Senke nad savešću ili siromaštvo kulturnih janjičara

0

Neki ljudi su toliko siromašni, da nemaju ništa osim novca

Galu Galina

Srpsko-rusko bratstvo pečaćeno je vekovima, često i krvlju zajednički prolivenoj protiv istih neprijatelja. Ti neprijatelji činili su i čine sve da nas što više udalje i razdvoje, najčešće preko naše evropezirane i pozapadnjačene inteligencije. Kao da su zapadni satanisti usled nezaustavljivog vojnog jačanja Rusije osetili da gube tlo pod nogama, pa pred svoju propast očajnički pokušavaju napraviti što više smutnje u srpskom rodu – jedinom istinskom, vekovnom savezniku ruskog naroda. Prljavi Sorošev novac na koji pljuvaju i rimokatolici Mađari, ponovo je ubačen u velikoj količini u Srbiju kao i prilikom finansiranja izdajničke ološi iz pokreta „Otpor“. Danas se tim prljavim novcem finansiraju duboko antisrpski i antiruski projekti, od kojih je jedan i odvratna serija koja ruži ruske izbeglice pristigle u Srbiju između dva rata. Istinska umetnost ne može biti zasnovana na manipulacijama i lažima i kao neko ko se ozbiljno bavio pitanjem reke ruskih izbeglica koje su pristigle u srpske krajeve između dva rata, ne mogu ovakvo „stvaralaštvo“ drugačije nazvati osim – kulturnim janjičarstvom! No, neću da se bavim kulturnim janjičarima, niti njihovim nedelima, pokolenja će svačije delo ili nedelo nepogrešivo oceniti, hoću da izložim koliko je to mogućno u jednom tekstu ograničenog formata, šta je zaista za srpski rod predstavljao taj talas ruskih izbeglica koji je tada zapljusnuo srpske zemlje. Ko želi, može opširnije o tome da čita u drugom delu mog srpsko-ruskog diptiha, u knjizi „Znameniti Rusi u srbskoj istoriji“.

     *         *         *

Sutradan po dobijanju ultimatuma od strane Austro-Ugarske, regent Aleksandar Karađorđević je pisao Ruskom Caru Nikolaju II: “U ovim mučnim trenucima Ja iznosim osećaje Svoga Naroda koji preklinje Vaše Veličanstvo da se zainteresuje za sudbinu Kraljevine Srbije”. Uoči objave rata od strane Austro-Ugarske, Nikolaj II još uvek gaji nadu u mogućnost mirnog regulisanja problema, ali na kraju pisma ističe: “Ako pak ne uspemo, uprkos naše najiskrenije želje, neka Vaše Veličanstvo bude uvereno da ni u tome slučaju Rusija neće napustiti Srbiju”. I viteški ruski Car je održao reč, iako ga je to koštalo i krune, i države i sopstvenog života i života svojih najbližih. I viteški srpski Kralj nikada nije zaboravio šta je Rusija učinila za Srbiju i učinio je sve da se desetine hiljada ruskih izbeglica u Srbiji osećaju kao u svojoj Otadžbini, ne želeći do kraja života da prizna bezbožni komunistički režim u Moskvi odgovoran za ubistvo poslednjeg Pravoslavnog Cara. A oni neznaveni Srbi koji umesto glave na ramenima nose Sorošev TV ekran pa pitaju – a kada su to nama Rusi pomogli? – neka pročitaju sledeće reči svetog srpskog vladike Nikolaja: „Dug, kojim je Rusija zadužila srpski narod 1914. godine, tako je veliki, da ga vekovi i pokoljenja ne mogu odužiti. To je dug ljubavi, koja povezanih očiju ide u smrt za spasenje svoga bližnjega.”

Kada je Petar Veliki poslao učitelja Suvorova u Sremske Karlovce, verovatno ni sam nije bio svestan šta će taj gradić i Srpska Mitropolija koja je nastala u njemu, značiti za duhovni opstanak srpskog pravoslavnog roda. Takođe, talas ruskih izbeglica koji je zapljusnuo Srbiju posle krvavog građanskog rata u Rusiji, bio je nasušno potreban Srbiji desetkovanoj u dva Balkanska i Prvom svetskom ratu.

