Rusija će duhom biti bogata

0
Kod N.V. Gogolja postoje reči koje opisuju njegov utisak od posete Optinskoj pustinji: „Nigde nisam video takve monahe. Činilo mi se da sa svakim od njih razgovara sve Nebesko. Nisam se raspitivao kako koji od njih živi: njihova lica su sve sama govorila. Bratija je poražavala nežnošću Anđela, blistavom prostotom u ophođenju; i radnici u manastiru, i seljaci i okolni meštani. Prilazeći manastiru, na nekoliko vrsta, osećalo se blagouhanije, sve bi postajalo prijatnije, pokloni bivali usrdniji, saosećajnost prema čoveku veća.“ Uzgred rečeno, tokom jedne od poseta Optini, Gogolj je kod vrata obitelji sreo devojčicu koja mu je poklonila korpicu sa jagodama. Pokušao je da plati, ali je devojčica uzvratila da od nepoznatih ne uzima novac!

A prepodobni Gavrilo, koji je bio iskušenih u Optini, ovako je opisao atmosferu u manastiru: „Da, tamo smo se osećali kao među svetima, i hodali sa strahom kao da hodamo po svetoj zemlji…Sve sam zagledao i video: iako je bilo različitih stupnjeva, po duhu su svi bili jednaki među sobom. Niko nije bio veći, manji, svi su bili jedno, jedna duša, jedna volja u Bogu. Izvor je Bog, a provodnik koji je objedinjavao i usmeravao sve sile bratstva bio je starac. I taj jevanđeljski „kvas“ ljubavi Hristove začinio je sve „testo“ njihovo…“

Vrlo je teško odgovoriti na pitanje: zašto je Optina tokom čitavih sto godina od osnivanja skita Jovana Preteče pa do razaranja u vreme boljševičkog udara, bila najtoplija vatra, oko koje se grejala cela Rusija? Šta su ovde tražili Gogolj i Dostojevski? Šta je mučilo Tolstoja na Optinskom pragu? Čemu se učila prepodobnomučenica Jelisaveta?

Optina je neotkrivena Tajna ljubavi. To je blago hrišćanskog duha. To je topionica ljudskog bola, koji kroz pokajanje postaje radost i smisao.

Jednom, stojeći na blagouhanoj terasi, prepodobni Nektarije je pitao Sergija Nilusa: „Da li Vam je poznat koliko je od stvaranja sveta do današnjih dana bilo istinskih opštežića? Nemojte se ni truditi da mislite, sam ću odgovoriti- tri. Prvo-u Edemu, drugo u hrišćanskoj zajednici u danima apostola, i treće u Optini, u vreme naših velikih staraca“.

U Optinsko dvorištu su se skupljali i plemići i seljaci, sluge i trgovci, književnici i generali, siromašni i industrijalci. „Mermer i metal-sve će proći!“-govorio je prepodobni Amvrosije za ljudske duše. Kod starčevih kućeraka lupalo je nespokojno srce Rusije. Pod njihovim epitrahiljem plakao je o svojim gresima ruski narod. Oni su nadahnjivali, tešili, dizali iz blata, stavljali na noge, pomagali da se ne izgubi nada! Starci su umeli da pronađu ključ do najizgubljenije, najpraznije, najizgorelije ljudske duše. Kakvi su samo teški životni čvorovi ovde bili odvezani. Kakvi samo bezizlazni problemi bivali rešeni. A najvažnije je da su oni brižljivo, nežno, pažljivo privodili čoveka Hristu!

Jednom je starcu Varsanufiju došla mlada monahinja.

– Prepoznajete me, batjuška? – pitala je ona.

– Gde, matuška, svih da se sećam? Ne, ne prepoznajem! –odgovorio je starac.

– Videli ste me 1905.g., u Moskvi, u tramvaju. Tada sam još bila lakomisleni devojčurak, i Vi ste mi se obratili sa pitanjem: šta čitam? Odgovorila sam: Gorkog. Tada ste se uhvatili za glavu. Vaš gest je na mene proizveo veliki utisak i pitala sam: šta mi valja čitati? Posavetovali ste me da čitam sveštenika Hitrova. Uzvratila sam ovakvim rečima: „Vi mi još nešto dobro recite, pa da i u manastir odem“. „Da,-rekli ste Vi meni,-idite u manastir“. Na te reči sam se samo nasmejala. Do tada su mi se činile potpuno nerealne.

–Sada se prisećam,-osmehnuo se starac Varsanufije,-a kako si završila u manastiru?

