Saving Private Jeremić

0

Diplomatsko angažovanje Vuka Jeremića u OUN je dalo jednu lepu posledicu. Beogradski sastav Viva Vox je početkom 2013. godine u sali Generalne skupštine OUN održao koncert. Uloga Vuka Jeremića u održavanju tog koncerta zaista je bio doprinos međunarodnom ugledu Srbije. Na žalost, to je bio doprinos u oblasti estetike muzičke umetnosti, a ne međunarodnih odnosa i međunarodno-pravnog statusa naše zemlje. Lepo ne mora da bude i korisno, naročito ne u diplomatiji.

Vuk Jeremić je svoj politički angažman počeo kao savetnik predsednika Republike, čim je Boris Tadić imenovan na tu funkciju. Na čelu srpske diplomatije Jeremić se nalazio od 15. maja 2007. do 9. septembra 2010. godine, najpre u drugoj vladi Vojislava Koštunice, pa u vladi Mirka Cvetkovića. Još septembra 2010. godine sam u tekstu Rezюme diplomatii Vuka Eremiča objavio svoj stav o bivšem ministru spoljnih poslova. Doslovno, tada sam tvrdio: „Budućom merom Jeremićeve uspešnosti, mogli bi smo meriti dubinu srpske okupacije, bez obzira hoće li u međuvremenu, možda, izigravati `žrtvenog jarca` Tadićevog režima radi svoje popularizacije u patriotskim krugovima“.

Jeremićeva politika neoosmanske strategijske dubine 

Na sarajevskoj konferenciji „Otomansko naslijeđe i islamske zajednice Balkana“ 16. 10. 2009. godine, u svojstvu turskog šefa diplomatije, tvorac doktrine strateške dubine i neoosmanizma, Ahmet Davutoglu je izrekao jednu upadljivu rečenicu: „Mi se nismo spustili padobranom, nego smo u Bosnu došli na konjima“. Za razliku od Davutoglua, njegov današnji urednik[1] Vuk Jeremić je toliko putovao avionom, da se u svojstvu ministra spoljnih poslova R. Srbije proslavio kao apsolutni šampion „globtroterske diplomatije“[2]. Vuk Jeremić je od početka postao glavni promoter Davutogluove neoosmanske politike[3]. Međutim, ne treba imati iluzije. Ne radi se ovde o turskoj uroti, već o NATO-konspiraciji Gladio tipa[4] koju je Davutoglu maskirao pod false flag legendom „Strategijske dubine[5]“, a prethodni američki saradnici u Turskoj je mistifikovali pod nazivom „Derin devlet“ (duboka država). Od 1952. godine je sve to besprizorna politika NATO-a koja se samo mnogo trudila da sebi stvori legendu kojom bi se predstavila kao „autentično Turska“. Deo te manipulacije su u Srbiji bili Vuk Jeremić i njegov „principal“ Ahmet Davutoglu, koji je maja 2016. godine glavom bez obzira pobegao od Redžepa Tajipa Erdogana a Jeremić mu je danas urednik.

 Jedna od prvih stvari koju je Jeremić učinio bilo je sprovođenje novog Zakona o odbrani i bezbednosti kojim je ukinuo Službu za istraživanje i dokumentaciju (SID) svođenjem na malo odeljenje za analitiku i podršku Ministarstvu spoljnih poslova. Jeremić, naravno, nije morao da sprovede ukidanje te službe, pošto je njena priroda informativna i civilna a ne bezbednosno-odbrambena, i kao takva nije bila deo materije reformskih propisa čija priroda je odbrambeno-bezbednosna. Možda je pravi razlog ukidanja legendarne, visoko stručne i vanredno međunarodno cenjene službe bila činjenica da su upravo njenom zaslugom „u Austriji, Italiji i Turskoj otkriveni mnogi američki agenti, koji su bili kamuflirani u razna diplomatska zvanja i titule a obaveštajno radili prema Jugoslaviji“[6].

