Руски добровољци у српском рату против Турака

0

У овом чланку желимо да вам представимо причу о руским добровољцима у Српско-турском рату, и о њиховој великој љубави и борби за православну вјеру.

У другој половини 19. вијека на Балкану долази до великих превирања. У Херцеговини је, послије устанка Луке Вукаловића од 1852. до 1862, избио још један и то 1875. године познатији као „Невесињска пушка“, који су оружјем и добровољцима подржавале Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија, што је довело до отпочињања Српско-турског рата 1876. године.

Српски кнез Милан Обреновић, иначе “руски зет”, послао је митрополита Михаила у Русију да од руске владе, која је обећала да ће у евентуалном сукобу са Турском подржати Србију, тражи зајам за ослободилачки рат са боље наоружаним и опремљеним непријатељем.

Генерал-лајтнант Михаил Г. Черњајев, командант Моравске војске – српских регуларних и руских добровољачких јединица у Српско-турском рату 1876. године.

На иницијативу Н.Н. Дурнова, у то вријеме предсједника Словенског комитета и учесника у оснивању српског подворја у Москви, уочи самог почетка рата, у Србију је дошао генерал-лајтнант Генералног штаба и члан Государственог совјета Михаила Григоријевича Черњајева – који ће, испоставило се, руководити српском војском и руским добровољачким јединицама.

Руски добровољци су у Србију стигли бродовима, и искрцали се у Смедереву.

На број добровољаца свакако је утицао Чајковски извођењем Српско-руског марша, који је подстакао масовном пријављивању Руса у добровољачке јединице.

Руски добровољци у Србији 1876-1877. године.

Черњајев је 15. маја 1876. године, послије прегледа српско-турске границе, добио српско држављанство, генералски чин у српској војсци и мјесто команданта Моравске војске – главне оружане снаге тадашње Кнежевине Србије.

Упркос помоћи Русије како војној, тако и финансијској, Србија је губила рат против далеко јачег непријатеља. Ипак, по мировном споразуму који је потписан Србија је задржала све своје територије.

Долазак руских добровољаца у Смедерево 1876. године.

Долазећи да се боре за братску Србију, руски добровољци су са собом донијели шаторску цркву Светог Александра Невског, која је била од платна и металне конструкције димензија 20×8 метара.

Није случајно управо Свети Александар Невски, који се прославио борбом против католичких завојевача, као и највећи борац за очување православне вјере, изабран за патрона војничке цркве која је требало да послужи као молитвено уточиште руским добровољцима који су кренули у рат.

Шатор црква Св. Александра Невског коју су 1876. године у Србију донијеле руске добровољачке јединице.

Уједно, црква је, као својеврсна духовна реликвија, имала за циљ да заштити православну вјеру, па је била постављена на садашњем Студентском тргу испред зграде Београдског универзитета.

У тој цркви, сваког дана су служили архимандрит Нестор и ђакон Никола Трифуновић, а током једног дана у њој би се причешћивало и по три хиљаде руских добровољаца.

Пратећи руску добровољачку војску, црква је постављена на Делиградском пољу, непосредно уз сеоску школу у којој је био главни војни стан под заповједништвом генерала Черњајева.

Када је мир са Турском био закључен, војничка шатор-црква Александра Невског била је пренесена са бојишта у круг Велике касарне у Београду, а затим у порту Саборне цркве.

Како се зиме 1876–1877, због хладноће, није могло служити у шатор-цркви, ствари – престо, иконе, кандила и два мала звона, пренијета су у велику салу Велике школе у учионицу број 55 на првом спрату Капетан Мишиног здања, тада старог једва деценију, да би се ту редовно одржавала богослужења.

Капела Светог Александра Невског у Капетан Мишином здању у Београду 1877. године.

Данас се на Дорћолу, у Београду, налази црква Светог Александра Невског коју је краљ Александар Карађорђевић подигао у част овог светитеља, кога је сматрао за свог заштитника.

Погледајте одломак из руског филма “Александар Невски“ – Рецепт за папу (одговор Светог кнеза папским емисарима)

Извор: Требињелајв

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*