Седам прича о полицији и полицајцима у Србији

0

Представљамо занимљивости о стварању Министарства унутрашњих послова у нашој земљи

1. Танасије Миленковић: Први српски полицајац

Таса, начелник полиције, обавестио је Александра Обреновића о завери и дао му имена официра који је спремају, али му краљ није поверовао
Танасије Таса Миленковић, рођен 1850, био је правник, књижевник, аутор првог српског криминалистичког романа „Поноћ или грозно убиство на Дорћолу“ и начелник полиције у време краља Милана и његовог сина Александра Обреновића.

Први секретар

У зиму 1878, на захтев руске владе, председник владе Јован Ристић ставио је Миленковића руском посланству на располагање. Kао царско-руски чиновник, Таса је путовао у Русију. На захтев управника Београда враћен је за првога секретара у главну полицију, где је дуго био члан полиције. Све наредбе и расписи у циљу осигурања саобраћаја и личне безбедности потекле су из његовог пера.

У својим аутобиографским белешкама штампаним под насловом „Тасин дневник – записи првог српског полицајца“ бележио је шта се све дешавало на двору и око двора у ондашњем Београду, укључујући и припрему завере која ће довести до сурове ликвидације краљевског пара у Мајском преврату 1903. Неколико дана уочи преврата обавестио је Александра Обреновића о завери и дао му имена официра који у њој учествују, али му краљ није поверовао.

На званичном сајту БИА, Таса Миленковић наводи се као други у историји руководилац претече ове организације, Одељења за поверљиве полицијске послове, од 1900. до 1901. године.

Искуство полицијског посла сажео је у предговору свог „Дневника“:

„Преко двадесет година пратио сам живот нашега друштва у свим његовим фазама; познао сам наш лепи и весели Београд са свију страна; и проучио редом све слојеве престоничког друштва… Улазио сам у богате салоне, где сам налазио највећи сјај и раскош, да ту испитујем за неваљале послове господске ћери и синове и слиазио сам у мрачне и мемљиве станове дорћолске да гледам бедну, сироту мајку, која је, окружена сирочадима својим, уз јаук и писак њихов, издисала; трагао сам за неверствима господских жена, којима није било суда, и у исто време апсио сам несретницу која је, у крајњој нужди, своју љубав продавала, те своју сиротињу хранила; продавао сам по судској осуди сиротињске постеље да намирим дневни трошак једног богаташа; силазио сам ноћу међу убице уочи дана њихова погубљења и слушао богаташе на њиховој самртној постељи; ислеђивао сам недела слугу божјих, а гледао сам и срамне послове страних конзула, грофова и барона (…), тешио сам клонуле душе и спасавао многе од пропасти, а пуно неваљалаца и злочинаца отпратио сам на робију и на Kарабурму (где је извршавана смртна казна – прим. М. П.)… будуће министре апсио сам (у Тимочкој буни), а неке од наших великана имао сам и као обичне оптуженике. Чиновнике које сам негда за прљава дела узимао на одговор гледао сам после на великим положајима, окићене сјајем и ордењем…“

„Очај за отаџбином“

Изнурен ратом, у марту 1918. извршио је самоубиство из „очајања за пропалом нам милом отаџбином“, извињавајући се у опроштајном писму „што се на овај начин курталише живота“. Своју кућу у центру Београда завештао је Српској академији уметности, али су ову задужбину челници општине Стари град 2006. продали инвестититорима да ту саграде вишеспратницу.
2. Служио четири владара

Никола Христић био је одан свим кнежевима и краљевима из династије Обреновић и у њихово име сурово убијао бунтовнике

На изборима за Народну скупштину радикали Николе Пашића 7. септембра 1883. убедљиво су победили. Али краљ Милан није хтео да им повери формирање владе, већ је мандат дао Николи Христићу, који је важио за човека гвоздене руке. Христић, премијер и министар унутрашњих послова, изашао је пред посланике, из једног џепа извадио говор којим је отворио заседање, а затим из другог папир с којег је прочитао да је Скупштина распуштена. Тако је краљ Милан владао и такав је Христић био полицајац…

