Rusija u srpskim medijima – između srpskih mitova i zapadne propagande

0

Zašto obični Srbi Rusiju smatraju najvećim prijateljem Srbije, bez obzira na aktivnu antirusku propagandu lokalnih prozapadnih medija? O tome, kao i o specifičnosti srpskog pogleda na Ruse i neočekivanim efektima rusofobne propagande govorio je politikolog i analitičar portala „Nova srpska politička misao“ Nikola Tanasić, koji je 2. novembra učestvovao u Međunarodnoj konferenciji „Građansko društvo, mediji i vlast“, koja se održala u Ruskom državnom humanističkom univerzitetu u Moskvi.

Želim da vam govorim o jednom aspektu srpskog političkog života za koji mi se čini da iz perspektive Evrope i Rusije može biti vrlo zanimljiv. To možda nije najinteresantnija činjenica o našoj zemlji, a meni je izuzetno drago što se Srbija ovde veoma često pominjala. Već toliko puta pomenuti prozapadni mediji u Srbiji nas uporno ubeđuju da smo mali, beznačajni, i da nikome nismo interesantni, pa ni naši problemi nikoga ne zanimaju. Ali ovde sam video i čuo da veliki broj pametnih i obrazovanih ljudi dobro razume naše probleme, šta nas muči i sa čime se borimo.

Hteo sam vam skrenuti pažnju na fenomen koji unekoliko odstupa od svega što smo ovde imali prilike da čujemo – a čuli smo mnogo o tome kako rade mediji u zemljama Evrope – i Srbija se u tom smislu ne razlikuje mnogo od onoga što smo čuli o Bugarskoj, Slovačkoj, ili čak razvijenim zemljama poput Nemačke i Francuske. Postoje, međutim, anomalije i naročiti momenti srpskog političkog života, koji odudaraju od onoga što vidimo u drugim zemljama. Treba razumeti da Srbija trenutno, bez obzira na našu herojsku istoriju i tradiciju kojom se toliko ponosimo, predstavlja polukoloniju globalnog kapitala, baš kao i većina zemalja savremenog sveta, uz izuzetak malobrojnih, koje su sposobne da same efikasno štite svoju suverenost.

Antiruska propaganda u Srbiji je unapred osuđena na neuspeh

Srpski mitovi o Rusiji uvek su imali jedan i isti lajtmotiv – oni su Rusiju posmatrali kao „ogromnu Srbiju“. Oni su pretpostavljali da se sve srpske vrednosti, nacionalni refleksi, kultura i mentalitet u potpunosti poklapaju sa ruskim. U vreme Jugoslovenskih ratova najpoznatiji poklič srpskih nacionalista bio je „Srbija do Tokija!

Iako naš medijski sistem funkcioniše na isti način kao i u drugim zemljama, rezultati njihove delatnosti unekoliko su različiti. Bez ikakve sumnje, Srbija danas, kao i većina zemalja savremenog sveta, stoji na večnoj ivici građanskog rata, budući da je unutar društva toliko ideoloških sporova koji su se toliko zaoštrili, da naizgled vode ka otvorenom konfliktu. Utoliko je teško reći da li u Srbiji može biti govora o zajedničkom pojmu nacionalnih interesa, ali ako se pogledaju istraživanja javnog mnjenja za poslednjih 15-16 godina, lako ćemo videti da tu postoji nekoliko konstanti i stavova oko kojih postoji širok konsenzus celog naroda. Tu je reč pre svega, razume se, o Kosovu, zatim o protivljenju ulasku u NATO, a treći momenat je Rusija i odnos prema njoj. Rusija se u Srbiji smatra za najboljeg prijatelja Srbije, Rusija ima najviši rejting među zemljama sveta kod građana Srbije, a na pitanje „da li podržavate savez sa Rusijom“ stabilna većina od više od 60 odsto odgovara potvrdno. Broj građana koji podržava savezništvo sa Rusijom praktično je uvek bio veći od broja koji je podržavao ulazak u Evropsku uniju, a razlika u masovnosti podrške tim dvama političkim ciljevima sada je znatno vidljivija. Ono što je najvažnije – u pitanju je konstanta koja se na srpskoj javnoj sceni ne menja bez obzira na to što se poslednjih 16 godina srpski narod nalazi pod ogromnim uticajem izuzetno jake propagande zapadnih i prozapadnih medija, o mehanizmima kojih je ovde bilo toliko mnogo reči.

