Шапић: Кајем се што сам ушао у политику

Председник општине Нови Београд: Једини разлог због ког сам још ту је тај што сам нешто научио и урадио. Врхунски спортисти имају статус као нигде у региону. Не бих делио савете Вањи Удовичићу, да му је то потребно - позвао би ме

0

ВЕЛИКА је част бити члан жирија за „Најплеменитији подвиг године“, у акцији која траје пуне 54 године и у једној тако еминентној кући са вишедеценијском традицијом као што су „Вечерње новости“. Једино што ми је сваки пут када жири одлучује о избору најплеменитијих, све теже да одлучим коме да дам свој глас. Доделио бих, заправо, признање сваком ко је учинио неко добро дело у временима у којим живимо.

Овако, непосредно после гласања у традиционалној акцији нашег листа – „Најплеменитији подвиг“ говори Александар Шапић, бивши ветерполо ас, данас председник Општине Нови Београд. Један од најомиљенијих наших спортиста, чији су голови пуних 18 година усрећивали нацију открива да су му оснивање Фондације „Буди хуман“ и хуманитарни рад уопште највећа и најважнија ствар коју ради у животу.

– Моја спортска каријера је једно, ово што сада радим друго, али животна мисија ми је хуманитарни рад. Њиме ћу се бавити док сам здрав и у ситуацији да помажем. Ово вам сигурно не бих рекао пре неколико година. Да је хуманитарни рад моје трајно опредељење схватио сам тек када сам се упознао са проблемима оних којима је помоћ потребна, када сам упознао њихове породице и децу, схватио сам важност и значај хуманости. То је нешто што оставља дубок траг у човеку.

* Оснивање вашег Фонда 2014. није било лако.

– Кренуо сам из најбоље намере. Но, оснивању су претходиле неке несрећне „акције“ других које су довеле у питање легитимитет и кредибилитет хуманитарног рада у Србији. То је изродило проблеме и препреке, да сам морао да се обратим Александру Вучићу, тада првом потпредседнику Владе. Помогао ми је да решим проблем са мобилним оператерима који нису хтели да ми дају опцију на основу које Фонд данас функционише, а већ су је имали и примењивали код гласања СМС порукама. Сада имамо Фонд ком људи верују и који показује да хуманитарни рад може бити транспарентан. Трудим се да фондација ојача и да је системски оснажим тако да њен опстанак и рад не зависе ни од мене ни од било ког другог појединца.

* Има ли истине у тврдњи да се неки баве хуманитарним пословима да би зарадили?

– Не знам шта да кажем о оном ко отвори хуманитарну фондацију да би направио бизнис. Какви су то људи који праве „посао“ на лечењу болесне деце?!

* Шта учинити да се избегне злоупотреба хуманитарних организација и акција?

– Да би се основала хуманитарна организација постоји процедура, али начин рада зависи од оснивача. Народ мора да зна коме даје новац, а поверење се стиче радом и квалитетом рада. Друге гаранције нема. Не може се направити и не постоји закон који ће да гарантује нечија морална начела.

* А који закони владају српским спортом данас?

– Трудим се да о томе не говорим, осим као навијач. Ако нисте на неком одговорном месту у спорту, онда није фер паметовати о томе шта би сте урадили и шта је добро, а шта не. Живимо у земљи у којој људи обожавају да причају о стварима за које не сносе одговорност. Пробао сам да уђем у српски спорт кад сам се кандидовао за председника Ватерполо савеза Србије, па сам потучен од господина Зорана Бабића. И о томе не желим више да говорим.

* Ипак сте се недавно кандидовали за председника Олимпијског комитета Србије?

– Драго ми је да смо данас дошли на то да су ставови свих спортских савеза заправо они о којима сам говорио пре три месеца. Проблеми на које сам у октобру упозоравао изазвали су одлагање скупштине, па расписивање јавне расправе и одлагање избора у Олимпијском комитету. Но, тад су се сви правили луди. Није, дакле, тема да ли ће Шапић бити председник или не, већ да ли су неке ствари исправне и добре за српски спорт. Ако желимо да нам спорт и даље буде један од најбољих сегмента друштва, морамо да имамо правила која су исправна. И да их поштујемо. Ко ће бити председник ОК, мање је важно.

* Где је ватерполо у Србији данас?

– Ватерполо је непрофитабилан спорт и држава мора да помогне опстанак клубова. Али има ту и до руководстава клубова, које нико не доводи у питање. Кад неко једном уђе у клуб, то му је обезбеђено док је жив. Нико не пита да ли би можда неко друго руководство радило боље. Струка је једно, а менаџмент друго.

* Како гледате на проблеме у Ватерполо клубу Партизан?