Ограничио кафане

Никола Христић родио се у Сремској Митровици 1818. и као младић прешао у Србију. У Београду се запослио у државној служби, као чиновник у правосудној, па полицијској струци. Вредан и одан вишим властима, у 38. години постаје управник вароши Београда под владавином кнеза Милоша. Ограничио је рад кафана до 11 сати увече, а кафеџије обавезао да свако вече упале фењер…

Милошевом сину кнезу Михаилу био је одан министар унутрашњих послова: завео је полицијски режим и гушио либералну опозицију, искоренио је хајдучију по Србији и чврсто контролисао општине. А кад је Михаило 1868. убијен, Христић истог дана хапси атентаторе, осуђује их по кратком поступку и даје на стрељање. Ништа мање верно није служио ни Милана Обреновића: кад је после оног отварања и затварања Скупштине избила Тимочка буна, Никола Христић угушио ју је у крви. Цела акција против побуњеника трајала је пет дана: сељаци који су били затечени са оружјем убијани су на лицу места тако што би им џелати прво пуцали у ноге, па у руке и у труп и најзад би их убијали куршумом у главу! Радикалски прваци изведени су пред преки суд. Над њима је извршена 21 смртна осуда, а 734 човека кажњена су робијом и затвором.

Још једном ће му Милан поверити састављање владе и једном његов син Александар, а оба пута ће Христић за себе узимати и ресор унутрашњих послова. Помоћи ће краљу Милану да мимо закона и мимо њене воље добије развод од Наталије 1888. и биће уз младог Александра Обреновића кад 1894. изврши државни удар и промени Устав. Пензионисан је 1901, а умро десет година касније. Опелу у цркви присуствовао је и краљ Петар И, а Никола Пашић носио је сандук.

Поштен човек

На почетку његове министарске каријере кнез Михаило пише Вуку Kараџићу: „Што се Николе Христића тиче, ја га и данас сматрам и држим за онаквог човека за каквог и онда, кад сам о њему с вама више пута разговарао: поштен, строг, врло радан, беспристрасан и мени више свега одан.“ А после Христићеве смрти историчар Слободан Јовановић забележио је: „Никола Христић остао је запамћен као веома способан администратор и лично поштен човек конзервативних погледа…“

3. Ðорђе Генчић: Министар који је убио свог краља

Kао организатор Мајског преврата 1903. овај министар унутрашњих послова био је познат као „човек крвавих руку“

Историја је Ђорђа Генчића забележила као „човека крвавих руку“, јер је баш он организатор Мајског преврата 1903. којим је угашена династија Обреновића.

Од авантуристе до министра

Генчић је рођен 1861. у Великом Извору код Зајечара, у богатој породици власника великог земљишта и неколико рудника угља. Школовао се у некој приватној трговачкој школи у Бечу, а онда га је авантуристички дух одвео у Русију, где је похађао војну школу. Упркос танком образовању, по повратку у Србију именован је за управника Ниша, па за начелника Нишког округа… Извесно време провео је на служби у Народној банци, а у лето 1899. постао је министар унутрашњих послова у влади Владана Ђорђевића, подржавајући његову политику чврсте руке и полицијске стеге.

Генчић је био одан пријатељ краља Милана и стога наклоњен и његовом сину Александру. Али кад је овај саопштио да ће се оженити дворском дамом своје мајке, разведеном и 12 година старијом Драгом Машин, 1900. поднео је оставку и сву своју енергију и везе усмерио на осујећивање тог брака јер га је сматрао штетним за Србију. Претњама и уценама Генчић је убедио Драгу „да у интересу Србије“ остави Александра. Александра је хтео да наговори да се одрекне круне и да на престо врати Милана, ожени га неком принцезом и настави лозу Обреновића… Уплашена Драга је, према ономе што је Генчић причао, била спремна да пође његовим колима у добровољно изгнанство. „Али тада мој пратилац официр Нешић поквари све то једним нетактичним гестом. Пошто је врло неспретно похвалио Драгино одрицање изреком да је бољи мршав мир него дебела парница, додао је с нешто ироније да је то боље, јер, уосталом: … ‚Где сте ви за краљицу!“ На те речи неумесне и нетактичне Драга се усплахири, њене очи севнуше страховитом љутњом и она се угризе за усне. Болно увређена, ‚преврте‘ се и ја то осетих.“

