Ruski ugao: Ko je stvarno pobedio 9. maja?

0

Amerikanci i mnogi zapadni Evropljani ubeđeni su da je ulazak SAD u rat protiv sila Osovine bio presudan za konačan ishod Drugog svetskog rata. U ovom napisu analiziraćemo tri mita o ovom ratu: da bi SSSR izgubio rat bez američke pomoći, da je iskrcavanje u Normandiji bilo inspirisano samo borbom protiv Hitlera i da je upravo ono preokrenulo tok rata (a ne recimo Kursk ili Staljingrad), kao i da je američka vojska nanela odlučujući udarac u Africi i u ratu protiv Japana

Mnogi Amerikanci čvrsto veruju da je njihova zemlja dala presudan doprinos pobedi nad Nemačkom i Japanom u Drugom svetskom ratu i da bi Hitler smrvio SSSR bez američke pomoći u oružju. Na Internetu se često mogu videti iskrene tvrdnje građana SAD na temu „mi smo spasli Ruse i ceo svet od Hitlera“, i to u različitim varijacijama. Danas i mnogi žitelji Evrope kažu: „Vi, Rusi, bez Amerikanaca nikada ne biste pobedili u ratu“.

Amerikanci svakako imaju pravo da se ponose onim što je njihova zemlja učinila u Drugom svetskom ratu. SAD su u savezu sa zemljama Komonvelta odnele najvažnije pobede u borbama protiv pomorskih i vazduhoplovnih snaga Japana i nanele su ozbiljnu štetu vojnoj i industrijskoj mašini nacističke Nemačke. Nije beznačajna ni uloga SAD u snabdevanju SSSR-a oružjem i prevoznim sredstvima, dragocenim industrijskim materijalima, lekovima i namirnicama za vreme rata.

SAD su iz Drugog svetskog rata izašle kao supersila koja dominira na većem delu zemaljske kugle. Za sve te uspehe Amerika je platila relativno malu cenu, bar u poređenju sa SSSR-om. Poginulo je 322.200 građana SAD, i to gotovo isključivo vojnika, a ratna dejstva skoro i da nisu dotakla teritoriju Amerike. Uz sve to, SAD su izbegle i pad životnog standarda sopstvenog stanovništva. Naprotiv, njihova ekonomija je u ratnim godinama zabeležila intenzivan rast. Nema, međutim, nikakvih osnova da se Americi pripisuju neke druge zasluge u Drugom svetskom ratu povrh ovih koje su nabrojane.

74% gubitaka nemačka vojska pretrpela je u borbi sa SSSR-om, tri puta više nego u borbi protiv svih drugih 25 zemalja zajedno

Mit 1: „Arsenal demokratije“

Američki kongres je u martu 1941. doneo zakon o davanju povoljnih namenskih kredita za kupovinu oružja i drugih vojnih materijala od SAD. Kredit su mogle dobiti zemlje „čija odbrana ima značaja za interese SAD“, s tim da se otpiše dug za oružje i materijale koji se potroše u toku rata. Taj sistem je dobio naziv „Zakon o zajmu i najmu“ (lend lease).

Velika Britanija je prva dobila tu američku pomoć, i ostala je njen glavni korisnik do kraja Drugog svetskog rata (31,4 milijarde dolara, dok je SSSR zadužio 11,3 milijarde dolara).

Zakon o zajmu i najmu je tek 7. novembra 1941. proširen na SSSR, mada je isporuka počela ranije, posle posete Moskvi specijalnog predstavnika SAD V. A. Harimana i ministra vojne industrije Engleske V. Biverbruka 30. septembra 1941, kada je potpisan prvi dokument o isporuci robe.

Obično se navodi da je po Zakonu o zajmu i najmu SSSR dobio samo 4% svog ukupnog bruto proizvoda u tom periodu. Taj pokazatelj, međutim, ne odražava realno stanje stvari, jer Zakon o zajmu i najmu nije imao za cilj da zameni vojnu industriju SSSR-a. Objektivniji pokazatelj je procenat pojedinih američkih proizvoda isporučenih SSSR-u sa posebnim osvrtom na namirnice i vojne materijale koji su u Sovjetskom Savezu bili deficitarni.

Američka pomoć Sovjetskom Savezu bila je značajna kada se radi o proizvodima kao što su, na primer, mesne konzerve (480% ukupne sovjetske proizvodnje u tom periodu), obojeni metali (od 76% do 223% za različite metale), životinjska mast (107%), vuna (102%), automobilske gume (92%) i eksploziv (53%). U velikom broju su isporučena i teretna vozila (375 hiljada), džipovi (51,5 hiljada), bodljikava žica (45 hiljada tona), telefonski kablovi (760 hiljada milja), telefonski aparati (189 hiljada). Što se tiče najvažnijih vrsta naoružanja, uvezeno je 12% tenkova (u odnosu na broj tenkova proizvedenih u SSSR-u), 20% bombardera, 16% lovačkih aviona, 22% ratnih brodova. Posebno je važno istaći isporuku 445 radara.

Činjenica je, međutim, da tokom leta i u septembru 1941, kada je Sovjetskom Savezu bilo najteže, još uvek nije bilo isporuka po Zakonu o zajmu i najmu. Nemačke trupe su na prilazima Lenjingradu i Moskvi zaustavljene isključivo sovjetskim oružjem. Ispravna bi bila konstatacija da je američka ekonomska pomoć sovjetskim oružanim snagama u većim količinama počela da pristiže tek u drugoj polovini 1943. i da je znatno ubrzala konačni slom nemačkih nacističkih trupa na Istočnom frontu, ali je pogrešno izvoditi zaključak da bez te pomoći uopšte ne bi ni bila izvojevana pobeda.

