СЕЦЕСИЈА ВОЈВОДИНЕ – РЕАЛНА ПРЕТЊА

0

Питање статуса Војводине „лебди у ваздуху“ малтене од тренутка кад је ова историјска област српског народа добровољно и самоиницијативно ступила у српску државу 1918.године.

Још 1848.године, када су Срби из Војне Крајине, чији је Војводина тада била део, прогласили своју аутономију у односу на Мађаре и своју приврженост бечком двору и цару (за чим је уследио рат са разорним последицама, али после ког је „аутономија“ Војводине конкретизована, иако на другачији начин) , ови крајеви су исказивали специфичност и самобитност у односу на све друге, независно од државе у којој су били. Међутим, са укључивањем ових крајева у Краљевину Србију (а не нову југословенску државу, како неки то желе малициозно представити) , Војводина је на неко време била у потпуности интегрисана територијално у нову државу. Затим следи период послератне Титове Југославије и његово комадање Србије на једну државу и 2 покрајине (јединствени пример у тој земљи) , од којих је једна управо била – Војводина. Ово је кулминирало несрећним Уставом из 1974. године, када су АП Србије могле да „блокирају“ и саботирају СР Србију и тако постану својеврсне „државе у држави“ . Ситуација је побољшана антибирократском („јогурт“) револуцијом 1988.године, када је Слободан Милошевић реитегрисао ове 2 покрајине у потпуности у Србију. Затим је током владавине ДС 2000.-2012. аутономија Војводине поново захуктана, овлашћења покрајинске власти су само расла, власти у Новом Саду су биле у хармонији са Београдом, али је и ова идила прекинута, када је од 2012. на овамо надлежност Војводине поново мало-по мало смањивана.

Који су то фактори и силе које данас раде на сецесији Војводине и њеном искључењу из Републике Србије те прикључењу некој од околних држава? Који су то унутрашњи а који спољни чиниоци и које су методе њиховог деловања?

Одговоре на ова питања дао је Вања Вученовић, главни и одговорни уредник сајта „Српска Аналитика“  (чији ће научна монографија о геополитичким претензијама на Војводину ускоро изаћи из штампе) , током разговора у емисији „Српска раскршћа“ , на ТВ „HelmCast“ , коју уређује и води Никола Јовић.

Хрватска: Хрватска национална идеја је настала и формирала се у оквиру двојне (Аустро-Угарске) монархије и у константној је експанзији већ вековима, на штету српског народа и наших етничких територија наравно. Тако смо дошли до ситуације да од некадашње „троједне краљевине“ Хрватске, Славоније и Далмације, данас имамо све три сједињене у једној држави, уз претензије за ширење ка некадашњој „Херцег-Босни“ и територији Војводине, нарочито Срема. Хрватска политика према Војводини је условљена низом чинилаца; хрватска мањина у Војводини је недовољна за било какво озбиљније субверзивно деловање, те стога они не играју превише на ту карту, већ преко економије, куповином земљишта по Војводини, трговинским ланцима (највећи трговински ланци у Србији су хрватски) , купују политички утицај, јер је данас преко економије лако остварити и политички утицај, што пример мултинационалних компанија најбоље и најдрастичније и показује. Што се тиче територијалних претензија, Хрвати су највише заинтересовани за Срем ( https://www.youtube.com/watch?v=0NQf9kiFbxU ) ,  и то „корекцију“ границе на Дунаву (иако је тренутна граница на овој реци сасвим у складу са међународним прописима) , чиме би им се предали градови попут Апатина и друга насељена места попут Бачке Паланке. Двадесети век неспорно доказује да незајежљиви хрватски експанзионизам никада не стаје, па тако не би ни сада наравно, те се не би зауставио „само“ на овој „корекцији“ граница већ би се наставило са заузимањем читавог Срема и потом читаве Војводине. А пошто немају, како је раније наглашено, велику мањину у Србији, Хрвати активно раде на дезинтеграцији српског идентитета у Војводини, те јачању „војвођанског“ , преко ког ће уследини афирмација хрватског идентитета локалног становништва, те би у овом генетском инжињерингу они изашли на крају као победници, наравно, поново на нашу штету.

