Само се СРПСКА сила на Балкану могла супротставити јаничарима

0

Београд – Опсада Цариграда 1453. године – Османске газије су као поплава заузимале комад по комад Византије. Османа наслеђује син, бег Орхан. За Орханом следи Мурат I, који се први од Османлија прозива „султаном“. Мурат I ће своје седиште преселити на Балкан, у Једрене. Окружиће Цариград, освојити Тракију, поразити 1371. године велику војску српског краља Вукашина на Марици, упасти у Бугарску.

Ништа, чини се, не може да се одупре брзим турским коњаницима и њиховој увежбаној сталној војсци – јаничарима, каква у то феудално доба не постоји нигде у Европи. Османлије, које нису биле тако бројне, вешто су користиле покорене хришћанске народе међу којима су исламизацијом (насилном или добровољном) налазили помагаче у новим освајањима.

Само се још једна сила на Балкану може супротставити јаничарима – српска. Кнез Лазар 1389. године на Косову изводи цвет балканског витештва: уједињене српске, босанске и угарске ратнике. „И када је дошло до боја и настала битка, била је толика звека и јека да се тресло и место где се ово догађало… и би много мртвих без броја…“

На Косову је Мурат I изгубио живот, као једини турски султан који је убијен у бици – али битку Османлије нису изгубиле. Муратов наследник, Бајазит I „Муња“, с Косова излази још моћнији. Србија постаје вазална држава, а Бајазит се жени принцезом Деспином (Оливером), сестром кнеза Стефана. Султанија Деспина је Бајазиту родила три кћери по имену Паша, Малика и Оруз.

Онда се опет појавише Монголи, као нова Божја казна. У великој бици код Анкаре, 1402. године, монголска војска Тамерлана је потпуно разбила Турке и њихове савезнике, међу којима се борио и Стефан Лазаревић. Султан Бајазит је био заробљен и погубљен. Током неколико деценија чинило се да је османска моћ при крају, а Бајазитови синови су се отимали о наследство. Нажалост, био је то само привид. Већ средином XV века ситуација се преокренула. Код Варне на Дунаву, 1444, султан Мурат II је страховито потукао крсташку војску француских и угарских витезова. Неколико година касније на престо је сео један од највећих османских султана – Мехмед II.

Папа бежао из Рима

Неколико пута Мехмед II је покушао да освоји и Београд, али био је одбијен у жестоким биткама. Пред крај живота, у жељи да потврди да има амбиције римског цара, Мехмед је кренуо да освоји Италију. Турци су накратко освојили 1480. године Отрант, на самом крају италијанске „чизме“, што је изазвало праву панику у Риму. Страх од Турака је био толики да је римски папа побегао на север Италије.

Мехмед, прозван „Ел-фатих“ (Освајач), син султана Мурата II, постао је владар са осамнаест година и одмах кренуо у освајање остатака византијске империје. Његов савременик Константин из Островице, Србин који је једно време служио као турски јаничар, записао је да је султан „веома лукав, помоћу примирја је преварио кога је могао; и о вери се мало бринуо а кад би га ко због тога корио, намах би скочио као бесан“.

Другог марта 1453. под зидинама византијског Цариграда се окупила огромна турска војска од око 100.000 војника, међу којима и 20.000 јаничара. Некада највећи од европских градова, Цариград је у то доба био тек своја сенка. Штитиле су га само огромне зидине и храбра срца малобројних бранилаца. Одбрану, у којој су поред Грка биле и стране јединице Ђеновљана и Венецијанаца, предводио је византијски цар Константин I Палеолог.

Браниоци Цариграда су пружили херојски отпор и скоро два месеца се жестоко борили, одбијајући десетине турских напада, свакога дана поново подижући зидине топовима порушене. Међу турским трупама налазиле су се и јединице које је султану послао његов српски вазал, деспот Ђурађ Бранковић. Константин из Островице, који је био међу њима, написао је да су Срби „морали ићи ка Стамболу и помагати Турцима у освајању; а свакојако по нашој помоћи никад не би био освојен“.

Срба је, у ствари, било на обе стране. Сам цар био је син Јелене, ћерке српског великаша Константина Дејановића. На турској страни, Мехмедова маћеха, удовица Мурата II, била је знаменита Мара, кћи деспота Ђурђа Бранковића, једна од ретких турских султанија, која је задржала хришћанску веру и коју је млади султан Мехмед II изузетно поштовао.

Дана 29. маја 1453. године, након више таласа напада, турски војници су успели да упадну у град. Последњи византијски владар Константин ХИ је храбро погинуо у бици да, као и српски кнез Лазар, остане легенда и пример потомству. Чак и данас, многи Грци сматрају уторак, дан када је пао Цариград, за најнесрећнији дан у недељи. Вест о паду хиљадугодишњег града и Византије потресла је целу Европу. Турци су већину цркава у граду претворили у џамије. Двадесетогодишњи Мехмед II је својим титулама додао још једну „кајзер-и-Рум“, односно „Римски цар“.

Након Византије, султан креће у нова освајања: 1459. пада Смедерево и Српска деспотовина, 1461. султан осваја Требизонд у Малој Азији. Мехмед осваја 1464. Босну и убија последњег босанског краља Степана Томашевића. Затим 1467. године пада и Херцеговина.

Један од разлога брзог турског напредовања на Балкану, осим слабости тамошњих држава, била је и релативна толерантност освајача према сеоском становништву и њиховој хришћанској вери. Мехмед II је оставио грчког патријарха у Цариграду, а свим хришћанима је дао аутономију у оквиру система „милета“, односно етничко-верских заједница којима је управљала црква. У та времена османлијска држава је показивала већи степен религијске толеранције и била боље уређена него друге земље у Европи, које су углавном забрањивале или протеривале припаднике других вера.

 

 

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*