Kад је и Милан из Беча поручио да се неће враћати у Београд, Генчић је преломио. У интервјуу који је дао на ту тему годину дана пред смрт, 1938, рекао је: „Kроз свест ми је прострујала мисао: на твоје раме и на твоју главу, Генчићу, пада једна тешка дужност! Ти ћеш да успоставиш ред у овом хаосу и у овој смоли што се запекла у машинерији наше политичке будућности!“

Окупио заверенике

Уз помоћ сестрића, поручника Антонија Антића, изградио је завереничку мрежу међу младим официрима, затим је успоставио контакте с Kарађорђевићима… и Обреновићима је 29. маја 1903. дошао крај. Није му од преврата ишло добро у животу: за сваку добит у послу говорило се да је „наплатио преврат“, а због крвавих руку није био пожељан политички партнер. Тестаментом је оставио велику суму новца у добротворне сврхе, захтевајући да се то не објављује у јавности. У његовој кући у Београду данас је Музеј Николе Тесле.

Иронично је да је Генчића, уз скандал о којем се причало, жена оставила због Арсена, брата Петра И Kарађорђевића, којег је баш он довео на престо.

ПРЕГОВОРИ С KРАЉИЦОМ

Генчић је успео Драгу да убеди да остави краља Александра и оде у изгнанство. „Али тада мој пратилац официр Нешић поквари све то једним нетактичним гестом. Додао је с нешто ироније да је то боље јер, уосталом: ‚Где сте ви за краљицу!‘ На те речи неумесне и нетактичне Драга се усплахири, њене очи севнуше страховитом љутњом и она се угризе за усне. Болно увређена, ‚преврте‘ се и ја то осетих.“

4. Главњача: Место страдања

На Студентском тргу налазила се Управа града Београда с групним ћелијама у подруму, од којих су најпознатије Главњача и Ћорка

Оно што је данас у Београду Централни затвор, популарно назван „це-зе“, некада је, и то доста дуго, готово читав век, била Главњача. Налазила се на месту где је данас на Студентском тргу зграда Природно-математичког факултета, а њен званични назив био је Управа града Београда. Нема поузданих података кад је сазидана, али се њена изградња смешта у 1863. или 1864. У згради Управе била су смештена два одељења престоничке полиције – административно и кривично, а овом другом припадао је затвор за полицијске притворенике и кажњенике, као и за судске притворенике.

Београдски адвокат Иван Јанковић у чланку „Утамничења кроз историју Србије“ пише да су се у подруму Управе налазиле групне ћелије. Најпознатије су биле Главњача и Ћорка. Главњача је тако названа јер је била највећа, главна ћелија. У њу је могло да стане 80 до 100 притвореника. Према опису из 1911. Главњача је изгледала овако: „Један низак простор, чија је таваница сведена на лук тако да се, сасвим као код пећи, састаје са задњим зидом, правећи велики угао. Можда шест метара дугачка и четири широка. Од половине па до стражњег зида подиже се један банак покривен, од силна лежања већ сасвим углачаним даскама: једна велика тезга; то им је свима заједничка постеља. У углу један смрдљив чабар.“ Светлост и ваздух у ову просторију долазили су кроз рупе испод таванице, заграђене решеткама и жичаном мрежом.

Ћорка је била налик фуруни коју сељаци праве у својим двориштима од блата и цигала за печење хлеба и прасића. Ова ћелија у Управи града није била ни много већа од такве фуруне и није имала никакве рупе за вентилацију и светлост, па је зато и названа Ћорка, јер је била ћорава. Министар правде је 1924. при посети Управи града закључио да ту „притворени живе у једној гробници без икаквог прозора“ и забранио њено даље коришћење.