Smisao Jeremićevog ukidanja SID-a pokazao se vrlo brzo. Uprkos činjenici da je Turska među prvima 2008. godine priznala nezavisnost „Kosova“, Jeremić je potpisao s Davutogluom Memorandum o razumevanju o otvaranju Kancelarije za programsku koordinaciju Turske Agencije za međunarodnu saradnju i razvoj[7] (Turkish Cooperation and Coordination Agency, skr. TIKA). Praktično, Jeremić je lišio domaću diplomatiju prisustva sopstvene službe u važnoj oblasti, ostavivši dovoljno vremena vladi jedne strane zemlje (TIKA je upravno odeljenje premijera Turske) da se pripremi za ovladavanje tom oblašću na našem terenu i potom joj pružio pravni osnov za legalno delovanje. Uprkos blagovremenim procenama srpskih bezbednosnih službi da je TIKA „produžena ruka turskih bezbednosnih snaga“, Jeremić je toj Agenciji širom otvorio vrata Srbije[8].

Davutoglu je sa Jeremićem 2009. godine boravio u Novom Pazaru, obećavajući turska ulaganja u razvojne projekte[9]. Već jula 2010. g. Jeremić je sa Davutogluom dogovorio ukidanje viznog režima između Srbije i Turske. Ubrzo se pojavio „razvojni projekat“ Turske u Srbiji. Jeremić je zajedno sa Tadićem i turskim premijerom Redžepom Tajipom Erdoganom u Novom Pazaru otvorio Turski kulturni centar „Kemal Ataturk“[10]. Pošto je Jeremić napustio domaću diplomatiju, razvoj neoosmanske diplomatije u Srbiji se odvijao po osnovama koje je on ugovorio sa Davutogluom. Do 2012. godine, glavni koordinator TIKA za Srbiju, Emrah Ustaomer javno se hvalio kako je TIKA svoje delovanje proširila po celoj Srbiji, u raznim oblastima njenog institucionalizovanog društvenog života[11]. Pošto je Ustaomer izričito najavio da je osnovni cilj delovanja TIKA u Srbiji razvoj, domaća javnost mora da zna o kakvom razvoju se radi. Naime, enumerativno je propisano pravilima ove agencije da je prvi i osnovni cilj politike TIKA „pružanje pomoći u razvoju turskim zemljama i zajednicama“! Već 2013. godine Erdogan je posetivši Prizren u prisustvu Hašima Tačija izjavio: „Turska je Kosovo. Kosovo je Turska“[12].

Pošto se Jeremić čak šest puta video sa Ahmetom Davutogluom, tadašnji šef turske diplomatije je marta 2010. g. izjavio da „Srbija treba da se izvini za Srebrenicu[13]“. Hitno nakon toga je usvojena Istambulska deklaracija[14] (Turske, Srbije i BiH), kao i Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici – uspeh Jeremića i Davutoglua. Iako je širena fama da je „idejni tvorac“ Deklaracije bio Boris Tadić, taj „dokument je zapravo napisan u Ankari, u Ministarstvu spoljnih poslova Republike Turske[15]“.

