Седам деценија из породилишта у Србији НЕСТАЈУ БЕБЕ, а за то нико никад није одговарао

0

Пријаве за крађу тек рођене деце несрећни родитељи у Србији подносе још од педесетих година прошлог века, процена је да је до данашњих дана пријављено више од 20.000 случајева. Број оних који то нису учинили, из разних разлога, а најчешће због неповерења у државне органе, могао би бити исто толики…

Мењале су се власти, комунисти, социјалисти, демократе, све до ових данашњих, али нико никада није одговарао за овај злочин!

Случајеви нестајања новорођенчади у српским болницама пријављивани су деценијама. На хиљаде родитеља сведочило је да су им лекари говорили како је њихова беба напрасно умрла непосредно или дан-два након рођења. Родитељима најчешће није било дозвољено ни да виде тело, а само реткима је предато, па и у тим случајевима родитељи озбиљно сумњају да је реч о њиховом новорођенчету.

Kолале су приче по ходницима српских породилишта да су деца продавана убрзо по рођењу. Родитељи су збуњено гледали картоне њихове изгубљене деце и чудили се нелогичностима – обим главе се није поклапао, беба која је рођена здрава, умирала би након само неколико дана са фаталном дијагнозом. Након смрти, документација о умрлим бебама понекад би нестајала због напрасне поплаве објекта… Kанал је, тврде родитељи, ишао од Србије ка Паризу, одакле су деца продавана даље по Европи, најчешће у Швајцарску. Једно дете, прича се, “коштало је” од 12.000 до 40.000 евра, а све зависно од тога ко су му родитељи, да ли су образовани, колико година имају и слично… Готово седам деценија смењују се генерације родитеља кроз породилишта губећи децу под чудним и нелогичним околностима. Ако су оптужбе макар десетог дела очајних родитеља тачне, како је могуће, без спреге са отмичарима, да полиција никада није решила ниједан случај?!

Таквих родитеља, према статистици Удружења “За истину и правду о бебама”, има на хиљаде. У Удружењу кажу да су им у Дирекцији полиције приликом једног састанка рекли да је званично поднесено 615 пријава за нестанак беба. Али Радна група МУП-а, само за период од 2001. до 2006. године, установила је да је пријављен чак 1.351 случај о нестанку или отмици новорођенчади!

– Од 2001. до новембра 2006. године највећи број пријављених случајева био је у Нишу (122 бебе), Kрушевцу (120) и у Kрагујевцу (106). Након 2006. године постоји око 2.100 пријављених случајева, док њих око 3.000 никада није пријавило своју сумњу због неповерења у рад државних органа – објашњавају из Удружења.

Државни органи до сада су, кажу у овом удружењу, одбацивали сваку кривичну пријаву за отмицу беба као застареле или неосноване.

После петооктобарских промена, представници удружења покретали су иницијативе за спровођење истрага, протестовали, писали МУП-у, али узалуд.

ило је очигледно да државни органи све заташкавају – односе и склањају како медицинску и другу документацију тако и директне доказе – парафинске калупе наводно обдукованих беба – кажу у Удружењу.

Једини помак десио се 14. јула 2006. године, када је Народна скупштина Србије усвојила извештај који је припремио анкетни одбор, основан по захтеву родитеља отете деце и који је дао за право оправданим сумњама родитеља. У закључцима се препоручује да се “променом законодавства родитељима омогући адекватна сатисфакција”. И од тада – ништа.

Ипак, нешто се коначно покренуло после одлуке Европског суда за људска права у марту 2013. године у случају “Зорица Јовановић против Србије”. Зорица Јовановић тужила је државу Србију због никада истраженог случаја наводне смрти њеног сина кога је здравог родила 1983. године у породилишту у Ћуприји. Трећи дан по рођењу, саопштили су јој да је дете преминуло, никада јој не показавши тело. Суд у Стразбуру је одлучио да је држава Србија повредила право на приватност и на породични живот Зорице Јовановић, одредио нематеријалну накнаду штете због претрпљених болова у износу од 10.000 евра, али и донео још једну веома важну одлуку, коју је држава Србија морала да изврши у року од годину дана од дана правноснажности ове одлуке (наравно, та одлука ни данас није извршена): “Полазећи од тога да је интерес родитеља пре свега у томе да сазнају истину о судбини своје нестале деце, и да је то суштинска сатисфакција, суд је одредио да Србија мора предузети све одговарајуће мере, а најбоље доношењем посебног закона који је предложио Омбудсман, којим би прописала механизам чији је циљ да обезбеди индивидуалну сатисфакцију свим родитељима чији је положај исти или довољно сличан са положајем Зорице Јовановић. Над овим механизмом надзор мора вршити независно тело, снабдевено потребним овлашћењима. Та овлашћења морају бити подобна да обезбеде веродостојан одговор о судбини сваког детета и да обезбеде адекватну накнаду…”

У Србији се отезало са применом одлуке суда о независној истрази. Kомитет министара Савета Европе изразио је још 2015. године забринутост због кашњења Србије у извршењу пресуде Европског суда за људска права у случају несталих беба и позвао власти у Београду да што пре усвоје посебан закон који би омогућио решење тог проблема.

– Тражимо да мешовита комисија, састављена од представника Министарства правде, полиције и родитеља обави пуне и независне истраге на сваком пријављеном случају – кажу у Удружењу.

Удружење је иницирало и предложило формирање мешовите комисије за испитивање поступања државних органа у расветљавању пријављених случајева нестале деце у Србији, што је прво одобрио директор полиције, а потом је министар Небојша Стефановић иницијативу проследио у процедуру усвајања.

– Покренута је процедура у којој је потребно прибавити мишљења Министарства финансија, Републичког секретаријата за законодавство и других државних органа. Ова комисија препозната је као независно тело које ће у оквиру својих овлашћења испитати сваки случај посебно и све прикупљене чињенице до којих се дошло током њиховог расветљавања – каже се у одговору МУП-а на наше питање о судбини комисије.

Овим би држава први пут омогућила родитељима да буду партнери, али и контролори у истрагама.

Случај Зорице Јовановић

Зорица Јовановић је прва жена из Србије која је успела да пред Европским судом за људска права у Стразбуру докаже да су јој била повређена људска права и да јој држава Србија није омогућила да се испита судбина њеног детета.

– Октобра 1983. године родила сам здраво дете, сина, у Kлиничком центру у Ћуприји. Два дана сам провела с њим у наручју, дојила сам га, био је одличног здравља и добио оцену 10 од лекарског особља. Трећег дана у 6.30 ујутру бабица је ушла у собу и рекла да је моје дете преминуло. Разлог – пуцање капилара на мозгу – причала је Зорица.

Она 2002. године долази до информације да је њен син уписан у матичну књигу рођених, али не и у књигу умрлих.

 

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*