Седам делија против седам патуљака

0

Александар Сергејевич Пушкин се праведно сматра једним од великана наше културе, њеним симболом и узором. Међу његовим делима могу се наћи ремек-дела за читаоце свих узраста – полазећи од његових изузетних бајки, које родитељи читају деци предшколцима, завршавајући романима, повестима и поемама, које се изучавају у старијим разредима. Управо бих о бајкама и желела да попричамо. Свима је познато да их је Пушкин писао, узимајући за основу приче своје дадиље Арине Родионовне, претворивши њене приче у форму стиха, при томе изузетно тачно се придржавајући стила руске народне бајке. Мени је увек омиљена била „Бајка о мртвој кнегињи и седморици делија“. Дато дело, већ традиционално, изазива доста несугласица. Практично у потпуности понавља сиже немачке бајке браће Грим „Снежана и седам патуљака“. Одатле су великог песника често оптуживали за одсуство креативности, па чак и за плагијат. Заиста, бајка браће Грим је била написана 1812.г., а Пушкинова „кнегиња“ се појавила двадесет година после 1833.г. Али, упознавши се са оригиналном верзијом немачких писаца, а потом и са популарним Дизнијевим филмом, схватила сам да и поред све „спољашње“ сличности, ове бајке имају потпуно различити „ментални код“ који интензивно наглашава специфичности моралних традиција две културе. Хајде да оставимо по страни чисто књижевна достојанства обе бајке и анализирамо само њихове сижее.

Дакле, све скоро исто почиње. Царица (или краљица) рађа дете – малу девојчицу поражавајуће лепоте. Убрзо мајка девојчице изненадно умире. Отац се жени по други пут. Увод типичан за многе бајке и легенде. Мада, већ у овој етапи могу се приметити врло важне ситнице. На пример, спољашњост Снежане је код браће Грим описана доста детаљно. Мајка до њеног рођења чак наглас „изговара“ оне црте физичког изгледа које би волела да види у новорођенчету:

„Ах, ако би ми се родило детенце бело, као снег, румено као крв и црнокосо као црно дрво!“

А спољашњост Пушкинове Кнегиње насликана је прилично грубо:

„Црне косе, бела лика

Кротке ћуди, права дика.“

То је све. Зато је за разлику од ње, „антипод“ – царица-маћеха, обогаћена великим асортиманом „дражи“, неопходних како би изазвала одушевљење оних који је окружују:

„А невеста збиља права,

Ко да царска беше глава,

Повисока, витка, бела,

Умом, ликом, све занела.“

Јасно је да писац пре свега жели да научи своје читаоце да вреднују пре свега унутрашњу лепоту, чистоту и добро срце своје јунакиње, а не њену спољашњост. Међутим, ако се код кнегиње акценат ставља управо на „кротку нарав“, онда и опис карактера маћехе наглашава противречност између њене спољашње лепоте и озбиљних душевних мана:

„Ал’ охола и претворна,

Тврдоглава, љубоморна“.

То јест, ако је код краљице из „Снежане“ узрок пада њена прекомерна сујета, онда су царичине мане много озбиљније. Гордост се, као што је познато, у религиозној традицији увек сматрала једним од најстрашнијих грехова. Реч „претворна“ проистиче од глагола „претварати“ и означава неискреност, извештаченост, глумљење – из чега следи лаж. Самовоља – то је груб начин опхођења са људима. А љубомора према оној љубави коју муж и сви остали осећају према њеној младој пасторки, временом се претвара у завист која доводи до злочина. Поступак царице је, као што се и примећује, последица лоше страсти која наводи на зло. И код Пушкина је то приказано до танчина.