Tvorac spoljne politike vojvođanskog neoosmanskog autonomaštva

Uzurpiranje suverenih nadležnosti R. Srbije u oblasti spoljnih poslova od strane autonomaškog režima planirana je još od 2003. godine, kada je Bojan Pajtić došao na čelo APV. Tada je osnovana „Kancelarija za evropske poslove“ (KEP). To u početku ad hoc telo, povremeno je okupljano da bi nudilo nemačkim i američkim organizacijama (GTZ i IRDP) strateške podatke Vojvodine radi rasprodaje njenih resursa, postalo je trajno. Pajtićev režim je 2006. g. pokušao da konvalidira KEP kao spoljnopolitičko predstavništvo Vojvodine[16] na čelu s Predragom Novikovim. To je uspeo da sprovede tek dogovorom sa ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem 2010. godine. Ministarstvo spoljnih poslova je sprovelo ustanovljenje „ambasade“ vojvođanskih autonomaša u Briselu[17], prepuštanjem Pokrajinskom izvršnom veću izvesnih poslova u oblasti spoljne politike.[18] Blagodareći diplomatiji Vuka Jeremića, autonomaška „ambasada“ u Briselu je počela s radom već u jesen 2011. godine[19] kao „podstanar“ predstavništva R. Srbije, a pod rukovodstvom istog Predraga Novikova. Autonomaši čak ni pod Brozovom vlašću nisu mogli sanjati o sopstvenoj spoljnoj politici, a Jeremić im je to omogućio. Doduše, pokrajinski režim je tada promenio naziv KEP-a u „Fond `evropski poslovi`“, da se Vlasi ne dosete. „Ambasada“ vojvođanskih autonomaša pod nazivom „Kancelarija AP Vojvodine“ postoji do dan danas, a i dalje je vodi pokrajinski „Fond `evropski poslovi`“. Posledice su bile gotovo trenutne. Odmah po osnivanju autonomaške „ambasade“, ohrabreni odseci TIKA iz Tirane i Sarajeva prodrli su u Vojvodinu kroz bezbednosni sistem Srbije, a njihove novosadske agenture na kratko vreme okupirale jednu novosadsku kasarnu.[20] Od posebnog značaja je činjenica da je tadašnji gensek, a današnji predsednik NDNV, Nedim Sejdinović učestvovao u filmu u kome je izložen plan zauzimanja kasarne Arčibald Rajs u Novom Sadu radi njenog zauzimanja i davanja legitimiteta budućoj provali u nju[21]. Upravo je 2011. godina doba kada je tadašnji predsednik NDNV Dinko Gruhonjić postao „crni baron“ RTV-a[22], a kasnije postao odlučujuća ličnost za raspodelu novca Fonda Evropske unije za podršku medijima i NVO organizacijama u Srbiji[23].

 

Zataškavanje suverenosti Srbije na Kosmetu

Od samog dolaska na čelo srpske diplomatije 2007. godine, Vuk Jeremić se zalagao da se pregovori o Kosmetu prenesu iz nadležne OUN u nenadležnu EU i najavio „fleksibilost“ srpske strane u pregovorima vezujući ih za integraciju Srbije u EU[24]. Iako je postignuto političko jedinstvo da Srbija neće prihvatiti Ahtisarijev plan koji predviđa da se pregovori vode sa predstavnicima EU a Kosmet praktično postane samostalna država, u proleće 2007. godine izbio je politički skandal kada se saznalo da postoji tajni spoljnopolitički tim predsednika R. Srbije pod rukovodstvom Vuka Jeremića koji vodi razgovore o Kosmetu bez znanja državnog tima za pregovore. Da stvar bude gora, za sve se saznalo iz intervjua kojeg je austrijski kancelar Alfred Guzenbauer dao agenciji Rojters. Naime, Guzenbauer je izjavio „da se sa Tadićem i njegovim ljudima radi na iznalaženju načina da se primeni suština Ahtisarijevog plana. Guzenbauer je rekao da Zapad mora da prizna da srpski lideri u ovom trenutku ne mogu da prihvate plan o nezavisnosti Kosova koji predlaže specijalni izaslanik UN Marti Ahtisari i da je potrebna formula koja ne ponižava Beograd.“[25]

Jeremić je 2008. godine uspešno podvalio misiju EU (Euleks) na Kosmetu domaćoj javnosti predstavivši je kao misiju OUN, iako je specijalni predstavnik EU na Kosmetu Piter Fejt izričito izjavio da „to nije stav Unije“, ali da je „EU prihvatila da misiju odobri SB OUN“[26]. Kad je 17. februara 2008. godine ilegalno proglašeno nezavisno „Kosovo“, Jeremićeva diplomatija nije preduzela nikakve efektne akcije protiv nezavisnosti „Kosova“, iako je Skupština R. Srbije odluku o nezavisnosti Kosova proglasila ništavom[27]. U stvari, svi akti Jeremićeve diplomatije (propuštanje, nečinjenje i trpljenje su takođe vrste pravnh akata) su u najmanju ruku relativizovali suverenitet Srbije na prostoru Kosmeta. Takvim ponašanjem diplomatije blokirano je najpre dejstvo Odluke o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji o proglašenju jednostrane nezavisnosti na međunarodnom nivou.

