Са Иваном Жигон и „Белим ждраловима“ на Дан победе певао цео Ставропољ

Ивана Жигон по повратку из Русије, где је представљен њен редитељски спектакл, посвећен Дану победе. Више хиљада људи на ставропољском Тргу хероја. У "Бесмртном пуку" и лик Стеве Жигона

1

СА ансамблом музичко-сценског спектакла „Бели ждралови“, половином протекле недеље у Ставропољу, певало је и плесало више десетина хиљада људи. Глумица Ивана Жигон, првакиња Народног позоришта у Београду, редитељ је и сценариста ове чудесне представе композитор (Нинослав Адејмовић), посвећене подвизима совјетских војника, али и заједничкој борби и жртви руског и српског народа против фашизма.

Ивана Жигон се, прексиноћ, вратила из Ставропоља и, ексклузивно, сликом и речју за „Новости“ преноси утиске спектакла који је на ноге дигао готово цео ставропољски крај.

– Публика, неухватљива у једном снимку камере, одговорила нам је величанственим поздравом – каже Ивана. – Пред више десетина хиљада људи, током спектакла, смењивале су се слике руског националног ансамбла Ставропоља у српским ношњама, који је представио улогу српског народа у борби против фашизма. Задивило их је и то како је наша оперска певачица Маријана Шовран, пореклом из Црне Горе, тумачила лик Мајке Русије, а оперски певач Марко Калајановић глумио Совјетског војника, а наша балерина Љиљана Велимиров његову вољену. Ја, иначе, волим да, као редитељ, преплетем жанрове и стилове, па, у овом спектаклу имамо и хип-хоп, који „напада“ национални плес, а, онда, наша народна игра и традиција изнесе победу! Волим и када чујем оперски глас уз националне инструменте, као што су гусле. И волим да чујем најстарији исконски поклич „ганге“, као израз борбе за слободу. Све је то део овог спектакла, а најлепши је, када се у њему прожимају улоге руског и српског народа који се и кроз уметност потврђују да смо – једнородни.

За Ивану Жигон, најважније је, како каже, да је понела утисак да се кроз овај спектакл руска јавност „још једном уверила да Србија не заборавља подвиг и жртву руског војника“.

У објективу тек део публике на Тргу Хероја

– Ансамбл „Дрим тим“ из Јагодине – каже нам – у спектаклу има најнезахвалнију улогу да тумачи Хитлерову војску, али су сви признали да су и те како сви, учесници спектакла и публика уживали у последњој сцени, када је `црно фашистичко зло` згромљеном победом „Белих ждралова“ и када се, у спектаклу Берлин окитио белим заставама.

Уметници из Србије, прича нам Ивана, представљали су нашу земљу и у Меморијалном маршу „Бесмртни пук“. Ивана је у овом маршу носила портрет оца, Стеве Жигона, који је провео готово три године у логору Дахау. Он се, као четрнаестогодишњак и скојевац супротставио фашистичком терору. Управо је он Ивану и научио руске песме о победи над фашизмом, а она их је уплела, као основу за либрето-сценарио овог музичко-сценског спектакла.

И, сасвим невероватно, управо неколико дана пред премијеру „Белих ждралова“ у Ставропољу, Ивана Жигон је позвана да наступи у Минхену и посети Дахау, на дан његовог ослобођења, а на позив свештенства Српске православне цркве. Тог дана је била и слава Светог Николаја Велимировића. Домаћини нису знали да је њен тата провео готово три године у логору, а она није знала да је слава Светог Николаја управо на дан ослобођења.

У Меморијалном маршу и лик великог Стеве

– Био је то невероватан, судбински сусрет са логором – говори Ивана. – Имала сам утисак да сам се ту, управо ту срела са татом. Преда мном је била речица Ампер коју је он, жудећи за слободом, гледао кроз жицу логора и маштао да се у њој окупа. Тако је, првог дана ослобођења логора, скочио у ову реку и умало умро од запаљења плућа… Желела сам да осетим колико је вода била хладна, данас, као оног 30. априла, давне 1945. године… А, одгонетнула сам и тајну зашто ми је тата често говорио: „Ишка, не знам ни сам, зашто… Али, кад видим жуто цвеће у пољу имам потребу да зауставим ауто, уђем у поље и наберем букет“. Тога дана, када сам била у Дахау, видела сам око логора беспрегледна поља жутих цветова и схватила: за њега је до краја живота слобода била да можеш да их убереш.

Ивана каже:

– У Ставропољу, подигла сам високо слику свог оца, скојевца, логораша и осетила да је заиста ту и да ће ми бити главна подршка на премијери представе са којом би се и те како поносио. Зашто? Зато што сам са татом певала сваку од ових песама, хиљадама пута, као у Ставропољу, што је певао цео ансамбл нашег спектакла, у коме су и Руси, и Срби, и Белоруси. Уосталом, у песмама о совјетском војнику, учио ме је и руски језик. Онај, који са српским језиком има исту поруку. Поруку слободе и борбе против сваког зла.

„БОЖУРИ“ СУ МОЈА ПОРОДИЦА

Ивана Жигон ће са својим „Косовским божурима“ учествовати на Данима културе Београда, у престоници Русије. „Божури“ су, каже, њена породица. Већ тринаест година су заједно. Подсећа да су их до сада у Русију углавном звали Руси, а овога пута позив им је упутила Скупштина Београда.

„ПОДВИГ НОВОСТИ“, ДВА ПУТА

Наша саговорница је два пута награђена у акцији „Новости“, „Најплеменитији подвиг године“. Први пут када је у Русију одвела 550 косметских малишана из српских енклава. Обезбедила 150 компјутера и даровала деци Космета. Покренула акцију после које је српским породицама стигло 14 шлепера помоћи, а уз помоћ градске владе Москве, 70 повратника у Исток добило је кров над главом. Организовала и учествовала у више стотина хуманитарних концерата.

Милена МАРКОВИЋ, Вечерње Новости

1 КОМЕНТАР

  1. Свака вам част и огромно вам звала Гђа Ивана Жигон шта сте све ви урадили за Србију!Треба вас ставити на место 3премијера

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*