Рудан: Одје*ите, оставите нас на миру, ово је наш језик

0

Ја без писања не могу, то није мој избор, то је зависност, то је морање, каже у интервјуу за Б92.нет хрватска ауторка Ведрана Рудан.

„Мислим да свако ко пише, пише јер мора, не зато што то хоће. Мени је унука недавно рекла, има осам година, ‘сви око тебе раде само ти ништа не радиш’. Па ја пишем, кажем ја, а она ‘нона, то није посао, то је ужитак’. Мала већ примећује шта је мука, а шта је страст“, наводи она.

Њен први роман „Ухо, грло, нож“ којим је почела каријеру објављен је први пут 2002. године и то у исто време у Србији и Хрватској.

Преведен је на неколико језика и адаптиран за даске које живот значе, али је и изазвао доста буре и донео јој проблеме. Деца су јој, како каже, у школи добијала јединице, нашла се на листи за одстрел и морала је да бежи од „великих Хрвата“.

Ведрана Рудан наводи да је њиме показала „да су и Срби у Хрватској људи“.

Петнаест година након првог издања роман „Ухо, грло, нож“ се угнездио и на рафовима књижара у Србији, сада у издању „Лагуне“.

Наводи да сада пише „Писмо деци“ у намери да се са њима „обрачуна и каже им шта мисли“.

„У последње време ми је пуно срце љубави према себи самој. Да, и то баш пуно. И то је један предиван осећај. То ми се дешава у задњих шест месеци и никада се боље нисам осећала, ја сам се у себе заљубила“, каже Руданова за Б92.нет.

Говорећи о ситуацији у региону Ведрана Рудан каже да нема мржње између два народа, већ да то медији тако приказују.

Једна је од потписника Декларације о заједничком језику на којој је радило преко 30 стручњака из региона током низа конференција „Језици и национализми“ у Подгорици, Сарајеву, Сплиту и Београду.

Међу осталим потписницима су Раде Шербеџија, Мирјана Kарановић, Борис Дежуловић, Теофил Панчић, Рајко Грлић…

„Потписала сам је. Мислим да ту нема много памети, овде се говори један језик и то задњих немам појма колико година. Е сад, зашто бисмо ми који говоримо тим језиком подлегли примитивним, неписменим, глупим, лоповима, политчарима, који налазе милион начина да нас заваде, ја не знам. Ако је то начин да им пошаљемо поруку ођебите, оставите нас на миру, ово је наш језик, ако није ваш – говорите лош енглески, лош руски, лош немачки, али нас оставите на миру. У том контексту сам ја то пуног срца потписала и заиста то сматрам једним језиком. Ја сам дипломирала и имам код куће диплому да сам дипломирала хрватски или српски језик. За мене је то један језик и неколико нијанси“, наводи Ведрана Рудан .

Раније је изјављивала да „господари инсистирају на томе да смо ми Срби и Хрвати“, као и да „не постоје Срби и Хрвати него робови и лопови“.

Може ли се то некако променити?

„Не, ја мислим да се то не може променити, то није ни српско, ни хрватско питање. То је светски тренд. Ја у светску револуцију не верујем, барем не тако брзо јер се обични људе боре за голи опстанак и физички опстанак и да би могли да плате дугове. Међутим, када им дође вода до грла онда ће ваљда некога скратити за главу. Ми смо овде фини људи, и у Србији и у Хрватској, тако да ове животиње могу радити с нама оно шта хоће“, каже она.

Ипак, како каже, робова нема само на Балкану.

„У Америци је потпуно исто, исто је у Турској, у Немачкој. Где се људи буне? Нигде. Буне се Арапи у Француској, али се не буне Французи. И уосталом, Француска је у опсадном стању, то је земља у рату. А онда проблем Балкан, ми смо сви дивљаци, а шта су они? Властите грађане убијају сваки дан. Ми треба да се решимо тог балканског комплекса. Нисмо ништа гори од Швеђана. Они имају за разлику од регистровану нацистичку странку. Ми немамо“, истиче она за Б92.нет.

Према њеним речима, елите у Србији и Хрватској не бирају грађани, већ странци, а светом владају корпорације.

„Да ли Немци, да ли Французи, да ли Американци, питај бога ко су ти људи, ми њихова имена не знамо, али они владају светом. Kолинду није изабрао хрватски народ са 0,00 посто, него су је Американци из НАТО само преселили у Хрватску на нашу срамоту. Kо је изабрао Вучића, то ја не знам, ви га сигурно неће изабрати, ви ћете за њега гласати“, каже Руданова.

У Интервјуу за „Вечерње новости“ 2015. године постављено јој је једно кратко питање: „Има ли наде?“ Њен одговор је био још краћи: „Нема“.

Да ли стоји при томе и данас?

„Све што се око нас дешава ме потврђује“, наводи она.

„Смејати се могу сити људи. Гладан се не може смејати. Може имати неке тајмауте, када је луд или пијан. Ако си трезан и нормалан немаш се чему смејати“.

Kако каже, после 15 година присилила се да поново прочита свој први роман који јој је донео много успеха и од тада се много тога променило у форми, али су у суштини људи и даље људи.

„Ми се не кољемо, што не значи да нисмо стално на стендбају. Међутим, ипак се нешто променило што млади људи, захваљујући интернету, разумеју – шта је то манипулација. Да тамо негде у Србији не постоји његов вршњак који жели да га убије, него да постоји неки Вучић, Дачић, Мачић који жели да искористи свога Слободана и тамо Хрвоју за неке своје интересе. Све је исто. Једино што је добро, према мом мишљењу, јесте то што више неће бити крви. Нема тог набоја. Млади одлазе не у хордама, у стампеду. Само им још треба да јуре четнике по шумама. Млади Хрвати су отишли, Срби млади ће отићи, али ниједан млади нормалан Србин – а има их да су 99% нормални – нико, ја сам сигурна, није спреман погинути за то. И обрнуто, наравно“, закључује она за Б92.нет.

„Ухо, грло, нож“ у издању „Лагуне“ почиње причом ауторке о томе зашто је и како написала књигу.

Почиње причом о петловима и псима.

„Kњига коју држите у руци излази у времену када ни српски, ни хрватски пси не лају , у времену када су и српски и хрватски петлови остали без текста. Опет. Докле? Па ипак, ко зна? Можда ће једног дана у негде у Србији и негде у Хрватској закукурикати петао и залајати пас? Овај страшни мук којисе ваља нашим земљама само је ноћна мора? Пробудићемо се ми и спознати. Рат је бемислен“, пише Руданова.

„Хвала вам ако са мном делите моју веру у псе и петлове“.

 

 

Б92

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*