Jeremić je propustio da u ime R. Srbije, čiji suverenitet i teritorijalni integritet garantuje Povelja OUN, pred MSP podnese tužbe protiv svake pojedinačne države koja je priznanjem nezavisnosti „Kosova“ na našoj teritoriji očigledno prekršila Povelju. Propustio je da zahteva hitno zasedanje sednice SB OUN zbog kršenja Povelje. Njegova diplomatija se praktično odrekla sredstava zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta sopstvene zemlje. Umesto delotvornih sredstava, preduzeo je niz simboličkih gestova na nivou bilateralnih odnosa prema nacionalnim državama koje su priznale nezavisnost „Kosova“. Nalagao je privremeno povlačenje ambasadora na konsultacije iz SAD, Francuske i Turske bez prekida diplomatskih odnosa(!), uz protestne note umesto demarša[28]. Ta traljava praksa ponavljala sa svakim novim priznavanjem nezavisnosti „Kosova“ (Holandija, Mađarska, Švedska, Bugarska…). Slao je pisma šefovima međunarodnih organizacija[29], naravno, bez ikakvog efekta. Povodom priznanja nezavisnog „Kosova“ od strane Organizacije islamske konferencije, šef srpske diplomatije je uputio samo „izraz razočarenja“ Ekmeledinu Ihsanogluu, sekretaru te ogranizacije[30]. Bez obzira na činjenicu da Vatikan nije priznao nezavisnost „Kosova“, Jeremić ničim nije ni pokušao da motiviše uticajnu vatikansku diplomatiju u korist Srbije povodom situacije na Kosmetu.

Srpski ambasador u Rusiji Stanimir Vukićević je dao izjavu kojom je umalo obesmišljena svaka akcija srpske diplomatije protiv nezavisnosti „Kosova“: „Mi ne nameravamo da se nađemo u samoizolaciji. Takav korak, kao raskidanje diplomatskih odnosa, bio bi neprirodan“[31]. Jeremić nije Vukićevića demantovao, ukorio, povukao na konsultacije, a kamo li opozvao. Bio je ovo diplomatski ispad koji se mogao tumačiti kao signal saveznici, koja je stalni član SB OUN, da Srbija, uprkos ranijem čvrstom dogovoru, odustaje od korišćenja odgovarajućih sredstava međunarodnog prava u zaštiti svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta.

Jeremić je pred OEBS-om proglašenje nezavisnosti „Kosova“ nazvao „presedanom“, čime je pokazao potpuno nepoznavanje značaja izjave koje daje u svojstvu šefa diplomatije[32]. Jeremić je apelovao na OEBS pozivajući na poštovanje Rezolucije OUN 1244, umesto na Završni akt iz Helsinkija iz 1975. g. kojim je OEBS eksplicitno utvrdio da pokrajine R. Srbije nemaju pravo na sticanje nezavisnosti. Time je pokazao da nema predstavu o razgraničenju nadležnosti međunarodnih organizacija, kako u pogledu njihovog geografskog, tako i u pogledu suštinskog sadržaja. Još gore, pred Stalnim savetom OEBS-a je protiv suvereniteta „Kosova“ dao izjavu kojom je suštinski prihvatio pravo „Kosovu“ na uzurpaciju skoro svih prerogativa suverene vlasti: „Možemo im pružiti sveobuhvatnu autonomiju, najširu moguću. Njihov poreski, pravosudni, obrazovni sistem ne moraju biti integrisani u srpski, naša vojska ne mora biti njihova, nećemo se mešati u odnose Kosova sa Svetskom bankom, ali ne možemo se odreći suvereniteta“[33].