– То што у Партизану знају да праве шампионе, за сваку је похвалу, али можда им је менаџмент мало слабији. Тај ватерполо клуб као ниједан у свету има спортски центар којим руководи већ 25 година и од њега убира приходе, а жале се неком трећем да им је хладна вода. Том ватерполо клубу не сме да се догоди да буде угрожен, али – ко је Партизан? Да ли су то двоје људи који њиме руководе 25 година? Можда они знају да праве асове од ватерполиста, али можда су мало слабији у менаџменту… Ако руководите центром у коме не можете да обезбедите грејање, да ли је проблем у вама или неком другом?

* Мења ли се нешто у српском спорту последњих година?

– У врхунском спорту, ствари су се заиста промениле. Улагање је кренуло пре седам-осам година и сваке године је све веће. Данас врхунски спортисти имају статус као нигде у региону, почев од националних пензија, преко награда, услова за припреме…

* А клупски спорт?

– Ту се није много урадило. Верујем да не може да се улаже само у врхунски спорт, јер до њега треба доћи. Све мора да крене од клубова. То питање није решено и о томе одлуку мора да донесе држава.

* Шта бисте предложили?

– Не може се, заиста, подједнако улагати у све спортове. И највеће земље света направиле су у том случају неку категоризацију. Да ли ће том категоризацијом неко бити закинут, хоће. Али, она мора да се уради да би у српском спорту могли да наставимо са добрим резултатима. Ако допустимо да се на слободном тржишту клубови сами сналазе – биће корупције, „муљања“, злоупотреба чак и родитеља и деце. Зато држава мора да донесе категоризацију и одлучи како и колико ком спорту даје. Зна се који спортови код нас имају традицију и историју, а у друге се не улаже док нас резултати не демантују.

* Имате ли неки савет министру Удовичићу?

– Не бих то чинио. Верујем да би ме звао, да има потребу за саветом. Желим му сву срећу.

* Је ли лакше пливати у спортском или у политичком базену?

– То су потпуно различите области, као што су и спортови потпуно различити. Не могу да кажем ни да је теже ни лакше. Једнако је тешко и једно и друго.

* Већ други мандат сте председник општине Нови Београд. Шта планирате?

– Волео бих да урадимо више ствари него што имамо могућности, али се трудимо да радимо колико можемо. Околности су такве да је председник општине прилично лимитиран због Статута града Београда и Закона о главном граду. Нови Београд у ком живи петина становника града, има буџет од 0,6 одсто од буџета Београда. Шта даље да кажем? То је централизација која нема везе са овом влашћу и претходном, него са свим властима од 1989. године. Општине су данас у горој ситуацији него месне заједнице пре 30 година. Поприлично су нам везане руке, што законски, што статутарно, што новчано.

* Планирате ли да се кандидујете за градоначелника?

– Локална политика ме интересује и – да, кандидоваћу се на градским изборима! У Београду једино место градоначелника и градске власти дозвољава да урадите нешто озбиљно. У градским општинама морате много да радите, а питање је колико можете да утичете на конкретне ствари.

* Ускорo ће председнички избори?

– Имам приватно мишљење, одлуку кога ћу подржати и гласаћу. Али не желим да људи доносе суд о мени на основу тога кога ћу подржати на председничким изборима. Док се бавим локалном политиком нећу изражавати став о високој националној политици.

* Јесте ли се покајали што сте ушли у политику?

– Јесам. Кад бих могао да вратим време не бих никада то поновио. Сад сам ту где јесам и једини разлог зашто сам и даље овде је што сам у протеклих седам година нешто научио, нешто мало сам оставио иза себе, нешто од тог рада рада се и види. Потпуно сам независан, овај статус ми одговара.

* Који су резултати рада Фонда „Буди хуман“?

– Помажемо више од 90 деце, 40 одраслих, седам установа и шест удружења. Платили смо лечење у иностранству или трошкове терапије за више од 70 деце. Имамо више од 2,5 милиона евра сакупљеног новца. Свако може да одабере коме хоће да помогне, може да прати ток свог новца. Договарамо и сарадњу са Фондацијом „Новак Ђоковић“. Велике наде полажем у то и верујем да су наше фондације вратиле веру у рад хуманитарних организација.

* Говори се да политика не би требало да се меша у спорт, али је, ипак, чини се – има.

– Нема земље у свету у којој политика и спорт нису блиско повезани. Само је питање на који начин. Ако политичари одређују ко ће да игра, ако улазе у струку, то је погрешно. У руководству клубова треба да буду успешни политичари, бизнисмени, људи од кредибилитета, а струком треба да се баве спортски радници. Политичари и бизнисмени у управи треба да стварају услове за њихов рад. Политичаре бих вратио у спортске организације, али са јасним надлежностима и да заиста за све што ураде сносе одговорност.

Шапић је многе изненадио када је 2009. из базена и званично упливао у политику. Најпре је био помоћник градоначелника Београда, две године касније изабран је за председника престоничког ГО ДС, а од јуна 2012. је председник општине Нови Београд. Демократе напушта 2014, па је други мандат освојио испред Групе грађана „За наш град“.

Јелена МАТИЈЕВИЋ, Вечерње Новости

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*