Kao što je posle dvovekovnog Tataro-Mongolskog našestvija, Rusiji po oslobođenju od ropstva nasušno bio potreban talas srpske duhovne i intelektualne elite koju je zapljusnuo posle pada Carigrada i Smedereva, tako je i posle Balkanskih i Prvog svetskog rata Srbiji bio nasušno potreban talas ruske duhovne i intelektualne elite koji ju je zapljusnuo posle Oktobarske revolucije i krvavog građanskog rata. I bez rata i strašnih stradanja Srbija je bila seljačka zemlja sa malim brojem kvalifikovanih kadrova u bilo kojoj društvenoj, kulturnoj ili naučno-prosvetnoj oblasti, pa je dolazak velikog broja visokokvalifikovanih i visokokvalitetnih kadrova iz Rusije, za Srbiju dvadesetih godina dvadesetog veka bio istinski “dar sa Neba”. Posle Balkanskih i Prvog svetskog rata Srbija je praktično bila ostala bez učitelja, lekara, inženjera, sveštenika… i Rusi su u velikoj meri nadoknađivali taj nedostatak. Oko 200 “Ruskih kolonija” postojalo je u Kraljevini Jugoslaviji, a najznačajnije su bile u Beogradu, Novom Sadu, Pančevu, Beloj Crkvi, Nišu, Zemunu, Velikom Bečkereku, Kragujevcu… Mnoštvo najrazličitijih ruskih organizacija u svim oblastima društvenog života – crkveno-prosvetnih, društveno-političkih, humanitarnih, naučnih, vojnih, sportskih, kao i profesionalnog karaktera, kulturnih, književnih, umetničkih, izdavačko-prosvetnih… – egzistiralo je u srpskim zemljama u tom periodu. Nema oblasti društvenog, državnog, naučnog, umetničkog i kulturnog života u kome ruske izbeglice u Srbiji nisu ostavile neizbrisiv pečat. O nekima se danas veoma malo zna, pa i ova knjiga predstavlja pokušaj da se jedan broj tih velikih ljudi sačuva od zaborava. Navešćemo podatke i neka značajna imena ruskih stvaralaca u raznim oblastima svog interesovanja, svesni da je nemoguće i pobrojati, a kamoli opisati, sva dostignuća tih ruskih izbeglica u srpskoj zemlji.

Prema statističkim podacima, oko 75% ruskih izbeglica u Srbiji imali su srednje ili više obrazovanje (lokalno stanovništvo u tadašnjoj Srbiji bilo je između 50 i 80% nepismeno). Samo u Beograd doselilo se oko 10 hiljada Rusa i brzo je na kvalitetno viši nivo podignuto univerzitetsko obrazovanje u srpskoj prestonici, nicali su naučni instituti, fakulteti, različite operske, baletske i ostale umetničke grupe… Ali ne samo Beograd – u dobroj meri zahvaljujući ruskim profesorima, fakulteti se otvaraju i u Novom Sadu, Subotici, Skoplju…

Crkva. Treba istaći da je Srpska Pravoslavna Crkva predstavljala ubežište “Saboru ruskih episkopa” i “Višoj Privremenoj Ruskoj Crkvi u inostranstvu”. Sinod SPC je dao autonomiju RPCZ u Kraljevini Jugoslaviji, pa je sve do 07.09.1944. godine RPCZ u Jugoslaviji imala svoj Privremeni Arhijerejski Sinod i Episkopski savet. RPCZ je u Kraljevini Jugoslaviji imala svoju zvaničnu štampu, svoje lokalne crkvene parohije i sveštenoslužitelje. U mnogim srpskim hramovima pevali su zajednički srpsko-ruski horovi, mnoštvo dirigenata bili su upravo Rusi koji su Duhovnu akademiju završili u Carskoj Rusiji, srpske bogoslovije bile su prepune ruskih profesora i teško je merljiv njihov doprinos razvoju srpske pravoslavne misli. Sa dolaskom komunizma i u Srbiju i radikalnog zaokreta u stavu države prema Crkvi, posebno značajnu ulogu u očuvanju vere u srpskom narodu odigrali su ti monasi, dirigenti srpsko-ruskih horova, deca sveštenika, vojnika, kozaka, predavača…