Ipak, delegacija Rusije sa delegacijom Srbije pokrenula je postupak pred SB OUN, očigledno računajući više na Borisa Tadića. Nakon konsultacija uoči zasedanja SB, predstavnik Rusije u OUN Vitalij Čurkin je najavio: „Rečeno nam je da i u današnjoj prištinskoj deklaraciji stoji da Rezolucija 1244 ostaje na snazi. Ako je to tačno, onda nije jasno koji je pravni osnov da se uopšte i razmatra priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti. Naš stav je da međunarodna zajednica treba da zanemari deklaraciju o nezavisnosti, a da šef misije UNMIK-a treba da je proglasi pravno ništavom“[34]. Pošto je Tadić preuzeo postupak pred organima OUN u ime Srbije, Vuk Jeremić se preobrazio u „posebnu podvrstu ministra kulise: u `ministra-turistu`[35]“. Pošao je u novo kolo „globtroter diplomatije“. U tim naporima bio je upadljiv „konformizam, bezlično otaljavanje svog posla i beskrajna protokolaralna putovanja (…) po svetu i okolini (…) bez smisla, cilja i, naravno, rezultata“, ali nikako da se „sasvim lepo vidi borbenost, angažman i lični stav“[36]. Priznanja nezavisnosti „Kosova“ su pljuštala kao kiša, pa je do kraja Jeremićevog ministrovanja nezavisnost „Kosova“ priznalo čak 70 članica OUN, priznao ga je čak i Tajvan koji nije član OUN a ima predstavništvo u Srbiji.

Jeremić je nesporno pitanje suvereniteta Srbije pred Generalnim komitetom Generalne skupštine OUN prvi put učinio spornim Predlogom rezolucije kojom se traži mišljenje MSP o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. „Evropski partneri“ Jeremićeve diplomatije su, nakon pada Koštuničine vlade, znali da mogu očekivati punu kooperativnost Jeremića koji je ostao šef diplomatije u vladi Mirka Cvetkovića. Pod pritiskom diplomata vodećih zemalja EU, Jeremić i Tadić su pristali da Generalnoj skupštini OUN podnesu „kompromisni“ Predlog rezolucije o Kosovu[37]. Prihvatili su da se iz Predloga rezolucije kojom se traži mišljenje MSP izbaci stav zasnovan na međunarodnom pravu da „jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja“[38], već da se MSP izjasni je li odluka privremenih institucija da jednostrano proglase nezavisnost u skladu s međunarodnim pravom. Rezolucija je usvojena kao zajednički akt Srbije i EU u GS OUN 30. 9. 2008. g (A/63/L.2), pa je oktobra meseca MSP počeo postupak po zahtevu. Time je Jeremićeva diplomatija konačno relativizovala suverenitet Srbije na Kosmetu.

Savetodavno mišljenje MSP je doneto jula 2010. godine. Javnosti nije nikad potpuno prevedeno i valjano predstavljeno. Bez obzira na to, svi srpski mediji složno su neistinito tvrdili da po Mišljenju MSP „deklaracija o nezavisnosti doneta 17. februara 2008. nije prekršila opšte međunarodno pravo, Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti (1999) niti ustavni okvir“. Pošto se Jeremićeva diplomatija uopšte nije potrudila da objavi prevod kompletnog dokumenta, sve što do danas srpska javnost zna o njegovom sadržaju jesu odlomci dokumenta prenošeni iz delimičnog prevoda Ivice Pavlovića objavljenih na sajtu „Peščanik“ 29. 7. 2010. g. Evrofanatični mediji i propagandisti su Pavlovićeve odlomke besomučno prenosili Srbijom kao dokaz da je pitanje nezavisnosti „Kosova“ res iudicata.

„Spasitelj“ srpske unutrašnje politike

Danas malo ko zna da je Jeremić u ranoj mladosti bio vatreni pristalica Miloševićevog SPS-a. Zahvaljujući ličnom poznanstvu sa Borisom Tadićem je ušao u DS, pa nakon pogibije Đinđića brzo napredovao nakon što je Tadić postao predsednik Republike. Visoki ugled u međunarodnoj politici ga nije dovoljno osokolio da okupi oko sebe DS tokom previranja kada se ta stranka strmoglavljivala s vlasti. Povukao se prepuštajući DS Draganu Đilasu. Potpuni očaj dela političkih snaga, koje nakon deceniju i po propadanja još uvek veruju da je moguće jedinstvo petooktobarskih ideala, ilustruje rađanje fame da bi Jeremić mogao uspešno objediniti srpske glasače protiv Vučića. Takvi ne žele da misle kako je verovatnije da bi Vučić mogao da objedini Jeremića oko sebe.