Zašto je to paradoksalno? To je paradoksalno zato što je u Srbiji očigledno da su ovi mediji sposobni da utiču na promene javnog mnjenja – srpska javnost izmenila je svoje stavove po mnogim pitanjima, ali odnos prema Rusiji ne samo da se ne menja, već čak nagoni srpske političare da zauzmu naročit kurs prema Rusiji. Naravno, naši političari će uvek govoriti da su oni naročito hrabri i da su spremni lično da se bore za prijateljske odnose sa Rusijom, ali glavni uzrok proruske politike u Srbiji bila je i ostala njena popularnost, i činjenica da ona stoji u korenu visokog rejtinga trenutnih srpskih vlasti.

Odakle takav stav prema Rusiji? Može se reći da on ima svoje realne korene, kao i dva izvora koja su umnogome modifikovana prirodom srpske nacionalne svesti. Realni izvor je vekovna istorijska saradnja i veze Srbije i Rusije. U ovoj sali sede sjajni istoričari koji će vam o tim vezama govoriti bolje od mene. Ono što ja hoću da vam kažem jeste da srpski narod, bez obzira na svoju jaku istorijsku memoriju i kulturu sećanja, nije „istoričan“ narod. Mi svoje velike istorijske događaje, doduše, pamtimo i volimo, ali smo mi pre svega mitotvorački narod. Mi izuzetno volimo da svoju istoriju pretvaramo u mitove, i da je prepričavamo u obliku koji će biti živopisniji i lakši za pamćenje. To je istovremeno i problem i veličina našeg naroda i kulture. Samim tim, mi imamo niz konkretnih srpskih mitova o Rusiji koji stoje u temelju visokog mišljenja koje naš narod ima o njoj. Istovremeno, drugi izvor pozitivnog srpskog mišljenja o Rusiji – i to je ono što je naročito zanimljivo – predstavlja zapadna propaganda protiv Rusije.

Srbi Ruse doživljavaju kao loše momke iz holivudskih hladnoratovskih filmova, i to im se dopada

Srbi su oduvek bili izloženi uticaju zapadne propagande. To je nekada bila austrougarska propaganda, jer današnji sever Srbije bio je nekad pod kontrolom te imperije, kao i Bosna i Hercegovina. U vreme komunizma Jugoslavija nije imala naročito prijateljske odnose sa Sovjetskim Savezom, i jugoslovenske vlasti su veoma aktivno koristile elemente zapadne antiruske propagande u cilju suzbijanja euforičnog odnosa sopstvenih građana (pogotovo Srba) prema Rusiji. Sa druge strane, srpski mitovi o Rusiji uvek su imali jedan i isti lajtmotiv – oni su Rusiju posmatrali kao „ogromnu Srbiju“. Oni su pretpostavljali da se sve srpske vrednosti, nacionalni refleksi, kultura i mentalitet u potpunosti poklapaju sa ruskim. U vreme Jugoslovenskih ratova najpoznatiji poklič srpskih nacionalista bio je „Srbija do Tokija!“. Tu se nije podrazumevalo da su oni hteli toliko da povećaju teritoriju Srbije da bi ona došla do Japana, već su jednostavno smatrali da Rusija predstavlja deo njihovog kulturnog prostora. Ovo je često predstavljalo ogroman problem za Srbe, kad god bi se oni suočili sa Rusima i ruskom kulturom lice u lice, budući da su se oni po pravilu razočaravali kad bi shvatili da stvari nisu onakve kakvim su ih zamišljali.

Srbi su u tim holivudskim negativcima prepoznali sebe. Oni su se i inače ponašali više nalik na Srbe nego na Ruse – bili su bučni, neposredni, uvek spremni za tuču. Ova slika je bila veoma privlačna za srpski mentalitet, i Srbima su se ti negativci dopadali, što je dovelo do naročitog mehanizma neutralizacije američke antiruske propagande u Srbiji

U svemu tome još je zanimljiviji faktor zapadne propagande. Jugoslavija je bila otvorena za američku popularnu kulturu – mi smo gledali američke filmove, akcione filmove u kojima su negativci uvek bili Rusi. U pitanju je bila direktna, gruba propaganda protiv ruskog naroda, koja je u mnogim zemljama sveta dovela do formiranja negativne slike o Rusiji. A šta se dogodilo u Srbiji? Srbi su u tim holivudskim negativcima prepoznali sebe. Oni su se i inače ponašali više nalik na Srbe nego na Ruse – bili su bučni, neposredni, uvek spremni za tuču. Ova slika je bila veoma privlačna za srpski mentalitet, i Srbima su se ti negativci dopadali, što je dovelo do naročitog mehanizma neutralizacije američke antiruske propagande u Srbiji. Ako je neki deo te propagande bio previše „tvrd“ da bi se na ovaj način inhibirao, on bi se prosto ignorisao, pa su Srbi uzimali u obzir samo one aspekte slike o Rusiji koja je odgovarala njihovim, i inače nerealnim i mitologizovanim očekivanjima. Ako je ove elemente propagande bilo nemoguće ignorisati, oni bi se diskvalifikovali: „sve lažu Ameri, to ne može biti istina“. A ako je propagandna slika odgovarala srpskim očekivanjima, oni bi je usvajali kao dodatnu potvrdu svoje (pozitivne) slike o Rusiji, „jer eto, i Ameri priznaju da je tako“. Samim tim, slika Rusa u očima običnog Srbina danas veoma podseća na sliku Rusa koju nam daju holivudski filmovi. I iako je ta slika u osnovi izgrađena kao negativna, Srbi je usvajaju u nepromenjenom obliku kao potvrdu svojih pozitivnih predstava o Rusiji.