Шта је даље? Чаробно светлеће огледало које хвали лепоту своје власнице, присутно је и у једној и у другој бајци. Нећемо се сада заустављати на његовом значењу и дискутовати о томе шта оно заправо симболизује. Довољна је само чињеница његовог присуства и то да оно увек говори истину. Због његових речи се буди заједљивост у маћехиној души и наводи да се распламса погубна завист према невиној девојци. Овде се може приметити да код Пушкина царица од огледалца чује фаталне речи у вези са удајом кнегиње: „а венчање када дође“. А краљевић Јелисеј, спасилац и вереник јунакиње и њен заручени младожења везан је заветима верности и љубави од самог почетка. Ово је важан моменат који ће се ниже детаљније обрадити…

Шта чини злотворка, када се убеди у превагу своје пасторке? У обема бајкама тражи начин да је убије. Али, ево, начин реализовања те замисли… И тамо и овамо жена тражи себи саучесника: код Пушкина је то робиња. Код браће Грим ловац коме наређује да одведе девојку дубоко у шуму и да је се тамо реши. Међутим, мени је увек била одбојна страшна епизода у „Снежани“, када краљица наређује да јој се донесу извађена принцезина плућа и јетра (у другој верзији срце), као доказ да је жеља испуњена. Тако садистички „натурализам“ најављује канибализам. Да ли је неопходан у дечјој бајци? Тешко да ће дете од тога више бринути за јунакињу, само може да се уплаши. Не желим да будем лицемер, али на мој поглед, Пушкинова варијанта ништа не губи услед одсуства таквих крвавих детаља.

Али, прича се наставља… Изабран маћехом, извршилац се сажаљева на жртву и отпушта је са миром. Истина, треба приметити да у „Снежани“ ловац открива кнегињи како је маћеха наручила убиство. А код Пушкина, робиња једноставно оставља кнегињу у шуми. Сиротица, неко време лута, док на крају не пронађе уточиште. Овде се поставља главно питање: зашто је Пушкин, обрађујући дело браће Грим, заменио патуљке делијама? Пре свега, наравно, јер је писао за руску публику и није желео да користи елементе туђег фолклора, посебно што патуљци сами по себи нису били много популарни и разумљиви нашим читаоцима. Сем тога, гном или патуљак – мали човек са дугачком, седом брадом, традиционално у Русији представља један од облика злог духа, што је доказано фигуром Черномора у поеми „Руслан и Људмила“. Тако да, природно, Пушкинову кнегињу никако нису могли да спасавају слични ликови. Па и физички гледано, моћне „румене брке“ делије, много се лакше доживљавају као позитивни хероји. А сада је право време да се окренемо моралној страни… Када се нашла у празној кући при одсуству домаћина, Снежана се понаша на следећи начин:

„На сред колибе стајао је сто са седам малих тањира. На сваком тањиру по кашика, а затим и седам виљушака и ножева, и по чашица. Око стола је било седам креветића, накривени снежно белим постељинама. Снежана која је била и гладна и жедна, узела је из сваког тањира поврћа и хлеба, и из сваке чашице испила гутљај вина. Није желела једном све да попије и поједе. Затим, изморена лутањем, покушала је да прилегне на један од кревета, али јој ни један није одговарао: први је био предугачак, други прекратак. Тек јој је седми кревет био таман. Ту је легла, прекрстила се и заспала.“

Разумем да гладни и уморни гост може на нако време да заборави правила етике која не дозвољавају да се узима било шта у туђем дому без питања. Али ми, опет, више импонује то како се понаша Пушкинова гошћа. Њене намера, од преласка прага, да се „одужи за уточиште“, чинећи услугу људима који живе у том дому:

„Целу кућу разгледала,

Све по реду поспремала,

Свећу Богу запалила,

Пећ је јарко распалила,

На кревет се тад попела,

На узглавље легла бела.“

На тај начин, вративши се у кућу, домаћини сазнају за присуство странца, не због поједеног и попијеног, већ због поспремљених просторија. Због тога што је неко учинио нешто добро за њих. Тек након упознавања, делије доносе кнегињи храну и пиће, а затим је спроводе у одаје на одмор. Сложићете се са мном, овакав пример је прикладнији за децу.

И Снежана и кнегиња настављају да живе под једним кровом са домаћинима, водећи рачуна о домаћинству. Срдачност и задовољство са којим обе обављају послове, показује присуство врлине као што је марљивост. Без обзира на то што су васпитаване у богатству, не сматрају традиционалну улогу чувара огњишта понижавајућом. И овде долазимо до главне теме и код Пушкина, и код Грим – теме преодолевања саблазни.