Šta Srbi moraju da znaju o Jeremiću danas? Ne postoji nikakav „Projekat Jeremić“, niti je ikada postojao. Jeremić je poslužio projektima NATO-diplomatije, koja je već 2007. godine bila svesna da će u budućnosti teško održati svoje pozicije na Balkanu, pa ga je upotrebila da bi ojačala kontrolu nad Srbijom dovođenjem svojih saveznika iz Turske. Jeremić je odradio svoj posao, baš kao i Davutoglu, čiji je NATO-diplomatski odsek „Strategijskih dubina“ proklamovao načelo „nula konflikta sa susedima“, a zavadio je Tursku sa skoro svim susedima: Grčkom, Jermenijom, Sirijom, Izaelom… Turska se, izgleda, konačno dozvala pameti kada su je 2016. godine zavadili i sa Rusijom.

A Srbija? Da li se ona dozvala pameti? Već dugo vremena u Srbiji čak i veoma razumni, iskusni i obavešteni ljudi podležu fami da je Vuk Jeremić u stvari nekakav „ruski čovek“, da „Rusija stoji iza Jeremića“ ili bar da „Rusija nema ništa protiv Jeremića, pa bi ga podržala ako bi došao na čelo Srbije“. Ne delim te stavove. Ali, za srpsko javno mnjenje bilo bi veoma značajno da sazna kakav stav zauzima ruska strana kada je u pitanju fama „Jeremić ruski čovek“.

[1] Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (NVO Vuka Jeremića) od 2014. g. izdaje časopis Horizons: Glavni i odgovorni urednik časopisa je Vuk Jeremić, a jedan od njegovih novinara je i Ahmet Davutoglu. Videti: Kurteš, A – „Horizonti“, novi časopis o međunarodnim odnosima, Politika, 9. 10. 2014. g.

[2] Kljakić, Ljubomir – Kriza: Korisni idioti i kolaps Srbije, Fond Slobodan Jovanović i Pečat, 2011. g, str. 200.

[3] Tanasković, Darko – Neoosmanizam, Povratk Turske na balkan, Službeni glasnik, Beograd, 2011. g.

[4] Lebitsky, Maxim – NATO and Ultras: The Turkish Gladio, Kurdish Question, 8. 6. 2016.

[5] Davutoglu, Ahmet – Strategijske dubine, međuratni položaj Turske, Službeni glasnik, Beograd, 2014. g.

[6] Lopušina, Marko; Petković, Milan – Enciklopedija špijunaže, Knjiga-komerc,Beograd, 2003.g, str. 70.

[7] Beta – Jeremić i Davutoglu zajačanje saradnje dve zemlje, Blic, 23. 7. 2009. g.

[8] U depeši 09BELGRADE847 koju je objavio Vikiliks, američke diplomate su evidentirale bojazan u Srbiji zbog potpisivanja Memoranduma o razumevanju sa Ahmetom Davutogluom, a u vezi dozvoljavanja rada Turskoj državnoj agenciji za razvoj i pomoć (T.I.C.A) u Srbiji. Navodno je rečeno da „će Beograd pažljivo pratiti aktivnosti TIKA-e, zabrinut zbog netransparentnosti, manjka saradnje sa srpskim vlastima i `neprikladnih aktivnosti`, što je moguća aluzija na srpsku bojazan da je T.I.C.A. produžena ruka turskih bezbednosnih snaga“. O razlozima bojazni govore depeše 06ANKARA4822, 09ASHGABAT1630 i 07BELGRADE1644 (Vrzić, Nikola – Vikiliks. Tajne beogradskih depeša, Fond Sl. Jovanović i Pečat, str. 68).

