Саша Кнежевић: Маскенбал или родољубље

0
Многи инфантилни облици србског национализма чине од здравог родољубља један гротескан облик разних амбивалентних појава.
Писаћу о једном таквом облику, постјугославистичког и посткомунистичног национализма, прилично распрострањеном у нашим окружењима.
Дакле, ми увиђамо на сваком кораку првенствено набусит, испољен дегутантном иконографијом –  парадни национализам, саткан од вулгарне (кафанске) профаности, која блати његов (духовно префињен) аристократски изглед, по којем је србски (светосавски) национализам увијек био препознатљив.
Он је у том настраном облику, првенствено украшен личним комплексима и једним безличним транспарентом који објављује утопијску поруку, који у самом свом финишу постаје огуљен, не носећи ништа друго сем (карикатурални) површан дух, који служи само да апсорбује узвишена обличја, потчињавајући се својој фиктивној представи и нискостима.
Такав један, тривијалан, само на ријечима пожртвовани национализам, је највећи иманентни душманин сваком националном прегнућу.
То су они националисти са ,,хоризонтом кртице“ како их је називао један велики, до дана данашњег несхваћени, србски родољуб.
Они се истичу разузданим пијанкама и бесмисленим парадирањима, лако је препознати њихове неартикулисане крике уз родољубљиве пјесме, праћење звјерским урлицима.
То су они профили, што би да воде народе, а све би дали заједно са свим својим увјерењима за само једну цигарету у тамници, како их је предочавао Достојевски.
Они са тим попуцалим гласним жицама и са смрдљивим задахом алхохола, разглабају о србској историји и овдашњој геополитици.
Ти свезнајући приповједачи причају сви у глас, сами са собом, и обавезно све зачињавају масним псовкама и међусобним свађама и тучама.
Они сладострасно сублимирају своје деструктивне потенцијале у ништа, и том таквом „нихилистичком национализму“ уподобљављају своју декадентну илузију сабраности.
На крају њихов горди и острашћени порив увијек тежи безумном лидерству, па се разводњавају у безброј група и подгрупа, хрлећи у један психотични расцјеп, који својим сталним међусобним антагонизмом, има за посљедицу један шизофрени дух, којим такав национализам постаје обузет.
На крају свих испразности, они се као инсекти и гмизавци повлаче у својим мрачним рупама под самозадовољном маском патриотизма, остављајући своје пресвучене змијске кошуље, на светом тлу, скрнављене Отаџбине, која вапи за истинским прегаоцима (,,Прегаоцу Бог даје махове“).
Иоле озбиљан подухват или жртва, за њих постаје условљена препрекама зависти, незнања и кукавичлука којим је прожето њихово заражено биће. Зато они немало под биједним уцјенама и „за шаку еура“, прелазе олако на сасвим супротној тачки пада.
Подложни су свим могућим  манипулацијама, са изразито слабим карактерима, они су оруђа спољњих непријатеља, који преко њих, перфидно уништавају нашу националну свијест, инфлитирајући се изнутра. Јер њихова идеологија, није заправо ништа друго, сем једна китињаста маска, под којом буја разврат и гнусно сладострашће.
Такав изопачени национализам, није никада прожет оним првенственим пиједесталом србског национализма – Православљем.
Њему Православље никада није фундамент који се оличава у богослужењима и сабрању око Бога Живога (литургијски), већ као и све, што би напротив морало да буде суштинско, код њих  је само још једна кореографија у служби неозбиљне афирмације ниских страсти са којима су срасли ови безуми.
Зато су овакви националисти непослушни и изван Свете Католичанске Апостолске Цркве, (робови форми, а непријатељи суштине) већином груписани око различитих секти и кумира.
Они уопште и не узимају Цркву као релевантан чинилац у својем хаотичном бунту, инфлитираном кроз некакав изопачен вид национализма, потпуно стран изворном србском Отачаствољубљу.
Зато је таква имплозивна сила свега суштог, које узима за право да скрвнави барјак родољубља, само једно обично идолопоклонство, које не води ничему сем најгрубљем облику бесловесности.
Она је она оживотворена алегорија из Јеванђеља која „предату светињу као свиња разгрће и насрће на крају да растргне оне који су им истинске бисере наивно просипали“.
Она прави од онтолошке истине поругу, саблажњујући оне истинске потенцијале, који би силно закорачили у ту свету истину и подигигли балчаке слободе, да могу дометнути своје погледе иза обруча те лакрдије која се обмотала око свете србске идеје.
Они су невиђена срамота за христоносну србску идеју и једна подругљива бласфемија ње, њени су суштински непријатељи, са њима се треба прво бескомпромисно обрачунати, да би се могао утрти пут истинском србском родољубљу.

Српски културни клуб

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*