Oko 15 srpskih fruškogorskih manastira bili su u ruševinama po završetku Prvog svetskog rata i u mnoga bratstva su primani ruski monasi (Jazak, Vrdnik, Grgeteg, Beočin, Šišatovac, Privina glava i drugi). Srpsko žensko monaštvo naročito je bilo pri izdisaju pa je dolazak velikog broja ruskih monahinja uveliko doprineo obnovi i preporodu ženskog monaštva u fruškogorskim manastirima, pa i čitavoj Srbiji. Tako je 1920 godine u Novo Hopovo smešteno oko 80 monahinja Svetobogorodičinog manastira Lesna iz bivše Holmsko-Varšavske eparhije na čelu sa shiigumanijom Ekaterinom koja je i osnovala obitelj (1850-1925 – u svetovnom životu – grafina Evgenija Borisovna Efimovskaja) i igumanijom Ninom (Natalija Grigorevna Kosakovskaja 1874-1949). Monahinje su pred crvenom pošasti iz Besarabije izbegle u Srbiju noseći sa sobom čudotvornu ikonu Presvete Bogrodice. U obnovljeni od strane igumanije Melanije i njenog sestrinstva manastir Kuveždin, takođe je 1923. godine stiglo dvadesetak ruskih monahinja. U Hopovu je 1925. godine uz učešće i blagoslov Mitropolita Antonija Hrapovickog održan Treći kongres Ruskog Hrišćanskog Studentskog Pokreta (RHSP). Mnogi kasnije poznati delatnici RPC poput o.Sergija Bulgakova, S.L. Franka, V.V. Zenkovskog, L.A. Zandere, S.V. Troickog, G.G. Kuljmana i drugih, uzeli su učešće na tom kongresu.

U Srbiji je (naročito u Fruškogorskim manastirima) boravio i određen broj ruskih arhijereja: Arhiepiskop Minski Georgij (u Krušedolu i Ravanici), Arhiepiskop Čeljabinski i Trojickij Gavril (Bešenovo, Šišatovac, Grgeteg), Arhiepiskop Voljinski i Žitomirski Evlogij (Grgeteg), Episkop Kurski i Obojanski Teofan (Jazak i Novo Hopovo), Arhiepiskop Jekaterinoslavski i Novomoskovski Germogen (Novo Hopovo i Grgeteg), Episkop Sevastopoljski Venijamin (ruski manastir Miljkovo).

Pomenuto Miljkovo je posebno značajan manastir, u njemu je zamonašen budući svetitelj Sveti Jovan Šangajski, kao i jedan od najvećih srpskih staraca dvadesetog veka otac Tadej, a iguman manastira Amvrosij bio je jedan od poslednjih poslušnika Optinske pustinje. U Miljkovo je često dolazio i Mitropolit Antonije Hrapovicki i ostali jerarsi RPC. Monaštvo manastira Miljkovo 1940. godine prelazi u manastir Tuman (1940-1945).

Nauka i kultura. Za početak, navodimo imena ruskih naučnika koji su postali srpski akademici, uz izvinjenje ako smo nekoga izostavili: A.D. Bilimovič, K.P. Voronec, I.G. Grickat, S.M. Kuljbakin, V.D. Laskarev, G.A. Ostrogorskij, N.N. Saltikov, F.V. Taranovski, V.V. Farmakovski, J.M. Hlitčijev, a dopisni članovi E.V. Spektorskij i N.A. Pušin.

U Srbiji je osnovano i Rusko naučno društvo čiji je prvi predsednik bio akademik Spektorski, pa smatram da je prigodno citirati samog Spektorskog: “…Ruski naučnici odlazili su u izgnanstvo praznih ruku, ali puna srca. Oni nisu nosili sa sobom kofere napunjene materijalnim dobrima, već SVETI PLAMEN RUSKOG DUHA. I prva njihova briga prilikom udomljavanja u tuđini, bila je da ne ugase taj duh, da ga sačuvaju i predaju ga novim pokoljenjima”.

I to nisu bile puste reči, čitav niz srpskih naučnih instituta koji su prenosili i do današnjeg dana prenose znanja novim pokoljenjima, osnovali su ili bili među osnivačima ruski profesori. Entomološkog instituta – J.N. Vagner, Zootehničkog – I.P. Markov, Poljoprivrednog – T.V. Lokot, Instituta za veštačka đubriva – N.I. Vasiljev, Instituta za izučavanje zemljišta – A.I. Strebut, Instituta za Mikrobilogoiju – S.N. Vinogradski itd. Mnoštvo ruskih profesora predavalo je između dva rata na tehničkim fakultetima, kao i na Filozofskom, Pravnom i Bogoslovskom fakultetu. Da navedemo neke od njih: E.V. Aničkov, P.M. Bicili, N.L. Okunjev, V.A. Rozov, S.V. Troickij, E.K. Elačič, G.V. Demčenko, M.P. Čubinskij, P.B. Struve…