[9] Tanjug – Jeremić i Davutoglu u Novom Pazaru, RTV, 24. 7. 2009. g.

[10] Novosel, S – Sandžak kao most saradnje, Danas, 12. 7. 2010. g.

[11] TIKA spremna za ulaganja u Srbiju i Sandžak, Sandžak pres, 3. 8. 2012. g.

[12] Beta – Erdogan. Kosovo je moja druga zemlja, Blic, 23. 10. 2013. g.

[13] Tanjug – Davutoglu. Srbija da se izvini za Srebrenicu, Večernje novosti, 19. 3. 2010. g.

[14] Usvojena istambulska deklaracija, RTV, 24. 4. 2010. g.

[15] Kljakić, Ljubomir – Kriza: Korisni idioti i kolaps Srbije, Fond Slobodan Jovanović i Pečat, 2011. g, str. 223.

[16] Odluka o obrazovanju Kancelarije za evropske poslove, Službeni list AP Vojvodine, 4/2006. g.

[17] Uskoro kancelarija Vojvodine u Briselu, Blic, 5. 11. 2010. g.

[18] Sporazum je zaveden pod službenim brojevima 583-1/12 i 235/2011-02. Detaljnu analizu ovog poduhvata Pajtića i Jeremića dao je Ivan Ninić. Videti: Ninić, Ivan – 2Ambasada“ Vojvodine u Briselu, Press, strana 3, 13.4.2007. g. (Dostupno na sajtu Novinar.de).

[19] Tanjug – Otvorena kancelarija Vojvodine u Briselu, Blic, 10. 10. 2011. g.

[20] Kovačev, Dušan – Neoosmanizacija „evropske regije“, Fond Slobodan Jovanović, 2. 4. 2012. g. (dostupno na ličnom blogu autora).

[21] Otvorene kasarne, Centar kuda org i saradnici, Youtube, 16. 11. 2011. g; Aktivisti „provalili“ u kasarnu u Novom Sadu, RTV, 22. 12. 2011. g.

[22] Kovačev, Dušan – Jezuitska politika „crnog barona“ protiv Radio Televizije Vojvodine, FSK, 29. 7. 2016. g.

[23] Aranđelović, Višnja – Evri za stare znance, Politika, 9. 7. 2016. g.

[24] Neophodno što pre nastaviti pregovore o Kosovu i Metohiji,Vlada R. Srbije, 10. 7. 2007. g.

[25] Jevtić, Ž – Kojen otišao zbog tanih pregovora, Blic, 18. 4. 2007. g.

[26] P. O – Jeremić: „Euleks: Misija samo pod okriljem EU, Blic, 9. 11. 2008. g.

[27] Čekerevac, M – Skupština Srbije proglasila ništavom odluku o nezavisnosti Kosova, Politika, 19. 2. 2008. g.

[28] Za razliku od demarša, protestna nota je u međunarodnoj diplomatiji redovno sredstvo komunikacije. Pravna snaga demarša i protestne note je uslovno analogna razlici zahteva od molbe.

[29] Bugarska danas priznala Kosovo, B92, 20. 3. 2008. g.

[30] Švedska i Holandija priznale Kosovo, B92, 4. 3. 2008. g.

[31] „Srbija suverena, Kosovo nije“, B92, 19. 2. 2008. g.

[32] „Srbija suverena, Kosovo nije“, B92, 19. 2. 2008. g.

[33] „Srbija suverena, Kosovo nije“, B92, 19. 2. 2008. g.

[34] SB sutra o Kosovu, B92, 18. 2. 2008. g.

[35] Antonić, Slobodan – Ministarske kulise, Potemkinova sela i ministri turisti, NSPM, 30. 8. 2016. g.

[36] Antonić, Slobodan – Ministarske kulise, Potemkinova sela i ministri turisti, NSPM, 30. 8. 2016. g.

[37] Inicijativa Srbije pred UN, BBC, 17. 9. 2008. g.

[38] Usvojena rezolucija o Kosovu, RTS, 9. 9. 2010. g.

Izvor: FSK

POSTAVI ODGOVOR

*