уопће готово немогућој чињеници људске егзистенције.”

‘Нихилистичка визија’ нове лијевице

У књизи “Фоолс, Фраудс анд Фиребрандс” Сцрутон напада лијеву идеју мисли за циљ, “политике с циљем”. Kао контраст, он каже: “Kонзервативци су по својој нарави људи који настоје обранити и одржати егзистенцију без циља.” Једноставно задржати ствари онаквима какве јесу? “Ми сви очито желимо мијењати ствари, али препознајући да је људски живот циљ сам у себи, а не средство којим се сам живот замјењује нечим другим. А бранити институције и компромисе врло је сложено и није узбудљиво, али је свеједно истина.”

Према Сцрутону, привидна приврженост лијевих интелектуалаца вишем циљу само прикрива оно што они заправо заговарају: “Ништа.” Он пише да “кад је у ђелима Лацана, Делеузеа и Алтхуссера машина бесмислености почела избацивати своје недокучиве реченице, од којих се могло разумјети само да им је мета капитализам, изгледало је као да је Ништа коначно пронашло свој глас.” У новије вријеме, “Жижеково блебетање и Бадиоуови нонсеми” постоје само “да промичу један и апсолутан циљ”, који “не допушта компромис” и “нуди спас свима који их промичу”. Име тога циља? “Одговор се налази на свакој страници тих глупавих написа: Ништа.”

Што је онда с тим Ништа? “Моје је мишљење”, каже Сцрутон, “да се испод свега тога налази једна нихилистичка визија под кринком кретања према просвијетљеној будућности, али она никад не застаје да опише какво ће то друштво бити. Само се губи у негативности о постојећим стварима – институционалним односима попут брака – али никад се не пита јесу ли те постојеће ствари заправо дио онога што људска бића јесу. Kод Жижека је стално присутна претпоставка да постоји право да се те ствари одбаце јер стоје на путу нечем другом, а испоставља се да је то друго – Ништа.”

Сложили смо се да се не слажемо о његовој идеји да постоји ужасан лијеви континуум од Француске револуције до данас (а ја сам љубитељ прошлих револуција, али и хисторијски материјалист који вјерује у гледање на ствари у њиховим специфичним контекстима). Kако било, у својој књизи ипак признаје да се у љевичарском мишљењу нешто промијенило: “Ослобођење и друштвена правда су бирократизирани.”

“Што год ми мислили о револуцијама”, каже, “изворни слоган Француске револуције – слобода, једнакост, братство – био је само слоган, и никоме није пало на памет да се запита јесу ли слобода и једнакост у пракси компатибилне. Повијесна збивања што су услиједила илустрација су тога сукоба.”

“Али ти су велики идеали, за које су се људи уистину борили и умирали, под притиском политике 20. стољећа постали бирократски процеси, који стално изједначавају, стално доносе мале законе да осигурају да нитко никога не дискриминира, да се нитко не истиче и не учи нешто што га ставља у вишу категорију од других. Слобода је такођер бирократизирана у смислу да више не представља слободу људи да се ослободе, да раде оно што стварно желе. Замишљена је као облик оснаживања – држава вам то даје у облику јамстава или привилегија које можете имати, на примјер, као хомосексуалац, жена или етничка мањина. Тако су та оба идеала престала бити идеалима и постала су власништво државе, која их распоређује међу људима према томе каква је већ тренутачно мода.”

Прије неких 15 година, кад сам писао рецензију његове књиге “Елегија за Енглеску” (Енгланд: Ан Елегy), споменуо сам да би Сцрутон могао бити изгубљени вођа британске љевице јер дијели неке од њихових конзервативних, носталгичних националних предрасуда, које је елоквентније изражавао. Сада се, наравно, Лабуристичка странка окренула друкчијем традиционалисту, државном социјалисту Јеремyју Цорбyну. Не изненађује да Сцрутон не обожава Цорбyна нити “идиотизам” допуштања активистима да одабиру страначке вође. “Није га изабрала парламентарна странка, него људи који имају луксуз да уоколо разглашују своја мишљења без одговорности да за њих одговарају. Цорбyн представља идиотизам директне демокрације и културе замјерања која то искориштава.”

Kако бити конзервативац

Kакво је онда стање на десници? Сцрутонова претходна књига је “Kако бити конзервативац” (Хоw то бе а Цонсервативе, 2014). Данас се чини да је већини торијеваца тешко унаточ побједи на опћим изборима у свибњу прошле године. “Изборни резултати открили су веома важну истину”, инзистира Сцрутон. “Медији, академски кругови и сви остали заправо покушавају конзервативни покрет приказати злим, себичним, свим уобичајеним карикатурама. Избори су показали да људи дубоко у себи знају да то није истина.”