Pored rada u visokoškolskim institucijama, veliki broj Rusa radio je i u srpskim srednjim i osnovnim školama. Samo u Vojvodini je između dva rata u srednjim školama predavalo više od 350 ruskih predavača. Sličan broj ruskih nastavnika radio je i u centralnoj i južnoj Srbiji. U međuratnom periodu je više od 20 Rusa samo u “Matici Srpskoj” publikovalo više od 200 ogleda, recenzija, članaka o književnosti, sociologiji, ekonomiji, pravu, slovenskoj kulturi… “Savez ruskih pisaca i novinara” koji je osnovan 1925. godine brojao je preko 200 članova. Pripadnici “Ruskog beogradskog kruga” ostavili su u međuratnom periodu naročito dubok trag na celokupnu srpsku kulturnu delatnost (Da napomenemo da su oni radili i na promociji srpskog, a ne samo ruskog izbegličkog pesništva, pa su u Beogradu 1933. godine pesnici iz “Ruskog beogradskog kruga” na ruskom jeziku izdali “Antologiju nove jugoslovenske lirike”). Da navedemo neka najpoznatija imena: Bek Sofijev, Jurij Borisovič, Galjski Vladimir LJvovič, G.I. Georgijevna, Pletnjev Vladimir, Serdjukov Aleksandar, Tauber Leonid, Štakovski Anatolij, Skrinčenko Dmitrij, Rabotin Vladimir, Ivanikov Mihail Dmitrijevič…

Ruski istoričari takođe su ostavili dubok trag u srpskoj istoriografiji: G.A. Ostrogorski, A.V. Solovjeva, F.V. Taranovski, S.M. Kuljbakin, P.L. Pogodina, N.L Okunjeva, I.N. Golenišćeva-Kutuzova, V.A. Mošina, A.K. Jelačič, I.G. Grickat, Majevski Vladislav, Polčaninov Rostislav, Lav Suhotin, Sergej Smirnov…

Zahvaljujući mnoštvu ruskih vrsnih prevodilaca, u Srbiji su između dva rata štampana sabrana dela mnogih besmrtnih pisaca “Zlatnog” i “Srebrnog” veka ruske književnosti, poput Dostojevskog, Čehova, Ostrovskog, Turgenjeva, Jesenjina… Samo “Braća Gruzincevi” su u Novom Sadu štampali knjige preko 80 ruskih pisaca. Malo ljudi danas u Srbiji zna da je čuvenu “Prosvetu” praktično osnovao Rus Anatolij Ivanovič Pricker 1926. godine. Ta tradicija je nastavljena i posle rata, pa Lidija Vladimirnova Zatvornickaja – Subotina danas predstavlja biser srpskog prevodilaštva. Ona je prevodila Gogolja, Kuzmina, Bunjina, Remizova, Mereškovskog, Ivanova, Brjusova, Cvetajevu, Ahmatovu, Sologuba, Pasternaka, Leontjeva, Rozanova, Šklovskog, Florenskog, Žirmunskog, Ajnhejnbauma, Averbinceva, Lihačeva, Menja, Solženjicina, Nabokova, Bitova, Vojnoviča, T. Tolstoja,… moram da se zaustavim i da kao prevodilac sa ruskog jezika pocrvenim od stida.

Rusko izdavaštvo bilo je veoma jako u Kraljevini SHS, ali između 80 i 90% na prostorima današnje Srbije. Samo na ruskom jeziku ruska emigracija štampala je oko dve hiljade knjiga i brošura i oko 320 različitih periodičnih izdanja. Poznati istraživač života ruske emigracije Aleksej Arsenjev u svojoj knjizi “Russkie v Serbii”, Beograd 1999, piše da je između dva rata samo u Beogradu postojala 21 ruska biblioteka, a u Novom Sadu 7, Beloj Crkvi 4, Sremskim Karlovcima 2, Nišu 2, Pančevu 2 itd. Arsenjev navodi i računicu po kojoj je u Beogradu između 8 i 12 hiljada Rusa imalo na raspolaganju veći broj knjiga od onoga kojim je raspolagala Narodna biblioteka Srbije čiji je knjižni fond premašivao 212 hiljada tomova knjiga. Ruska javna biblioteka u Beogradu napravljena je 1920. godine. Na početku je bila u zgradi Kraljevske Srpske akademije nauka i posedovala je veliki književni fond, koji je neprestano popunjavan kupovinom i dobijanjem novih knjiga. Posle preseljenja u završenu zgradu „Ruskog Doma Imperatora Nikolaja II“, u njen fond se ulilo nekoliko biblioteka ruskih ustanova – Savez ruskih pisaca i novinara «Zemgora» (12 hiljada tomova), Rusko-srpska muška gimnazija, Savez ruskih inženjera, Ruska ratna organizacija i deo kupljenih knjiga Leonida Andrejeva u Finskoj biblioteci. Bila je to najveća ruska biblioteka izvan granica Rusije, ali na žalost, prilikom oslobađanja Beograda 1944. godine (pod nikad utvrđenim okolnostima) izgoreo je skoro celokupan knjižni fond ove grandiozne ruske biblioteke.