Razumevanje pozitivnog odnosa srpskog naroda prema Rusiji može biti temelj za izgradnju istinskih pozicija ruske meke sile na Balkanu i u Evropi

Ovo je dovelo do zanimljivih posledica po srpsku medijsku sferu – ispostavilo se, naime, da je u Srbiji nemoguće uspešno voditi antirusku propagandu. Potpuno nemoguće. Ako dajete negativnu sliku Rusije, Srbi vas ili neće slušati i čitati, ili će a prioripretpostaviti da lažete, ili će vašu sliku prihvatiti kao pozitivnu, i reći da to „baš tako i treba da bude“. To je nateralo prozapadne medije u Srbiji da menjaju strategiju. I iako je reč o onim istim zapadnim, liberalnim medijima kao i u drugim delovima Evrope, iako oni nastupaju sa istih pozicija i iz istih vrednosti, oni su prinuđeni da nastupaju sa proruskim materijalima, ili bar sa materijalima koje će srpsko stanovništvo tretirati kao da su proruski. Oni su prinuđeni da tako rade, jer ih inače jednostavno niko ne bi čitao. I zaista, ako pogledate kako srpski mediji pišu o Sirijskoj krizi, kako pišu o Ukrajini, videćete da su to najobjektivniji i najbalansiraniji tekstovi koje možete pronaći u inostranoj štampi. To je delimično posledica činjenice da srpski građani prate ove događaje i da su o njima prilično solidno informisani, i da su neskloni da slušaju jednostranu propagandu, ali da bi prozapadni mediji uopšte došli u priliku da Srbima iznesu neki stav protiv Rusije, kakvi su uobičajeni u medijima u Bugarskoj, Češkoj, Slovačkoj ili Francuskoj, oni moraju pre toga izbaciti dovoljnu količinu proruskih materijala, kako bi na taj način zadobili poverenje i strpljenje publike.

Daću vam samo jedan primer – na naslovnoj strani našeg najprozapadnijeg medijskog portala B92 pre nekoliko dana pojavio se tekst čiji je naslov glasio „Pet ruskih raketa može u potpunosti da uništi Istočnu obalu SAD“. Da se to pojavilo u nekim novinama u Americi, čitaoci bi to bez sumnje doživeli kao pretnju. Ali tipična srpska reakcija je „koji su ti Rusi kraljevi, kako dobre rakete imaju!“. Jer tako Srbi reaguju. A to je ono što zovemo – meka sila. Ja često od Rusa slušam o tome kako je Rusiji potrebna meka sila. Ali shvatite – meka sila nije propaganda. Ako ste potrošili milione da bi neke tamo novine ponavljale za vama sve što govorite, to nije meka sila – to je klasična sila, to je nasilje. I svaki čovek koji to sluša ili čita oseti to nasilje. Meka sila je kada vi gledate film o nekom američkom sirotanu koji spava u kamp-prikolici negde kod Los Anđelesa, vozi se u džinovskom automobilu od pre trideset godina i igra basket na betonskom igralištu, i pomislite „o, kako se dobro živi u Americi, koja je to sloboda“. To je meka sila, i upravo takva meka sila stoji na raspolaganju Rusiji u Srbiji – šta god Rusija da uradi, i koliko god da je napadaju, srpska javnost uvek reaguje tako da se svi napadi neutrališu, a situacija predstavi u svetlu koje je najpovoljnije po Rusiju. A Rusija u taj svoj položaj u srpskom javnom mnjenju nije uložila ni rublje, dok ga je Amerika nehotice potpomogla sa milionima dolara. U tom smislu odnos srpske javnosti prema Rusiji je jedinstven, jer Rusija toliko „kredita“ nema ni u jednoj drugoj zemlji. A ta činjenica se u Rusiji zanemaruje i njoj se ne udeljuje ni blizu onoliko pažnje koliko bi trebalo, iako je reč o izuzetno zanimljivom fenomenu, koji može da posluži kao obrazac za razumevanje i postepenu izgradnju pozicija ruske meke sile u drugim zemljama Evrope. Hvala vam!

Nikola Tanasić

Ruska reč

POSTAVI ODGOVOR

*