СЕЋАЊЕ НА ЈОВАНА СКЕРЛИЋА

0

Десило се да је проста математика на мала врата увела збрку, нарушила једну, у овом народу дубоко али погрешно укорењену церемонију, која често на све наликује осим на последњи испраћај. Преко десет хиљада глава затекло се тог 16. маја 1914. године на сахрани Јована Скерлића! Већ следећег дана Милутин Бојић је у Пијемонту записао како од погреба Косте Таушановића српски народ никога није испратио свечаније, достојанственије и са више бола и пијетета.

Из целе Србије, па и региона, стизали су у Београд на последње поклоњење не само књижевном критичару и историчару, политичком идеологу, већ и реткој појави у нашој културној историји. Од изасланика Његовог краљевског височанства, па председника Владе Николе Пашића, делегације босанске револуционарне омладине с Гаврилом Принципом на челу, књижевника и песника, посланика и страначких првака, испред Српске краљевске академије Александар Белић, у име Српског књижевног гласника Богдан Поповић. Толико младости и лепоте: ђака, студената, младића и девојака, чак и деце. Па родбина, пријатељи, суграђани-комшије, партијске колеге и посланици Народне скупштине, колеге професори с Универзитета… Над отвореном раком некролог је прочитао Милан Грол.

Београд се тог дана ломио и повијао у суздржаном комешању, као кошница која је остала без Матице. Трамваји који су возили ка гробљу били су претрпани мирним светом; они што су им долазили у сусрет – празни. Београд се кретао у једном смеру. Ка Новом гробљу!

Урушио се Скерлић опхрван притајеном болешћу, у незнању колико разорном. Србија је остала нема пред прераним губитком – корифеја модерног.

Када се са звањем доктора француске књижевности 1901. из Лозане вратио у свој родни град, Јован Скерлић је прво постављен за професора Велике школе, да би 1905. прешао на Београдски универзитет са звањем предавача француског језика и књижевности, убрзо и професора српске књижевности. Катедра му је била нестабилна, будући да се истицао политичким ангажманом, те је у два наврата чак и отпуштан са Универзитета. Србија се у то време, почетком XX века, налази у веома сложеном историјском положају. Исцрпљена ратовима с Турцима, а оптерећена апсолутистичким претензијама династије Обреновића, лака је подлога за гушење слободарских и прогресивних идеја, чији су носиоци били Социјалистички покрет и Радикална странка. У таквом, веома нестабилном друштвено-политичком амбијенту, Скерлић започиње културну мисију хватајући се укоштац с увреженим романтичарским сентиментима, митологијама и традицијским схватањима, дајући примат модерним, европским уметничким струјањима. На мудар начин, умерен и неиритирајући, подиже темеље за здрав културни организам нације, успостављањем споне између садашњости и прошлости.

Од 1905. године, с Павлом Поповићем од свог професора и оснивача, књижевног критичара Богдана Поповића, преузима уредништво Српског књижевног гласника, модернизује га уводећи иновативне, савремене методе, те га убрзо чини стожером око ког се радо окупљала српска књижевна елита.

Уједињени у једном телу – радознао дух и вулканска енергија – наводили су Скерлића да отвара разна поља делатности, од којих нека за кратког живота није успео да заокружи и затвори: од политичког рада (припадник Социјалистичког покрета, један од водећих активиста Самосталне радикалне странке, пред крај живота и посланик у Народној скупштини, ватрени заговорник југословенског државног јединства), до културних активности (дописни члан Српске краљевске академије од 1910, историчар књижевности и критичар модерног духа, покретач авангардних културних и књижевних идеја, смелих и отворено исказиваних, којима је предњачио у модернизму мирећи традицију и неминовно – ново време). И као такав, лако се успоставља као вођа и потпора младих нараштаја – литерата – у време када једна мала литература надраста себе и постаје стварни смисао и водиља овог народа.
Јован Скерлић је пратио развој српске књижевности, ниједног тренутка је не сагледавајући као изоловану духовну мисију појединца, него као одраз одређене епохе и датих околности у којима ју је тај појединац, ангажовани актер свог времена, стварао и проносио принципом по коме је уметност живи и детерминишући чинилац свакодневног живота, с акцентом на културу и уметност, као важне чиниоце. И управо том животно пулсирајућом уметношћу, Скерлић продужава реалистичку традицију наше критике и естетике, правећи једини могући компромис: облачење старог а гипког бића у ново рухо, дајући му да чврсто придржава реквизите доба у ком живи.

Скерлићева књижевна заоставштина је свеобухватна и вредно је сведочанство развоја националног културног корпуса кроз писану реч. Преданом и систематском посвећеношћу прионуо је на посао који обимом умногоме превазилази појединца: исписује токове и кретања српске литературе од XВИИИ века до Првог светског рата (Писци и књиге, у девет свезака; Историја нове српске књижевности, његово последње дело, објављено пет месеци пред смрт). Значајне су и Скерлићеве студије, критике и огледи, који од заборава отржу наше великане: Доситеја Обрадовића, Јована Стерију Поповића, Јакова Игњатовића, Светозара Марковића и друге.

За живота, Скерлић је својим брзим и оштрим критичарским пером у око и срце боцнуо многе наше писце и песнике: Утопио је Дисове Утопљене душе, обзнанио Сапутнике Исидоре Секулић као „цвеће изникло из мастионице“ а Ђачки растанак Бранка Радичевића као „развучени опис једне ђачке пијанке“, потиснуо значај романтичарског песимизма Симе Пандуровића и Милана Ракића, отворено указао на превазиђеност једностраног естетицизма и испоштене, сувопарне критике Љубомира Недића и формалне критике Богдана Поповића. Нимало блажи није био ни у својим политичким чланцима и јавним говорима, а најчувенији је онај о тзв. „банкократији“, изговорен 1912. у Скупштини, у коме се страсно обрушио на друштвени систем огрезао у корупцију, критикујући снисходљиво подилажење друштва и државе страном капиталу.

Али борба с ветрењачама уморила је иначе неисцрпно борбеног Скерлића. И као да се борба окренула против себе саме. Уморан од хтења, резигнирано изјављује: „Цео је живот плима и осека, клаћење шеталице од радости до бола, фаталан пут од колевке до гроба и један кратак и будан сан у вечитим смењивањима дана и ноћи.“

Срећа за један народ је, ма и за века, да има бар једног корифеја – једног Јована Скерлића! Србија је имала ту срећу и почаст. Сународници и суграђани су му се одужили иницирајући постављање спомен-бисте на Калемегдану (1967, рад вајара Градимира Алексића), али и спомен-плоче на кући у којој је живео и радио, на углу Господар Јованове и Кнегиње Љубице, на Дорћолу – као печати историјске истине.

Српска историја

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*