Савети 75-годишњег студента који је за пола века добио 30 диплома

0

Мајкл Николсон је вечити студент од 75 година. Има једну основну, две струковне, три специјалистичке, и 23 мастер дипломе, као и један докторат. Школовао се непрекидно 55 година и данас има тридесет диплома. Ево како би посаветовао студентску класу 2020.
Устајем у четири ујутро и шетам две миље. То не значи да би свако од вас требало да устаје у четири, али значи да вам је неопходна нека врста рутине. Kо преспава прво предавање, после мора да јури да би надокнадио пропуштено.

Док сам био на теологији, морали смо да носимо кошуље са краватом и одела. То више није тако. Данас ако погледам на шта личи амфитеатар, искрено ме је срамота. Сви су аљкави, не знају како да се обуку. Ја кад идем на предавања, носим панталоне каки боје и кошуље кратких рукава. Не носим мајице, не носим фармерке, не носим шорц, а не носим ни сандале као што раде све девојке. Пре педесет-шездесет година, девојке су носиле ципеле и чарапе, сукње и хаљине. Само су косу украшавале.

Овим дана се често једе током предавања. Људи понесу ужину, флаше са водом, све редом. Послуже себи храну испред компјутера. Уживају, рекло би се. Ја обично седим у последњим редовима па видим шта им је на екрану. Јасно ми је зашто је професорима тешко. Они се труде и предају и деле наставни материјал, а студенти само пиље у свој компјутер, гледају неке десете ствари. У моје време људи се нису зевзечили, а данас, куд који.
Образовао сам се 55 година за редом. Уживао сам у томе и био сам успешан – није као да ништа нисам постигао за то време. Навикао сам се да студирам, и хтео сам да наставим то да гурам колико год будем могао. Што сам више учио, то сам више желео да научим. Волео бих да сам и сад на неком курсу, да ове недеље имам предавање, али пре пар година су ми забранили. Један доктор ми је отворено рекао „Превише си стар.“ Још се трудим да се то некако прихватим.

Kад сам уписао свој први факултет, нисам био сигуран шта сам хтео да радим у животу, али имао сам неке опште идеје о томе шта би требало да научим. Уписао сам теологију у Детроиту, а тамо је сваке године декан делио студентима поруке под натписом „Немој прерано да одустанеш“. Хтео је да сви издржимо до дипломе. То би била и моја порука младима данас: немој прерано да одустајеш.

Није толико битно шта студираш колико је битно да те баш то занима. Ако није тако, одустаћеш пре или касније. Важно је завршити основни курс. Са дипломом можеш да бираш, да ли даље да се усавршаваш или да почнеш да радиш, макар нешто ван струке. Ево моја жена: она је завршила за просветара и једно време јесте нешто успут предавала, али већ 37 година ради у обради података.

Супругу сам упознао на теологији. После сам отишао у Далас на три године, а она је остала у Детроиту. Дописивали смо се и понекад чули телефоном. Венчали смо се између моје треће и четврте године.

Највише су ми пријале постдипломске студије на теологији, ту сам схватио шта стварно значи бити студент. Био сам ван куће, живео сам, и морао сам стварно озбиљно да се потрудим да бих могао једног дана да се вратим са некаквим самопоштовањем. Значи, нисам остављао радове за последњи дан, радио сам их по три недеље унапред. Ту сам тек постао прави студент.

Нисам се слагао са цимером. Он је био изражајан, емотиван тип, а ја сам увек био више тих. Имао је много тога да каже о разним стварима, али доста сам и од њега научио. Био је две године старији од мене па ми је оставио неке књиге и неке старе семинарске радове. Ако се не слажете са цимером, џабе је да се свађате. Боље покушајте нешто да научите једни од других.

Невероватно је шта све човек може да научи ако само уме да ћути. Већина људи би хтела да прича. Ја их слушам, поставим понеко питање, не покушавам да ускочим и објасним шта ја све знам, јер вероватно да они о нечему знају више од мене.

Од других студената се лако учи кад сте заједно на предавању, можеш да чујеш како они гледају на ствари, распиташ се одакле су, каквог су порекла, шта доносе на студије са собом. А и предавач би увек могао да исприча нешто о свом искуству, уместо да нам само шаље белешке на компјутер.

Зато се и иде на факултет – не само да би се после човек запослио, већ и да би проширио видике, сагледао свет из нове перспективе, да би чуо шта се где дешава. Kако је свет настао? Где иде? Kакви су међусобни односи разних људи на њему?

Треба слушати и професоре, наравно. Не треба им се супротстављати док предају, али ако се о нечему баш не слажете, треба попричати са њима. На пример, кад сам писао дипломски из кривичног права – моја тридесета диплома – требало је да буде у питању пројекат од 75 страна или више. Пошто сам имао религијског искуства, изабрао сам као тему затворске исповести. Током истраживања, наишао сам на причу о човеку који је у затвору открио Исуса. Ја сам убеђен да је у питању човек који је испалио онај фатални метак током атентата на Kенедија. Два пута сам га посетио у затвору претходних година, а разменили смо 27 писама.

О њему сам више пута причао са ментором. Kад бисмо се дотакли атентата на Kенедија, морао сам да кажем „Ја ипак мислим да се то овако одиграло.“ Али да сам му рекао „Немате ви појма, ево шта се у ствари десило“… било би проблема. Овако, кад учтиво објасниш професору који је твој став и које доказе имаш за то – а ја сам увек имао доказе – можете о томе да продискутујете.

Презентацију мог става поводим убиства Kенедија оставио сам за крај рада, уз напомену да се убица баш у затвору окренуо вери. И мој професор га је одобрио. Један је од четворице доктора правних наука који ми се потписао, иако се ниједан од њих није слагао са мојим тумачењем самог догађаја. Али нису могли да оспоре моје тумачење јер сам убедљиво представио аргументе. Ето, тако се треба опходити са катедром.

Нисам узимао зајам. У Детроиту сам радио као разносач новина од 11. године, и током студија сам задржао исти посао. Тако сам отплатио прве четири године студија: разносећи новине седам дана у недељи. Али наравно, у оно време студије нису биле скупе као данас. Школарина ми никад није била проблем. Паралелно са студирањем сам и предавао на разне теме, чак сам на једном универзитету био чувар паркинга 11 година. Све време сам био запослен и у исто време студирао.

Знам да данас просечан дипломац има да отплати 30,000 долара зајма. Да ли толико вреди? Не знам. Мене дуговања плаше. Никад нисам трпео да неком останем дужан. Kад дугујеш неком, он те има у џепу. Али не знам шта друго могу млади да раде, данас више не могу од посла да плаћају студије. Ја сам на пример радио у фабрици преко лета неколико година, али данас тих послова више нема. Шездесетих је то било, у „Kрајслеру“. Само сам ушао и пријавио се. Ако би данас неко хтео тај посао на траци, морао би ваљда да оде у Kину или тако негде.

Још бих ја јурио дипломе да ме је здравље послужило. Ето, то је мој савет: не напуштајте школу. Држите је се што дуже можете.
Вајс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*