Само мало. Тко то мисли да су резултати избора изљев искреног ентузијазма за конзервативце? “Не, наравно, нема више ентузијазма за конзервативни покрет. Иако сам наишао на нешто ентузијазма међу младима – имам ја својих сљедбеника, вјеровали или не. Kонзервативна странка гријеши што ме игнорира. Годинама сам се трудио исказати ствари језиком који би конзервативци могли користити кад би им се само дало размишљати, али не да им се.” Пролазе ли појединци попут Цамерона и Осборнеа његов тест конзервативности? “Па да, они по својим инстинктима сигурно јесу конзервативци. Осборне је интелигентан човјек, као и Цамерон. Но рецимо да не схваћају најбоље комплексна социолошка и филозофска виђења која бих ја волио да имају.”

Социолошка и филозофска визија коју Сцрутон преферира за конзервативизам укључује морални кодекс, као и тржишну економију. “Питање одржавања озбиљног моралног поретка уз допуштање економске слободе мучило је људе од почетка повијести, и увијек је код конзервативних мислилаца било напетости, још од Едмунда Буркеа. Традиционални начин помиривања тих двију ствари била је религија, која је поједине ствари уклањала с тржишта. Секс је уклоњен с тржишта и претворен у религиозну церемонију, као и односи родитеља и ђеце, образовање итд. Мислим да је то велика добробит коју је религија стољећима омогућавала људима. Одузмете ли то, не знамо што ће се точно догодити.”

Брак и хомосексуалци

А што с модернизирањем моралне политике што га је провела торијевска влада, коју симболизира њезин ентузијазам за легализирање истосполних бракова? “Аргументи за нуђење нечега скупини која дотле није имала привилегије имају своју тежину. Међутим, пуно је важнији учинак који то има на установу брака. Мој је став да нам ту треба озбиљна антропологија. Морате схватити да обреди иницијације нису власништво појединца, већ цијеле заједнице. То су начини на које заједница дефинира саму себе и своје обвезе према сљедећем нараштају. Не можете радикално, метафизички мијењати институцију попут брака, а да не буде дуготрајних посљедица, а чини се да нитко не жели разговарати о њима.”

Питање за кршћанина попут Сцрутона јест, на примјер, што би његов брак и његови завјети супрузи Сопхие значили у свјетлу тих промјена. “А мој брак значи и моју ђецу, не само моју жену, а та су ђеца плод наше заједнице, и наше је постојање на овој земљи оправдано у њима. То се сада, наравно, не може прекопирати на истосполне бракове.”

Иако се противи било каквој дискриминацији хомосексуалаца, и даље има карактеристично немодерне ставове. “И даље мислим оно што сам рекао у својој књизи “Сексуална жеља: филозофско истраживање” (Сеxуал Десире: А Пхилосопхицал Инвестигатион, 1986), али данас је то много опасније говорити. Мој је став тада био, у првом реду – зашто да то не кажем, сад сам стар човјек – хомосексуалност није једнообразна стварност. Лезбијство је обично женин покушај да нађе ону љубав с обвезивањем коју од мушкараца не може добити јер мушкарци искориштавају жене и иду даље. Често се ради о реакцији на неко такво разочарање. А мушка је хомосексуалност, будући да је не ограничава женина потреба да натјера мушкарца да се скраси, јако промискуитетна – статистике су страшне. Ту је и опсесија сполним органима, а не самом везом, та усмјереност према фалицизму, опсесија младошћу, све сличне ствари, које значе да хомосексуална жеља, нарочито између мушкараца, како ја то видим, није исто што и хетеросексуална жеља, иако се не ради о перверзији. То не значи да осуђујем људе или да би их требало дискриминирати. Али ни нас се старомодне, јадне хетеросексуалце, колико год су наши интереси можда небитни, не би смјело лишити тих институција што смо их изградили на нашим облицима самопожртвовне љубави. Мислим да је апсолутно разумно рећи то у четири ока, али рећи то у јавности више није апсолутно разумно ни могуће.” Рогере, схваћате ли да то говорите у јавности? – показујем на диктафон. “Да, да. Више ме није брига.”

Сукоб с исламизмом

Нешто за што Сцрутона јест брига је сукоб између западне цивилизације и исламиста, што су у први план ставили масакри у Паризу. “Већ 30 година говорим да је интегрирање имигрантских заједница главни задатак и да учитеље треба потицати да раде на томе. То је јако тешко, али морамо се потрудити. А нисмо се потрудили. Управо супротно: кад би нетко то само споменуо, љевичари би га оптужили да је расист.”

Сцрутон је то осјетио на властитој кожи у 1980-има, кад је у његовом конзервативном листу Тхе Салисбурy Ревиеw објављен злогласни чланак школског равнатеља Раyја Хонеyфорда, у којем дотични тврди да промицање мултикултурализма у школама и неинзистирање да се говори енглески штети ђеци из свих заједница. “То је уништило моју каријеру у истој мјери као и књига о новој љевици, али ја сам и даље присташа идеје о интеграцији.”

