Саво Штрбац: О „Хрватској православној цркви“

Питам се одакле толики број Хрвата међу православцима у време када је у њиховој матичној држави још увек присутан процес похрваћења и покатоличења Срба

0

На овогодишњи српски православни Бадњак на Цвјетном тргу, преко пута Саборне цркве Преображења Господњег у Загребу, „Хрватска православна црква и Пројект Велебит” одржали су јавни обред „Велико посвећивање воде поводом благдана Богојављања. Главни протагонисти овог окупљања били су новинар Марко Јурич и наводни епископ Александар. За првога сам чуо због његовог јавног залагања за коришћење усташког поздрава „За дом спремни”, док за другог до сада нисам чуо. За време „обреда” иза епископа стајао је повећи пано са стилизованим православним крстом на усташком грбу изнад којег jе натпис „Хрватска православна црква” исписан латиницом.

Заинтересовао сам се за тзв. Хрватску православну цркву (ХПЦ) након што је у децембру 2013. Државни завод за статистику РХ објавио податке из пописа становништва из 2011, према којима је у Хрватској живело укупно 190.143 православаца, од којих је 159.630 Срба, 2.401 Македонаца, 2.381 Рома, 1.882 Црногораца, 729 Руса, 341 Украјинаца, 293 Бошњака, 158 Бугара, 147 Румуна… и – 16.647 Хрвата.

Одавно знам да је тзв. ХПЦ основао Анте Павелић указом од 3. априла 1942. с циљем да покаже да у НДХ нема прогона Срба и да потпуно онемогући утицај СПЦ.

Уз мало труда, те 2013. пронашао сам наследницу Павелићеве ХПЦ под називом „Хрватска православна заједница” (ХПЗ), основана 12. марта 2010. у Задру, док је 10. септембра исте године формирано и „Удружење хрватских православних вјерника” с циљем „формирања аутокефалне хрватске православне организације и слободног идентификовања православних хришћана припадницима хрватске нације”. Шестог октобра 2013. ХПЗ се и прогласила аутокефалном, о чему сведочи докуменат под називом „праворијек”, који су потписали „Николај I, надбискуп Париза, митрополит Еуропе и патријарх Еуропске православне цркве познате под називом Патријархија Еуропе”, с једне, и „предсједник Удруге хрватских православних вјерника Задар, академик Иво Матановић”, с друге стране.

О првом потписнику „праворијека”, патријарху Николају I и Патријархији Еуропе, упркос уложеном труду, нисам пронашао ни речи. У биографији другог потписника „праворијека” Матановића, објављенoj на сајту ХПЗ, пише и да је бивши припадник „Усташке младежи” и да је, за разлику од његовог оца усташког официра у Јасеновцу, преживео Блајбург. Његово име пронашао сам на ,,Хрватској академији знаности и умјетности у диаспори” (неслужбеној) са седиштем у Базелу и Загребу.

Ових дана сам поново посетио сајт ХПЗ и на њему нисам нашао ни слова о „богојављенском” обреду у Загребу. Али сам пронашао „важну обавијест” од 21. маја 2015. којим се обавештава „свеколико пучанство” да су се на територији целе државе Хрватске „појавиле још двије лажне Хрватске православне цркве”, прва, коју предводи тројац „Др. Илија Барјашић, Миљенко Марић и тзв. епископ Александар Иванов (Бугарин), повезани са неком лажном међународном црквом у Паризу”, а друга, коју предводи „лажни бискуп и криминалац Андрија Шкулић, која је повезана с лажном црквом у Грчкој”. И позивају се да не наседају овим варалицама. У потпису је већ споменути „академик” Иво Матановић.

Посетио сам и сајт ХПЦ (www.hrvatska-pravoslavna-crkva.com) на којем пише да је основана 2012. а њен „архиепископ и поглавар” је бонифације Андрија Шкулић, рукоположен у јулу 2015. Ни ова група не признаје друге две, али се све три сматрају правном следбеницом Павелићеве ХПЦ. Посетио сам и сајт још једне ХПЦ (https://hrvatskapravoslavnacrkva.wordpress.com), на којем се појављују текстови које потписује „хрватски архиепископ Александар”, на који су први текстови стављени у октобру 2016, а највише их је посвећено управо обреду са почетка овог текста.

На јавни обред реаговали су митрополит загребачко-љубљански, господин Порфирије, за којег „ХПЦ и није проблем пошто је СПЦ не признаје”, и председник СНВ, М. Пуповац, који упозорава да „ни маргинална група ако нема осуде није маргинална ствар”.

Сложио бих се с Пуповцем, али бих и додао да осуда (адекватна санкција) мора долазити од надлежних државних органа, која је изостала и овога пута, у чему се и крије опасност и од поменутих за сада још увек маргиналних група, које баштине Павелићеву ХПЦ, које се позивају и на оних 16.647 Хрвата православне вере са последњег пописа становништва у РХ.

И даље се питам одакле толики број Хрвата међу православцима у време када је у њиховој матичној држави још увек присутан процес похрваћења и покатоличења Срба. Можда су у процес „десрбизације” православне вере у Хрватској ипак укључени много јачи играчи од поменутих у овом тексту.

ПОЛИТИКА

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*