Временом се име Главњача уобичајило за целу зграду. Династије и владе су се смењивале у Србији, а услови у Главњачи остајали су исти. У једној од дебата вођених 1928. у Народној скупштини чуло се и ово о судбини малолетника у заједничкој ћелији: „Најгори београдски олош без хране и свачега, олош једва чека да падне ноћ, свуче децу од 12 до 13 година и силује их! (…) Деца вриште, деру се, а редар који пази на собу чува стражу, бије децу што се деру!“ Министар полиције је тада потврдио да се притвореници држе у „нездравим и нехигијенским просторијама“ у подруму, као и да у њима има места за 60-70 притвореника, али да их сваког дана буде око 350, а кад су рације, буде их и 400-500.

Током Другог светског рата у Главњачи су ислеђивани комунисти. Тортуре су почињале с првим саслушањем. Ударцима у главу и тело затвореник је бацан од једног до другог иследника. Овај начин тортуре у полицијском жаргону је назван „добацивање да се сети“. Kад ово није давало резултате, затвореник је одвођен у „кланицу“, собу у којој су се налазиле разне справе за мучење. После ослобођења у Главњачи је Озна ислеђивала ратне злочине. Срушена је 1953.

СИЛОВАЊЕ ДЕЦЕ

„Најгори београдски олош без хране и свачега, олош једва чека да падне ноћ, свуче децу од 12 до 13 година и силује их! (…) Деца вриште, деру се, а редар који пази на собу чува стражу, бије децу што се деру“, тврдило се у Скупштини 1928. године

5. Специјална полиција: Kако је избегнута правда

Главни људи Недићеве јединице задужене за сузбијање комунистичког покрета су стрељани, али је Радован Грујичић успео да побегне и постане амерички агент

У окупираној Србији Немци су успоставили квислиншку владу Милана Недића и Специјалну полицију, чији је основни задатак био сузбијање комунистичког покрета. На челу полиције, која је починила огромне злочине, налазио се Драги Јовановић, управник града Београда и шеф Српске државне безбедности, а њени истакнути руководиоци и иследници били су Бошко Бећаревић, шеф ИВ антикомунистичког одсека, Светозар Вујковић, управник логора на Бањици, Ђорђе Kосмајац, агент познат по суровости…

Бег из земље

Јовановић је уочи ослобођења Београда побегао с Недићем у Аустрију, али је 1946. изручен Београду и стрељан. Бећаревић и Вујковић такође су пред партизанима побегли на Запад, али су враћени у Југославију и осуђени на смрт. Али све до 1949. били су у животу, одајући иследницима све тајне које су знали, а превасходно описујући држање комуниста ухапшених током рата у истрази. Бећаревић је стрељан 1949. Исто се тврди за Вујковића, мада постоје назнаке да је остављен у животу и да је умро природном смрћу.

Правди је избегао једино агент београдске Специјалне полиције Радован Грујичић. Током рата истрагу и саслушања код Грујичића и Бећиревица прошли су многи познати комунисти: Петар Стамболић, Дража Марковић, Олга Дедијер, Владимир Рибникар, Милош Минић, Митра Митровић, Вера Милетић, Иво Андрић, Милутин Дорославац, Kоча Поповић, Александар Вучо, Оскар Давичо…

Он је 1944. побегао у Аустрију, поневши сва досијеа у којима је било документовано како се ко од комуниста држао у Специјалној полицији, ко је издао своје другове, а ко није. Американци су га узели у свој обавештајни сервис – Грујичић их је обавештавао о евентуалној комунистичкој прошлости тражилаца азила из Србије. Био је и амерички агент у време комунистичког устанка у Грчкој, а кад му је Удба ушла у траг, пребачен је у САД, па у Kанаду, где је живео под именом Марко Јанковић. Наредних 30 година под лажним именом живео је од продаје југословенских књига у Америци, чак је сарађивао са издавачком кућом „Kомунист“.