50 divizija nemačke vojske borilo se samo u Kurskoj bici, dva puta više nego na celom Zapadnom frontu tokom cele 1943.

Mit 2: „Bitka za Normandiju je odlučila ishod rata“

Ulazak američkih i britanskih trupa u severnu Francusku počeo je 6. juna 1944. Tom događaju se na Zapadu pripisuje značaj prelomnog trenutka u Drugom svetskom ratu, ali se pri tome ne uzima u obzir činjenica da je Vermaht u tom trenutku već doživeo mnogobrojne odlučujuće poraze na Istočnom frontu (kako se na Zapadu naziva Veliki otadžbinski rat), počev od decembra 1941.

Nemačke trupe na Istoku su od novembra 1942. branile svoje strateške položaje, a u leto 1944. sovjetska armija je već oslobodila veći deo teritorije SSSR-a koju su hitlerovci u početku zauzeli, i na mnogim mestima je već stigla do državne granice Sovjetskog Saveza. Konačan ishod rata je već bio izvestan, i taj ishod je predodređen upravo na Istočnom frontu.

Ako se uzme u obzir celokupna strateška slika Drugog svetskog rata, više osnova ima stav naše istoriografije, prema kome je iskrcavanje englesko-američkih trupa u Normandiji izvedeno u leto 1944. kako se ne bi dozvolilo da sovjetske trupe same odnesu konačnu pobedu nad Vermahtom.

Bitke u zapadnoj Evropi 1944-1945. po svojim razmerama i žestini ni u jednom trenutku nisu bile ni blizu onoga što se dešavalo na Istočnom frontu, i to ne samo 1941-1943, nego i u poslednje dve godine rata. Sovjetsko-nemački front je sve do 9. maja 1945. bio glavni front u Evropi.

U januaru 1945, kada je Nemačka uložila maksimalan napor na Zapadnom frontu zbog Ardenske ofanzive, jedinice Vermahta na Zapadu brojale su svega 73 divizije, dok se u isto vreme na Istoku nalazilo 179 nemačkih divizija. Sve u svemu, protiv sovjetskih trupa je u to vreme bilo angažovano 80% aktivne vojske Nemačke, 68% njene artiljerije, 64% tenkova i 48% aviona Luftvafea. Prema tome, čak i u poslednjoj godini rata glavne snage nemačke kopnene armije borile su se na Istoku, a ne na Zapadu.

Gubici Vermahta na Istočnom frontu bili su odlučujući za ishod Drugog svetskog rata. Teško je precizno odrediti broj ljudskih žrtava, ali spisak jedinica Vermahta ipak pokazuje da je tokom čitavog Drugog svetskog rata ukupno 130 nemačkih kopnenih divizija uništeno na bojnom polju i izbrisano sa tog spiska. Od toga su 104 divizije (80%) pretrpele poraz upravo od sovjetskih trupa.

800.000 vojnika izgubila je Nemačka samo u Staljingradskoj bici, sedam puta više nego na celom Afričkom frontu tokom celog rata

Mit 3: „SAD su same razbile Nemačku na zapadu i Japan na istoku“

Mit o odlučujućoj ulozi SAD u Drugom svetskom ratu ima za cilj da umanji ulogu SSSR-a, ali i drugih članica antifašističke koalicije, tj. zemalja Komonvelta i Kine. Međutim, kada je reč o područjima gde su ratovale američke trupe, treba imati u vidu da su one uvek ratovale u okviru snaga koalicije i nisu uvek činile njihovu većinu.

SAD su istočno od Atlantika ušle u rat tek iskrcavanjem u Severnoj Africi 8. novembra 1942, ali i tada nisu udarile na Nemačku, nego na Italiju i Višijevsku Francusku. Snage Komonvelta su 1940-1942. u severnoj Africi same odbile niz napada sila Osovine. Engleska pobeda kod El Alamejna u oktobru i novembru 1942, koja je bila prelomni trenutak rata u Sredozemlju, izvojevana je pre nego što su pristigle američke trupe.

Kopnene trupe Britanske Imperije su na Zapadu i u Tihom okeanu bile brojnije od američkih trupa sve do leta 1944. Taj odnos je počeo da se menja tek posle iskrcavanja u Normandiji. U „bici za Atlantik“ odlučujuća je bila uloga britanske ratne mornarice koja je uništila 525 nemačkih podmornica (dok je američka mornarica uništila 174).

Amerikanci su u azijsko-tihookeanskom regionu ratovali zajedno sa Australijancima i britanskim kolonijalnim trupama Indije. Pored toga, ne treba zanemarivati Kinu kao pasivni, ali stalni faktor na koji je Japan neprekidno usmeravao više od polovine svojih kopnenih trupa i znatan broj aviona. Tako su saveznici zajedničkim snagama (a ne samo zahvaljujući Amerikancima) odneli pobedu nad pomorskom i vazduhoplovnom silom Japana. I kao što je već mnogo puta o tome pisano, „poslednji udarac mača“ koji je primorao Japance da kapituliraju nisu bile nuklearne bombe, nego upravo ulazak SSSR-a u rat protiv Japana.

Prema tome, uloga SAD u snagama koalicije ne može se tretirati kao potpuno dominantna čak ni na onim frontovima Drugog svetskog rata gde su zapadni saveznici imali odlučujuću ulogu.

Nedeljnik

POSTAVI ODGOVOR

*