Село у Француској које је живело за српске војнике

0

ФРАНЦУСКА лађа „Света Ана“ је 30. децембра ратне 1915.године групу од тридесет српских младића, уморних, исцрпљених, гладних и измучених узбурканим морем допремила до обала Марсеља. Чекао их је потом још и пут од три сата друмом кроз гудуре јужних Алпа, пре него што су, коначно, стигли до свог крајњег одредишта – Жозијеа, у коме су дочекани с највећом пријатељском пажњом и усрдношћу. Председник Томислав Николић је ово место на Сретење ове године одликовао Орденом другог степена за нарочите заслуге, исказану племенитост и хуманост према српском народу у Првом светском рату.

– Боравак младих Срба заувек је обележио историју нашег места, а одликовање нас је веома обрадовало и пријатно изненадило – каже за „Новости“ председник Општине Лисијен Жили (74).

Пут до Жозијеа води кроз процветала поља садница јабука и крушака, регионом Прованса – Алпи – Азурна обала, готово до италијанске границе, на 1.213 метара надморске висине, док околни врхови иду и 3.800 метара увис. На самом улазу у место до пре неколико година стајала је касарна која је чувала успомену на српску младост. Када се, због унутрашње реорганизације, војска иселила, касарна је 2011. године срушена, али су брижни општински великодостојници с ње скинули и сачували спомен-плочу у част Српског универзитетског батаљона, постављену 1968. године, коју су, затим, прошле године, уз нарочите почасти, преместили на зграду Општине.

Сто година је прошло, али се приче о Србима у Жозијеу преносе с колена на колено. Записом из 1983. године, житељ овог места Франсис Динан, који је пажљиво запамтио казивања старијих, сачувао је сећања до најситнијих детаља на српску омладину која је, како истиче, примљена с много симпатија.

Жан – Пијер Шевалије са супругом

– Постали смо највећи прихватни центар за Србе у то време. Крајем маја 1916. године већ је било 200 младића, а затим, убрзо, и свих три стотине – каже Динан који је већ дубоко зашао у девету деценију.

Динан сведочи да су претходно у овом крају изразили велику жељу да угосте српску омладину која се са војском повлачила преко Албаније. Узраста од 15 до 18 година, овде су се опорављали, школовали и учили ратне вештине, да би се, затим, тако оспособљени, придружили у пробоју Солунског фронта.

У вредном документу који је сачинио, Франсис Динан истиче да су локална деца учила српску историју, јела жито, славила Светог Саву и рођендан краља Петра са својим српским вршњацима, који су заузврат, певали „Марсељезу“ и празновали Дан Француске републике као да је њихов. Сви заједно су учествовали у великом Дану Срба на Видовдан 1916. који је обележен у целој Француској у знак солидарности са напаћеном Србијом.

Уз младиће је било неколико француских и српских официра, а Динан помиње капетана Стевановића и поручнике Јовановића и Марковића. Посетио их је, каже, у Жозијеу, и сам принц Александар Први Карађорђевић.

– Обука је добро напредовала и српска школа је затворена у децембру 1917. године. Обучена у нове униформе, српска омладина је, под командом мајора Томића, кренула ка Крфу, Бизерти и тамо где им је војни распоред одредио – наводи Динан.

Зграда Општине у Жозијеу

Француска војска, али и грађани Жозијеа, сачували су од тада успомену.

– Отац ми је често говорио о Србима. Био је превише млад за Први светски рат, остао је у Жозијеу, па је добро запамтио боравак српских младића. Дошло их је готово исто онолико колико је наше место у то време имало ставновника. Сви су их волели. Говорио ми је да су имали карактер и одлучност – каже председник Општине Лусијен Жили.

Слично искуство има и житељ Жозијеа Жан-Пјер Шевалије (67).

– Мој деда Жил, који је поживео до своје 94. године, често је помињао Србе. Био је берберин и обућар, изнајмљивао скије и бицикле. Радио је све помало. Имао је многобројну породицу са дванаесторо деце, па је као хранилац био поштеђен одласка у рат. Редовно је одлазио у касарну да шиша и брије. Причао је да су млади Срби били веома култивисани, учени, да су знали језике и историју – истиче Шевалије за „Новости“.

Посебно дирљиви били су каснији сусрети с онима који су преживели рат и дошли да посете место у коме су провели две године свог живота.

– Седамдесетих година прошлог века, дошло је неколико њих да обиђе Жозије. Мој деда их је дочекао, а пале су и сузе радоснице. Била је то прелепа прича. Србија нам је свима због тога остала у лепим сећањима – каже Жан Пјер Шевалије док са супругом излази из некадашњег дединог бутика, који је сада фризерски салон.

Млади Срби, које је у време ратног вихора пут ненадано довео до Жозијеа, много су волели своју отаџбину, па су сви, до једног, кад је дошло време, отишли да је ослобађају од окупатора. Нико није остао овде, нема ниједног имена, презимена или било каквог другог живог трага на њихов боравак. Али, остала је неугасла успомена на несвакидашњи допринос ширењу француско-српског пријатељства.

ПОНОВО ЗАЈЕДНО

ПРЕДСЕДНИК Општине Жозије Лисијен Жили истиче за „Новости“ да би волео када би се у будућности збратимили с неким местом у Србији.

– Било би лепо да се људи посећују и наставе да негују успомену – каже Жили.

Председник Општине Лусијен Жили испред спомен-плоче на згради Општине

Он подсећа на време НАТО бомбардовања Србије које им је, каже, тешко пало, поручивши да Србија и Француска сада пријатељство треба да негују унутар ЕУ, а да заједно граде Европу „од Атлантика до Урала“.

СВЕЧАНОСТ

– ОДЛУЧИЛИ смо да спомен-плочу у знак сећања на српску децу поново поставимо у оквиру историјског обележавања стогодишњице Првог светског рата. Приредили смо свечаност, која нам је свима остала у памћењу – каже за „Новости“ општинска службеница Ањес Сикар.

Ањес Сикар

ТРГОВЦИ И СЕЉАЦИ

ЖОЗИЈЕ данас има 1.182 становника. Живи углавном од туризма и пољопривреде. Около се пружају три скијашке стазе, Пралу, Соз и Света Ана. Жива је и трговинска размена с оближњом Италијом, чија граница је удаљена 27 километара. Провансалско-алпску архитектуру у овом месту обогатиле су специфичне „мексичке куће“ трговаца текстилом из ових крајева који су тражили нова тржишта преко океана од 1820. године па све до Другог светског рата. Неки од њих завршили су и у Луизијани, због чега се Жозије братимио с местом Арновил у овој америчкој држави.

Горан ЧВОРОВИЋ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*