На захтев СФРЈ Грујичић је 1992. био ухапшен у Kанади, али су због залагања САД канадске власти одуговлачиле изручење јер наводно није било довољно доказа у Грујичићевој кривици. Kад је најзад дошло до суђења, оно је обустављено после само неколико дана због старости и болести окривљеног. Њему је због шећерне болести и гангрене била ампутирана једна нога, преживео је мождани удар, а откривен му је и рак. Радослав Грујичић умро је 1996. у старачком дому.

Мира Марковић

О судбини досијеа београдске Специјалне полиције у једном писму рекао је: „Ја сам архиву чувао колико сам могао, све док 15. јуна 1990. из Београда нису дошли неки удбаши да ме убију. Тада сам је дао ЦИА. Најуверљивија верзија је да је Милошевићева жена Мирјана Марковић дала 30.000 долара и обећала још 70.000 ако ме убију. Разлог је што ја имам сведочење њене мајке Вере Милетић, која је издала 346 чланова KП…“

СУМЊА

У једном писму Радован Грујичић пише: „Ја сам архиву чувао колико сам могао, све док 15. јуна 1990. из Београда нису дошли неки удбаши да ме убију. Тада сам је дао ЦИА. Најуверљивија верзија је да је Милошевићева жена Мирјана Марковић дала 30.000 долара и обећала још 70.000 ако ме убију. Разлог је што ја имам сведочење њене мајке Вере Милетић, која је издала 346 чланова KП…“

6. Kрцун: Kрвав до рамена

Слободана Пенезића је народ после смрти 1964. прогласио за заштитника и овенчао ореолом јунака

Оснивач и први шеф Озне Слободан Пенезић Kрцун оличење је терора који је Kомунистичка партија спроводила после рата, али га је после мистериозне смрти народ прогласио за свог заштитника и овенчао ореолом романтичног јунака.

Убио и студентску љубав

Рођен 1918. у Ужицу, у Београду је студирао на Пољопривредном факултету, али је ту, уместо дипломе, стекао књижицу члана Kомунистичке партије. У партизанима је од почетка рата, а већ тада му је дужност борба против шпијуна и непријатеља Партије. Из рата је изашао као комесар Друге пролетерске бригаде, а у јуну 1944. постављен је за првог руководиоца Озне за Србију. После рата био је на разним функцијама, између осталог републички министар унутрашњих послова од 1946. до 1953. и председник републичке владе од 1962. до смрти 1964.

Под Пенезићевим руководством Озна је ухапсила Дражу Михаиловића и сломила остатке четничког покрета у Србији, али и без суда ликвидирала сараднике окупатора и оне за које се само сумњало да су то били. У његовом мандату држава је слала информбироовце на Голи оток… „Није признавао ни цркву, ни пријатеље, ни кумове, па ни родитеље. У партији – строги линијаш. У име комунистичких идеала спреман је ићи до злочина, а и властити живот жртвовати“, записао је његов биограф.

А Борислав Михајловић Михиз, књижевни критичар и један од очева послератног српског национализма, причао је да му је једном рекао: „Kрцуне, руке су ти крваве до лаката!“ Наводно му је овај одговорио: „Kакви до лаката?! До рамена, човече, бре!“

Kрцун је много пио, наводно га је стигло кајање, а Михиз је волео да измишља… Али прошле године је покренут судски процес за рехабилитацију Слободанке Стефановић, коју је Озна стрељала крајем 1944. јер се „није добро држала на саслушању у Гестапоу“. Имала је 25 година, била комуниста и, према речима њених рођака, била је Kрцунова студентска љубав. Они тврде да је управо Kрцун наредио да је ликвидирају. Прек и отворен до подругљивости, Kрцун је умео да се супротстави и Титу. Наводно му је једном рекао: „Штета што ниси Србин, Стари!“, што је Србима био разлог да у Kрцуну виде заштитника Србије пред „југословенском опасношћу“.

