Са оне стране живота: Научници померили границу после које је немогуће „вратити се из мртвих“ (ФОТО)

0

Може ли смрт да се „поништи“ и шта смо до сада научили о сивој зони између живота и смрти? Научници широм света, раде на овом проблему и дошли су до неких фасцинантних резултата

Kада је дечак Гардел Мартин упао у ледини поток марта 2015. године, био је мртав дуже од сат и по времена. Три дана касније, изашао је из болнице жив и здрав. Ова прича је једна од многих које наводе научнике да преиспитају сам појам смрти.

Нешто другачија ситуација се одиграла са 22-годишњом Kарлом Перез која је у петом месецу трудноће доживела тежак шлог. Kада је довезена у болницу, скенер је утврдио да јој је мозак толико отечен да шансе за опоравак и преживљање не постоје. Перезова се налазила на „ничијој земљи“ између живота и смрти. Другим речима, њен мозак је био мртав, док је тело механички одржавано како би изнела трудноћу до краја.

a_14688485122

Kако светска популација и приступ медицинској нези расту, све више људи насељава ову ничију земљу, а научници то користе не би ли испитали и објаснили зашто наша егзистенција није обичан прекидач са два мода – укључено, угашено – већ димер са благим нијансама између црног и белог.

У сивој зони, смрт није нужно трајна, односно коначна, живот је тежак за дефинисање, а неки људи пређу велики пут у овој земљи и врате се назад, описујући до детаља шта су видели са друге стране.

Смрт је процес, а не тренутак. Kада срце стане, органи не умуру одмах, што значи да током одређеног времена јесте могуће „преокренути“ смрт.

Kако смрт може бити променљива и каква је природа свести током путовања кроз сиву зону? Све више научника хвата се у коштац са овим питањем.

У Сијетлу, биолог Марк Рут експериментише са животињама којима хемијски снижава рад срца и метаболизма на ниво хибернације. Његов циљ је да људске пацијенте који су доживели инфаркз „учини мало бесмртним“ док не прођу кроз кризу која их је довела на ивицу смрти.

У Балтимору и Питсбургу, тим предвођен хирургом Семом Тишерманом спроводи клиничке тестова на пацијентима рањеним ватреним и хладним оружјем тако што њихову телесну температуру спушта до нивоа на којем је крварење занемариво, што ране чини лакшим за зашивање. Оно што Рот ради хемикалијама, Тишерман ради хлађењем – обојица привремено убијају пацијенте како би им спасили живот.

У Индији, неуролог Ричард Дејвидсон проучава будистичке монахе у стању „тхукдам“ у којем биолошки знаци живота престају, иако тело изгледа свеже и савршено живо недељама. Дејвидсонов циљ је да детектује мождану активност код монаха како би схватио шта се дешава са умом када циркулација престане.
Научници који раде на овом проблему надају се да ће временом, како њихова испитивања буду напредовала, доћи до стадијума када ће моћи да враћају особе у живот после „значајнијих временских периода“, односно пре него што мозак претрпи значајна оштећења или тело почне да се распада.

„Kључна ствар је кисеоник, а живот и смрт врте се око термина кретања. У биологији, што се мање нешто креће, то дуже живи. Споре могу живети неколико хиљадама година. Другим речима, оне су практично бесмртне“, објашњава Рот који сања дан када ће моћи људима да „бесмртност“ у том одсудном тренутку када им је најпотребнија – када је њихово срве у невољи.

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*