У интерпретацији Пушкина, важно место заузима искушење новим браком којег нема код браће Грим. То се показује у сцени где све делије просе кнегињу. У немачкој варијанти, изостављено је. Гноми не гаје никаква осећања према Снежани, сем пријатељских. Код нас је другачије. Присуство толике количине наклоника и њихово супарништво врло импонује свакој жени. И мало ко би у том случају одбио да искористи ситуацију, ако не због романа, онда макар због тога да се „поигра“ осећањима заљубљених, младих, наводећи их да освајају наклоност лепотице. Кнегиња не показује ни збуњеност, ни лажни страх. Искрено и смирено објављује својим добротворима да је заручена за другог, и да их може посматрати само као браћу, јер њена љубав и верност припадају младожењи. Са којим, приметићемо, није сигурно да ће се икада опет срести. А делије? Они подједнако смирено прихватају одговор, иако тешко да су се њихова осећања могла променити од тога. Али поштовање према одговорности и моралним начелима су јача од страсти. Младићи дају заклетву да се никада више неће вратити на ту тему. Саблазан је побеђена са обе стране. Док је код Снежане успех у борби са саблазнима много скромнији. Полазећи од тога што, за разлику од кнегиње, зна да јој маћеха жели смрт. Знају за то и патуљци који је специјално упозоравају да никоме од непознатих не отвара врата. У међувремену,  краљица сазнаје, посредством огледала, да је пасторка жива, као и где се налази. Код браће Грим, негативац се три пута појављује код девојке, прерушен у лутајућу продавачицу. Продавачица продаје своју робу и ова прво купује појас, затим чешаљ и тек онда јабуку. Да кренемо од тога да три пута „спотицати се на један исти камен“, чинећи оно што је, за твоје добро, речено да се не ради, већ је лакомисленост. Уз то, сујетна слабост на лепе ђаконије подстиче Снежану да наруши забрану. Кнегиња пада у маћехину замку из сасвим другог разлога: због своје саосећајности према беднима, милосрђа и благочестивости. Она даје милостињу старој монахињи, која јој у знак захвалности дарује отровну јабуку. Опет Пушкинова јунакиња има више достојанства….

После тровања, све је врло слично: туга пријатеља, кристални гроб, дуго очекивано пророчанство од огледала. У немачкој бајци принц само пролази поред и, угледавши Снежану у гробу, моли патуљке да му је дају. Затим, када је слуге носе на леђима, један се случајно спотиче. Отровни комад јабуке испада из лепотициних уста, након чега ова оживљава. Следи свадба. Другим речима, изабраник јунакиње није ништа учинио да је освоји. Помогао му је случај. Лик Јелисеја је неупоредиво комплетнији. Краљевић одлази да тражи невесту истог тренутка када сазнаје за њен нестанак. Дуго лута, и без резултата, распитује се о њој на све стране:

„За њу пита многе људе,

Питању се многи чуде,

Ко у очи насмеје се,

А ко одмах окрене се.“

Али, без обзира на неуспехе, он наставља потрагу. Витез пита прво сунце, затим месец и ветар, све док му последњи не исприча о судбини своје вољене. И чини се да је ту крај: вољена је умрла. Више није у могућности ништа да уради, могао би да крене кући. Краљевић доноси одлуку да пронађе своју драгу макар да би се поздравио са њом, чиме доказује своју храброст, љубав и верност. Тако да, када на крају проналази заклету пећину, кнегиња се на његовим очима буди. Симболика, узгред буди речено, у нашем изузетном филму „Јесења звона“ по мотивима Пушкинове бајке, Јелисеј као додатак мора да победи војску, плаћенике зле маћехе. У помоћ му пристиже седам делија – долазе због части и пријатељске верности. Заједничким снагама свих позитивних ликова, зло се побеђује. Следи повратак кући, свадба и епизода са смрћу маћехе. Овде се још једном, невољно, критикују немачки аутори, и спомиње Пушкин, код кога смрт заузима свега два реда и доживљава се као праведни суд, за разлику од мучења усијаним ципелама…

Сумирајући написано, може се приметити да Александар Сергејевич није само обрадио немачку бајку. Он ју је начинио онаквом каква само и може бити за нас, каква може бити у нашој земљи и сазнању. Начинио ју је руском по духу. Читамо је како бисмо пренели будућим поколењима о правди и одважности, храбрости и љубави. И читаћемо је из поколења у поколење…

Ана Александрова
Са руског Ива Бендеља

Извор: www.pravoslavie.ru

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*