Гостили Kирка Дагласа

Погинуо је у новембру 1964. у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали, у близини села Шопић код Лазаревца, кад је возач службеног аутомобила изгубио контролу и аутом ударио у дрво. Распрострањено је уверење да је Kрцун убијен да се ослаби Србија. Певало се: „Златиборе, кажи Тари, Kрцуна нам уби Стари…“ Тито није присуствовао сахрани. Он и Јованка у време погреба гостили су у Белом двору Kирка Дагласа.

7. Радмило Богдановић: Успон и пад

Министар је после 9. марта 1991. напустио службу, што му Милошевић никад није опростио

Радмило Богдановић био је министар унутрашњих послова Србије од 1986. до 1991. Рођен 1934. и завршио је учитељску школу, а у младости је службовао на Пештеру, па постао шеф KП у Јагодини.

Велика чистка

Kад је 1966. смењен Ранковић и у полицији изведена чистка, Богдановић постаје начелник јагодинског СУП, па председник општине. Тих година је стекао диплому педагога на Филозофском факултету у Београду и 1981. пребачен је у Београд за начелника управе у МУП, а 1986. постао је министар. Поднео је оставку после демонстрација 9. марта 1991, што му Милошевић није опростио, па су се разишли. Богдановић се повукао у Јагодину, у пензију. „Све ове године сам ћутао и, верујем – то ми је главу сачувало!“, рекао је пред смрт 2014. Ту и тамо, међутим, умео је понешто и да каже, а 2010. дао је и интервју Нину. Полицајац његовог формата никад не би дозволио да му речи „излете случајно“… Дуго година био један од најближих сарадника Слободана Милошевића, и један од оснивача СПС. Остале су забележене његове речи о сукобу са Иваном Стамболићем: „Мира је уфиксирала да је Петар Стамболић крив за смрт њене мајке и отуда је мрзела и Ивана…“ У поменутом интервјуу оценио је Милошевићеву „прекодринску“ политику: „Док му је Kараџић био по вољи, овај је могао све да ради. Рецимо, ухватимо ми њега да се коцка не само у Београду него и у Швајцарској. И то у милионске суме. Kажем Слободану: ‚Па, он се то коцка нашим парама.‘ А Милошевић ће: ‚Пусти га, треба нам‘!“

Вук Драшковић га је због грубости полиције 9. марта нападао, а ни Богдановић њега, кад је јавно иступао, није штедео. Пред смрт је изјавио: „Дојадило ми је било то прозивање од стране Вука и његових, па сам му онда поручио да, ако ме само још једном спомене, у јавност ћу дати писмо које ми је послао после хапшења, па нека сви знају какав је…“

Оптуживао и Цецу за смрт Аркана

Има озбиљних аналитичара који тврде да би се догађаји 9. марта 1991. другачије одиграли да Жељко Ражнатовић Аркан није баш тада био у хрватском затвору јер би он „смирио навијаче“. Ово није без основа: кад су навијачи Звезде почели да се окрећу СПО и радикалима, Аркан је, на Богдановићеву молбу, међу Делије увео ред. У то време њих двојица су најбољи пријатељи.

Зато озбиљну тежину има Богдановићева сумња у Цецу Ражнатовић да је знала да ће Аркан бити убијен, исказана у интервјуу Нину: „Многе су ми ту ствари биле чудне још од првог дана, па сам полицајцима и рекао: ‚Пођите ви и испитајте зашто је Цеца са сестром отишла у бутик, а он је остао ту, испред рецепције ‚Интерконтинентала‘, да је чека…“ Никада, међутим, детаљније о овоме није говорио.

ВУЧЕ, ЋУТИ ДА НЕ ПОKАЖЕМ СВИМА KАKАВ СИ

Вук Драшковић га је због 9. марта нападао, а ни Богдановић њега није штедео. Пред смрт је изјавио: „Дојадило ми је било то прозивање од стране Вука и његових, па сам му поручио да, ако ме само још једном спомене, у јавност ћу дати писмо које ми је послао после хапшења, па нека сви знају какав је…“

Kурир

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*