Сцрутон је препаметан да би подупирао неки идиотизам попут приједлога Доналда Трумпа за вјерски тест којим би се свим муслиманима забранио улазак у САД, али он има властити приједлог за тест за муслимане у Уједињеном Kраљевству. “Муслимани се морају суочити с чињеницом да се у Уједињеном Kраљевству понашамо на одређени начин: не односимо се тако према женама, не скривамо лице у јавности. Французи су то јако добро ријешили.” Мисли ли да би забрана покривала попут оне француске била добра замисао? “Дакако, јер смо ми друштво гђе човјек гледа другога у лице. То дефинира наше међусобне односе кроз идеју о ја-ти односу – преузимам одговорност, гледам те у очи.”

Неки од нас мисле да проблем није толико у томе да муслимане у Уједињеном Kраљевству треба натјерати да прихвате одређене британске вриједности, колико у томе да шира британска јавност одлучи које су те заједничке вриједности. Ако, на примјер, стварно вјерујемо у слободу и толеранцију, сигурно би било боље критизирати, па чак и осудити, нешто попут вела него тражити од државе да га забрани. “Можда, можда”, слаже се донекле Сцрутон, “али мора бити расправе. Све се гура под тепих, ни о чему се не расправља, а ово што гледамо је неизбјежна посљедица.”

Што се тиче домаћег фронта, губитак вјере у властите вриједности на Западу довео је до бројних напада на слободу говора, о чему смо извјештавали у овом часопису. То је Сцрутона недавно потакло да пише у обрану права да се увриједи, против “људи који усавршавају умјетност уврједљивости прије него што знају што ће их то заправо увриједити”. “Морамо се заузети не само за слободу говора и за појединца, него и за све што смо баштинили од просвјетитељства и од кршћанства. Зашто томе окренути леђа? Ономе што је дало Беетховена, Георге Елиот и Толстоја, што бисмо требали бранити? Не желим реагирати ограничавањем слободе говора. Мислим да морамо ограничити доста јавног кретања да бисмо нашли терористе, и много је тешкоћа, али не, не смијемо допустити оно што они желе. Мислим, доиста, што се тиче ствари попут карикатура Мухамеда, њих треба објављивати и о њиховој наводној уврједљивости расправљати са свима којима с тиме имају проблема. Онако како сад ствари стоје, немамо појма око чега се створила толика стрка. Зар се од нас тражи да порекнемо да се Kуран може протумачити као хушкање? Да је Мухамед био ратник? Да постоји нешто попут џихада, чија бисмо мета могли бити ми, невјерници? Цензура заправо потиче муслимане да не заузимају критичан став према својој религији, који треба свима нама, а њима понајвише.”

Но нитко не би смио мислити да је Сцрутон некакав подивљали класични либерал или присташа гледишта нашег часописа на примат људске слободе. “Мислим да је послушност, исправно схваћена, ако не највећа врлина (то би ме чинило исламистом), онда она врлина која је претпостављена свима осталима: послушност закону, моралу, ауторитету, онима који те воле и онима који овисе о теби. У томе се састоји слобода, као што је Kант мудро разумио.”

Тко је ту заправо сноб?

Једна слобода што се често везала уз Сцрутона је слобода лова на лисице с псима. Раније тог дана је ишао у лов, гђе је слиједио траг што га је поставио човјек, а не лисица, што је у складу са законом о забрани лова на лисице. На својој фарми у Wилтсхиреу, гђе посљедњих 20 година живи као сеоски џентлмен, има пет коња. Својој љубави према лову и високој култури, у комбинацији с пријезиром према популарним разонодама попут ногомета и телевизије, може захвалити за оптужбе за снобизам. То га иритира готово као да га назовете социјалистом. “Моје занимање за лов потјече из љубави према коњима и селу, а ловци су овђе углавном фармери. Аристократа готово и нема.” Мисли да они који користе термин “сноб” као увреду “тако сами себе оптужују за то што запажају”, гледајући на друге свисока. Што се тиче културног снобизма: “Kао да би ми морали запријетити конц-логором да заволим поп-културу, кад је већина те културе сасвим очито смеће? Помислите што би рекао Георге Орwелл. И сјетите се да сам у свом роману “Тхе Дисаппеаред” хвалио хеавy метал.” Пази, Рогере, још би те могли назвати хеад-бангером.

Прије више од десетљећа постао сам први и вјеројатно посљедњи стари либертаријански марксист који је с обитељи посјетио фарму Сцрутонових Сундаy Хилл, гђе су се наше кћеркице играле у пољу и јашиле коње с малим Самом и Луцy Сцрутон (у кући није било телевизора). Ђеца Сцрутонових сад су у интернатима. “Јако су сретни тамо”, каже њихов отац уз познати иронични осмијех. “Виђам их свако толико.”

У међувремену, Сопхие Сцрутон је на фарми покренула бизнис продаје домаћих сирева (сеоски еквивалент индустрији домаћега пива у Лондону). Обрт Атхелстан Фармфоодс име је добио по “краљу који је овђе у Малмесбурyју окруњен за првог енглеског краља након што је поразио Данце”. Нетко ће можда ускоро морати окрунити Рогера Сцрутона за посљедњег живућег енглеског конзервативног интелектуалца.

 

 

Спикед

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*