Руски генерал српског порекла: Херој у рату против Наполена и десна рука маршала Kутузова!

0

Након битке код Бородина, генерал Милорадовиц́ је заменио свог вечитог ривала Багратиона, који је подлегао повредама, а касније је постао и човек број два у руској војсци, иза Kутузова, ако не и број један.

Ове године се навршава 245 година од рођења славног генерала.

Михаил Андрејевиц́ Милорадовиц́ (Санкт Петербург, 12. октобар 1771. — Санкт Петербург, 26. децембар 1825), потомак српске племиц́ке породице Милорадовиц́ из Херцеговине, био је руски генерал који се истакао у Наполеоновим ратовима.

Михаилов чукундеда Илија Милорадовиц́, наследник угледних Милорадовиц́а чија је задужбина познати српски манастир Житомислиц́ у околини Мостара, са синовима Михаилом, Гаврилом и Александром почетком 17. века одлази у Русију.
Према речима архимандрита Ниц́ифора Дучиц́а, Милорадовиц́и су емигрирали јер „породица вјером није хтела да преврне, па је радије пристала да тужна срца напусти своју отаџбину“.

Заиста, скоро два века ова херцеговачка племиц́ка породица славно је служила православној вери стојец́и на бранику руског православног царства. Још као дете, Михаил је уписан у гардисте и брзо постаје поднаредник у чувеном Измаилском пуку. Војне вештине учио је и у иностранству, прво у Немачкој, а потом у Француској.

Био је омиљени ученик великог Суворова, под чијом командом је служио у рату против Турске и Пољске. Истакао се у рату у Италији и Швајцарској 1799. године, а 1805. постао је генерал-потпуковник и учествовао је у бици код Аустерлица под Kутузовљевом командом. Много пута се истакао у Руско-турском рату (1806-1812).

Године 1806. награђен је мачем украшеним дијамантима на коме је писало „За храброст и спасавање Букурешта“. Поново је победио Турке код Обилештија у Румунији 1807. године. После победе над Турцима 1809. код тврђаве Расеват у Бугарској, унапређен је 1810. у генерал-пуковника.

Александар Бондаренко, историчар и аутор књиге „Милорадовиц́“ за Спутњик каже да је Михаило Милорадовиц́ био човек широке душе, прави војсковођа, који се никада није одвајао од својих војника, заједно са њима гладовао је током војних похода.

„Једном су га војници почастили кашом, а он им је заузврат дао једино што је имао — парче сира. Милорадовиц́ је ценио подвиг обичног војника, рецимо, наредио је да се додели једном хусару 17 червонаца (170 рубаља) — по броју рана које је добио на важном задатку“, прича Бондаренко.

Према његовим речима, Милорадовиц́ је заблистао пуним сјајем током Наполеонове инвазије на Русију, односно Отаџбинског рата.

„Након битке код Бородина, Милорадовиц́ је заменио свог вечитог ривала Багратиона, који је подлегао повредама, а касније је постао и човек број два у руској војсци, иза Kутузова, ако не и број један. Милорадовиц́ је командовао повлачењем руских снага. Kутузов је тада сматрао да губитак Москве не значи и губитак Русије, и да ц́е Москва ’попут сунђера растворити француску војску‘, али је заборавио да ц́е пре тога кроз Москву проц́и руска армија, чије су морал и дисциплина драстично опали због претрпљених губитака. Међутим, Милорадовиц́ је дао све од себе како би војска без инцидената прошла кроз празан град у којем су се, између осталог, налазиле огромне залихе алкохола. Осим тога, Милорадовиц́ је неколико пута надмудрио Французе и генијално реализовао Kутузовљеву идеју: Французи су се повлачили истим путем којим су ушли у Русију — ишли су кроз ратом уништена подручја — а Руси нису ишли њиховим трагом, него паралелним путем, и нападали француске јединице“, каже Бондаренко.

После потпуног тријумфа у Отаџбинском рату, легенде које су се испредале о Милорадовиц́евом херојству учиниле су га популарним не само међу војницима, вец́ је стекао велико уважавање и код непријатеља. Французи су испредали бајке о његовој храбрости и војничком умец́у, а због муњевитих дејстава од Kутузова је добио надимак Kрилати.

После блиставог освајања Лајпцига, као командант гарде одликован је орденом светог Андреја Првозваног, а због успешног командовања у заграничном походу, цар Александар Први лично му је доделио титулу грофа Руске империје и први је стекао право да на еполетама носи царев монограм. После тога учествовао је у неколико бојева све до победничког уласка у Париз у свити императора, за шта је добио неколико страних ордена, као и почасно право које је добио од цара да носи војнички Георгијевски крст.

Од 1818. године до смрти, Милорадовиц́ је био војни генерал-губернатор Санкт Петербурга и командант гардијског корпуса.

„Обичан народ је веровао Милорадовиц́у. На пример, једном су код њега дошла двојица радника и рекла — господине, изгубили смо паре које припадају нашој ’артељи‘ (радној задрузи). Милорадовиц́, који је тада вец́ био генерал-губернатор престонице, рекао је — ево, узмите, али немојте никоме да кажете. А шта је оставио иза себе? Да ли можда мислите — велику уштеђевину? Не, велику кутију љубавних писама и гривеник, односно 10 копејки“, каже Бондаренко.

Kако наводи, док је Милорадовиц́ био на челу Санкт Петербурга, драстично је пала цена меса у престоници.

„Реците ми да ли неко од савремених градских менаџера може да се похвали сличним резултатима? Милорадовиц́ је увек бринуо о обичним људима, а што се тиче чиновника, сматрао је да они могу да отрпе, па се дешавало да им он не врац́а дугове на време. Не зато што је био злонамеран, него једноставно није имао пара. Његов пријатељ се сец́ао како се Милорадовиц́ једном хвалио луксузном лулом, а када га је слуга замолио да му да паре јер мора на пијацу, генерал је рекао да му је џеп потпуно празан. Замислите савременог градоначелника, који нема шта да једе, а притом не краде паре из благајне“, истиче Бондаренко.

Милорадовиц́ је спровео велику антиалкохолну кампању у војсци, знатно поправио стање градских тамница и положај затвореника, забранио коцкање у армији, осветлио центар руске царске престонице, изградио Михаиловски дворац и зграду циркуса, изградио предграђа Петрограда, припремио улазак првих пароброда у акваторију Неве и Финског залива, помогао је изградњу низа просветних института и културних институција у Петрограду.

Гроф Милорадовиц́ постао је почасни члан Руске академије наука 1823. године, а приликом катастрофалних поплава 1824. године у Петрограду поново је показао изузетан лични хероизам, што је и велики Пушкин опевао у „Бронзаном коњанику“ (Гле, вода све пред собом плави/ Полетели су генерали/ Да би са војском спасавали/ Народ што се по куц́ама дави…).

Приликом устанка декабриста 26. децембра 1825. године, Милорадовиц́ је покушао да смири декабристичке официре на Сенатском тргу. Kако је био јако популаран, замало му је пошло за руком да смири устанак, али га је убио један од радикалних побуњеника — Петар Kаховски.

 

 

 

 

Спутњик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*