Мађарска: Мађари су кроз Аустријску (потоњу Аустро-Угарску) монархију више векова држали територију Војводине, која им је „одузета“ у склопу мировних преговора о окончању Првог светског рата у Паризу, у дворцу Тријанон, 4.јуна 1920. године, те се тако више милиона Мађара нашло ван нове мађарске државе. Јасно је да Мађари никада нису у потпуности прежалили губитак Војводине, Трансилваније и сл. , иако то често оспоравају. О томе је још између 2 светска рата писао код нас Милош Црњански у својим политичким чланцима. Мађари су у Другом светском рату поново окупирали ове просторе, али су по његовом окончању они враћени (само делимично) Србији. Данашња стратегија мађарске државе се базира на више фактора; мађарско становништво у Војводини није толико масовно (око 250.000) , колико је добро „распоређено“ , тј. сконцентрисано на крајњем северу Војводине, уз границу са Мађарском, чиме добијамо један појас уз границу насељен истим народом са обе стране, што потенцијално, у неком наредном, турбулентном времену, може довести до нестабилности. Стратегија мађарске државе када је реч према мађарској мањини у Србији, Румунији, Словачкој, Украјини… се базира на економском помагању локалних Мађара, што је предуслов њиховог просперитета и опстанка, уз неизоставну културну подлогу и подршку мађарске државе која, несумњиво, стоји иза њих. Вучић и Орбан су, макар декларативно, отклонили све „спорне“ теме по овом питању и нашли modus vivendi за мађарско питање у Војводини, на дужи временски период.

Немачка: Немачка такође сентиментално гледа на просторе Војводине, нарочито због протеривања „фолксдојчера“ , „Дунавских Шваба“ , тј. локалног немачког становништва, по окончању Другог светског рата на овим просторима, јер је оно сматрано директним учесником немачке окупације и као такво је морало бити уклоњено. Немачка мањина је данас бројчано врло минорна, али је битна јака немачка држава, најјача економска сила ЕУ, која стоји иза њих. Регион Војводине је према Хантигтону и његовим мапама распростирања цивилизација, део Западног света, Западне Европе, која престаје на Дунаву, где, према Хантингтону, престаје и Европа. Немци исто тако на Војводину гледају, због Паноније, као на део „Средње Европе“ , у којој су до пре 100 година постојале две велике немачке царевине (Други Рајх и двојна монархија) . Стога је Немцима овај простор битан пре свега геополитички, као „одскочна даска“ и понтонски мост за даље продоре на исток (Drang nach Osten, као константа немачке спољне политике од тевтонских витезова до Хитлера и даље) , а на њега утичу, наравно, пре свега економски, отварањем својих фабрика, културном политиком, па и деловањем својих тајних служби, јер знамо да је од спољних утицаја у Србији немачки можда и већи од америчког, иако је углавном његов саставни део.

Европска Унија: Ова политичка заједница која све више поприма обрисе и карактеристике „наддржаве“ веома благонаклоно гледа на што већу одвојеност Војводине од Србије. То је због неколико чинилаца; теорије ЕУ о регионализацији, где се Војводина посматра као један „европски регион“ а не као део Републике Србије која није чланица ЕУ, затим чињенице да Војводина има канцеларију у Бриселу, у којој седе неки људи који не гледају превише благонаклоно на централне власти у Србији, а сарађују са људима који то још мање мисле и говоре, те раде. Ова канцеларија се „понаша“ као готово засебна држава и тако се руководи у својим акцијама које су првенствено економске природе. А колико је битна економија, нагласили смо неколико пута већ.

САД: Сједињене Америчке Државе на простор Војводине гледају првенствено као средство уцењивања Србије када је реч о другим „спорним“ питањима, јер њихови вазали на терену, раније наведени, раде „рутински део“ посла. Као што су Милошевићу током рата у БиХ претили „отварањем“ косовско-метохијског жаришта уколико не примора Србе да потпишу (по њих неповољне) мировне планове и мапе, тако се данас властодршцима у Србији суптилно „сугерише“ да буду „кооперативнији“ у решавању „проблема“ Косова, јер би се питање аутономије Војводине лако могло „отворити“ . Јасна је асоцијација и поређење, те стога можемо само да се надамо да ове претње неће уродити плодом. Јасно је да ће друга страна радити све да тако буде, али је на нама да урадимо све што можемо да до тога не би дошло.

Закључак: Држава Србија је од 2012. постепено смањивала и укидала надлежности покрајинске власти у Новом Саду, које су или противуставне, или нису законски одређене, те је стога у задњих пет година тренд „десепарације“ Војводине, али треба свакако урадити још много по том питању. Тренутна, 2018. година је добра због симболичке равни, стоте годишњице присаједињења Војводине Србији, те стога се овај датум мора што боље обележити како би се јасно свима ставило до знања коме припада Војводина и чија ће остати. Унутрашњи чиниоци војвођанске сепарације, који нису бројни, али су несразмерно свом броју и утицају присутни у медијима, нису поменути у овој анализи, махом због тога што је њихово деловање углавном умрежено и/или директно условљено деловањем горенаведених чинилаца. Јер се дотични „аутономаши“ залажу за независност Војводине, која би потрајала таман толико колико би требало околним земљама да је разграбе и поделе, те је стога јасно коме таква политика иде у прилог.

Цела емисија је доступна за гледање:

НАЦИОНАЛИСТ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*