–Kada sam se sa Vama pozdravila, osetila sam da to nije bio običan susret. Duboko sam se zamislila nad smislom. Kupila sam knjigu sveštenika Hitrova, počela i drugu literaturu da čitam. Prošlo je vreme. I evo me u manastiru.

„I setih se tada, -govorio je starac, pričajući ovaj događaj,-reči prepodobnog Serafima, kojima se obratio jeromonahu Timonu: „Sej, oče Timone, pšenicu reči Božije, sej je na kamenu i na pesku i kod puta, sej je i na plodnoj zemlji: i negde će nići seme u slavu Božiju!“ “

Sejali su starci na zemljištu ljudskih srca. Sejali su tamo, gde, činilo se nije bilo ničega svetlog, gde su bili samo noć i uninije, neverje i čamotinja! „Živeti i ne žalostiti se“,-budilo je svu Rusiju. „Treba živeti nelicemerno!“ „Od umiljavanja čovek zadobija drugi pogled“,-evo šta su bile njihove devize.

Prepodobni Nektarije je ovako smireno o sebi govorio: „Pa kakav sam ja starac? Kako mogu da budem naslednik predhodnih staraca? Imali su blagodat mnogu kao hlebovi,a ja- mala kriška…Isto sam što i kolač bez fila“.

A starac Varsanufije je pitao nekoga:

– Voliš saće?

– Šta?

– Saće, saće da li voliš?

– Volim.

– Evo ti «saće», – i davao bi papire sa poukama starca Amvrosija.

Ti hlebovi blagodati i saće molitvi optinskih staraca i do dana današnjeg utoljavaju duhovnu glad svih koji hitaju ovamo, na obalu Božije reke. Ovamo, blagodatnoj Optini, teže niti stotina hiljada ljudskih duša!

Svetu su potrebni sveci! Svet se guši bez ideala, bez vere, bez svetosti. Čovečanstvo se grčevito drži za privremeno, za zemaljsko. Još je Tolstoj govorio: „Drži se za zemlju. Samo te zemlja neće izdati.“ Evo ga, to najstrašnije, držati se samo za zemlju! A optinski starci su nam zapovedili kako se može češće misliti o Nebeskom! Starac Amvrosije je uvek podsećao: „Živite na zemlji tako kao kada se točak vrti-samo jednom tačkom dodiruje zemlju, ostatak teži gore!“

– Ako prestane vera u Hrista-prestaće da postoji i ruski narod! – govorio je veliki prorok Dostojevski. Crkva nije prodavnica antikviteta, gde se čuvaju prašnjavi obredi. Crkva je sam Život! Zato što je njena Glava Hristos, Život i davalac Života! A mi moramo samo jedno, priljubiti se dušom i srcem tom izvoru Života, tim mirisnim optinskim moštima, tom neiscrpnom duhovnom nasleđu!

Još kao mlad bogoslov, jednom prilikom, šetajući kroz šumu, rab Božiji Aleksandar, budući starac Amvrosije, čuo je u žuborenju potoka tajne reči: „Hvalite Boga, čuvajte Boga!“ To je najvažnija zapovest za Rusiju, za sve nas. Hvaliti i čuvati Boga! Mi smo jedan krvni sistem. Crkva Hristova! Najdragocenije naše blago je naša vera, Pravoslavlje!

Prepodobni Anatolije Optinski je govorio da „Rusija nije bogata, ali će duhom biti bogata.“ To se bukvalno zbiva i danas. U svetu, u kojem progresivno nestaju moralna i duhovna načela, Rusija ostaje hrišćanska zemlja koja brižno čuva u svojim nedrima jevanđeljske ideale. Hajde da cenimo to što nam Gospod daje! Da pribegavamo češće u svojim molitvama prepodobnim i bogonosnim optinskim starcima. Starci se mole za Rusiju, za ceo svet! Kod Prestola Božijeg oni molitveno nastavljaju borbu za ljudsku dušu. Optinski starci su zapaljene sveće ljubavi! To je pokajna savest bogomoliteljne Rusije!

Hajde da se trudimo da ispunjavamo još jedan zavet. One reči koje je u pismu svojim čedima napisao prepodobni Josif: „Ne udaljavaj se od Optine!“

Sa ruskog Iva Bendelja

Iguman Tihon (Borisov)

Sinodalьnый otdel po monastыrяm i monašestvu

Izvor: pravoslavie.ru

POSTAVI ODGOVOR

*