Сале Ђорђевић: Кошарку су код нас стварали људи високе културе

У првом појављивању у јавности као селектор Србије, крајем 2013, рекао сам да ми је циљ да чујем „Боже правде“ као последњу химну једног великог такмичења

0

Трудимо се да сваку годину памтимо по лепим стварима, али и оне ружне неизоставно оставе трага. Тако да ћу 2016. поред Олимпијских игара у Рију памтити и по томе што смо остали без неких великих, драгих људи који су постали симболи нашег друштва.

Глумац Драган Николић је био оличење културе, београдског шмека, оног најбољег што може да се припише београдском асфалту, пријатељ с којим сам – што сматрам великом привилегијом – провео неке лепе тренутке.

Није био само личност, већ и симбол оног најбољег што може да понуди наша земља.

Великан у свом послу, човек пун шарма и лепих порука, кога ћу да памтим и по дружењу код Јоце у кафани, с његовим Бором и осталим глумцима, којима сам се као клинац дивио и уз које сам градио свој карактер.

Можда сам занесењак, емотивац, али за мене су „Отписани“ метафора наше кошаркашке репрезентације која је направила „Повратак отписаних“ и потврдила да је „Национална класа“.

Све ово бих могао да кажем и за Бату Живојиновића, хероја мог детињства, који је као и Гага обожавао кошарку. Кад је Валтер бранио Сарајево и ја сам га бранио с њим. Свом снагом.

Када сам се први пут обраћао играчима, у „Зири“, покушао сам да им пренесем део својих емоција према и нашој земљи и ономе што кошарка представља за наш народ, што су неке ствари које имају домет далеко од терена.

Знам да нису сви веровали у наше велике могућности, видело се то и по изјавама у медијима, али смо врло брзо једни друге уверили колико можемо.

Мени је све било јасно месец дана пре Светског првенства у Шпанији 2014, на турниру у Трсту, када сам на тајм-ауту против Канаде, док смо водили с 20 разлике, рекао играчима и сарадницима: „Видео сам све што ме интересује“!

Сви су ме зачуђено гледали, не схватајући о чему причам. А ја сам већ тада сто посто био сигуран да ћемо се наћи на победничком постољу. Тада сам осетио – МИ СМО ТА ЕКИПА, слоган на који сам веома поносан, у којем је суштина наших успеха.

Третирање кошарке и кошаркаша кроз таблоиде било је катастрофално, али смо и тог противника, који је веома опасан, победили на наш начин: заједништвом, резултатима, снагом ТЕ ЕКИПЕ и штитом који смо заједнички поставили Дејан Бодирога, Драган Ђилас и ја.

Нисмо дозволили да продру до нас изнутра и да нас разбију. Кошаркашки систем у нашој земљи су успоставили људи високе културе.

Кошарку су увек представљали вансеријски људи, врхунски тренери, играчи, комплетне личности.

Није било лако последња два лета, због разних ствари које су се дешавале. Нама не треба спољни непријатељ поред оног којег већ имамо. Важно је да смо успели, уз праве спортске извештаче, који знају колико се тешко стиже до резултата, уз праве навијаче, који су уживали с нама и патили, да дођемо до одређене стабилности, спортске ароганције, која се видела у наступима наших играча.

Свакако, та велика доза самопоуздања и сигурности је дошла кроз добре резултате, али и кроз начин комуникације унутар тима и ка спољном свету.

Изузетно сам поносан на све што смо урадили, али нећу овде да станем. У свлачионици, непосредно после освојене олимпијске медаље у Рију, причао сам момцима о следећем лету, о томе шта смо зацртали, чему морамо да тежимо.

А то се своди на оно што сам рекао још у свом првом појављивању у јавности као селектор Србије, крајем 2013, у дневнику РТС-а, да ми је циљ да чујем „Боже правде“ као последњу химну једног великог такмичења.

То је моја мисија, коју на равне части делим са сарадницима и играчима. Сви у тиму смо толико различити на први поглед, али међу нама постоји склад.

Тако смо се и штитили од разних опструкција, тонова који су прижељкивали наш неуспех, свих оних који су једва чекали да нас нападну.

Не памтим да је икада било таквог постављања клипова инстутуцији каква је национални тим једне земље.

Зато сам се и огласио саопштењима у пар наврата, да свима једном за свагда буде јасно ко сам и шта представљам, коме дозвољавам да ми стисне руку, а чије ми се речи сливају низ леђа као киша с олука. Ја, на срећу, припадам победничкој кошарци, а она друга ме и не занима.

Што се саме игре тиче, најважније утакмице су биле финале квалификационог турнира с Порториком, где смо приказали своје најбоље полувреме, и полуфинале Олимпијских игара против Аустралије, што је била кулминација онога што стављам под појам МИ СМО ТА ЕКИПА.

То је кошарка какву волим, игра која се базира на заједништву, са 30 и више асистенција. Урадили смо оно што смо најавили, а селекција играча је била у том смеру, да играмо брзо, атлетски. После свега ми импонује кад видим да је кошарка оживела у Србији и да се људи опет окупљају око њених успеха.

Олимпијада је преживљавање, чим дођеш у олимпијско село схватиш то. Ту је потребна хармонија, позитивна енергија и добар сан. Пошто је прва замерка играча била да су јастуци катастрофа, замолио сам кондиционог тренера Млађу да из продавнице донесе три врсте јастука, да играчи одаберу који им одговара. Дао сам му свој новац да купи 15 комада и тако је решен тај проблем.

Могу да се чују критике због лоших резултата млађих селекција. Неки брину за будућност, а заборављају да су прошле године Гудурић, Јарамаз, Ребић и остали били европски прваци за узраст до 20 година.

Резултати данашњих осамнаестогодишњака су такви јер у тренутку кад су се опредељивали за спорт којим ће да се баве, кад су имали десет година, није било код њих позитивног фанатизма какав се рађа са успесима сениорске репрезентације.

Кад су се Теодосић, Радуљица и Марковић опредељивли за кошарку, њима су пред очима били успеси моје генерације, за мене су инспирација били Кића, Мока и Праја и златне медаље у Лијежу и Манили, а њих тројица су гледали кад је Кораћ на сајму донео прву медаљу репрезентацији.

Еуфорија праћења репрезентативних такмичења која су доносила медаље се осликава у масовности у одлукама десетогодишњака којим ће спортом да се баве.

Из те и такве масовности добијамо много већу шансу да изградимо боље кошаркаше који се до фанатичности заљубљују у спорт, а то је први услов да испред себе поставе остваривање дечачких снова о освајањима медаља за своју земљу као велики спортски циљ.

Улога родитеља и средине, који уз ТВ прате такмичења уз славље на улицама и заставе и српска одличја по целом граду, су исто занимљив феномен који се уцртава у свест младог кошаркаша – то постаје најјачи мотив јер у глави десетогодишњака новац (још увек) не постоји као циљ и њихово бављење спортом се само и изричито везује за праве патриотске спортске снове.

Пошто је очигледно да постоји циклично освајање медаља генерација, даљу математику направите сами…

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*