Na estradnom polju, ruski umetnici su bili uglavnom okupljeni oko časopisa “Meduza” i njihov doprinos razvoju srpske opere, baleta, drame i muzičkog pojanja kao i pedagogije u tim žanrovima, jednostavno je nemerljiv. Zahvaljujući ruskim režiserima, nisu samo Beograd i Novi Sad imali svoje teatre, nego su pozorišne trupe postojale i u Somboru, Velikom Bečkereku, Nišu, Vršcu, Kragujevcu, Subotici, Pančevu, Kikindi, Sremskoj Mitrovici… Čuvena je između dva rata bila ruska muzička porodica Slatin (“Trio Slatin”), a ogroman doprinos Rusa ogledao se i u izučavanju pravoslavnog crkvenog i horskog pojanja, kao i organizacijama mnogobrojnih duhovnih koncerata širom srpskih zemalja. Direktor “Jugokoncerta” bio je J.A. Žukov, a u baletskoj, dramskoj i muzičkoj umetnosti poseban trag ostavili su J.D. Poljakova, N.N. Arhipov, K.L. Isačenko, N.V. Kirsanova, J.L. Rakitina, Z.G. Grickat, S.G. Gušćin, T.K. Poklonskaja, N.N. Petin, F.M. Petrovna…

U slikarstvu i skulptorstvu Rusi su takođe ostavili dubok trag. Svetsku slavu stekla su tri ruska slikara rođena u Beogradu – Leonid Šejka, Olja Ivanjicki i Igor Vasiljev. Samo u Beogradu je između dva rata stvaralo preko 30 ruskih slikara i 5 skulptora. Pastuhov, Kolesnikov, Ložečnikova, Šeloumova, Sosnovski – punili su izložbene salone srpske prestonice, a posebno je bila poznata grupa “Krug” koja je 1930. godine u Beogradu organizovala “Veliku izložbu ruske umetnosti”. Poznati su bili i ruski skulptori Verhovski i Zagorodnjuk, kao i grafičari iz “Beogradskog kruga komiksa” G.P. Lobačeva, S.S. Solovljeva, K.K. Kuznjecova, I.I. Šenšina, N.P. Navojeva, A.B. Ranher. Na planu freskopisanja ruski umetnici su takođe ostavili dubok trag u mnogobrojnim srpskim svetinjama, a veliki doprinos razvoju srpske umetničke fotografije dao je G.V. Skrigin.

Šta reći za oblast arhitekture? Pre dolaska ruskih izbeglica, srpska prestonica je bila varoš sa jednospratnim i dvospratnim kućama, bez posebnih arhitektonskih vrednosti. Dolazak velikog broja vrhunskih ruskih arhitekti školovanih u Ruskoj Carevini doveo je do izgradnje na hiljade objekata projektovanih od strane tih ruskih arhitekti, pa je “jednospratni” Beograd doživeo munjeviti razvoj. Samo u Istorijskom arhivu Beograda sačuvano je preko 2 hiljade projekata ruskih arhitekata koji su živeli u Beogradu. Mnoštvo hramova, ambasada, banaka, arhiva, bolnica, pozorišta, studentskih domova, vojnih i industrijskih kompleksa, spomenika, memorijalnih groblja, poliklinika, škola, pošta, kuća, prigradskih vila i ostalih različitih objekata, izgrađeni su prema projektima ruskih arhitekata. Još u Rusiji veliko ime stekli su besmrtni Nikolaj Petrovič Krasnov i Sergej Nikolajevič Smirnov (o kojima ćemo posebno pisati u knjizi), Androsov, Fetisov, Baumgarten, Amosov… Mnoštvo arhitekata se školovalo u Rusiji ali tek u Srbiji su stekli veliko ime poput Velovskog, Lukomskog, Kovaljevskog… Mnogi poznati ruski arhitekti stekli su kod nas obrazovanje, poput Rika, Makmejeva, Medvedeva, Samojlova, Krata, Anagnosta… Na prospektnim materijalima izložbe “Ruske arhitekte u Beogradu” koja je 1998. godine održana u Beogradu, Moskvi i Petrogradu, rečeno je sledeće: “Može se sa punim pravom reći da su arhitektonski oblik Beograda između dva svetska rata formirale upravo ruske arhitekte i građevinari”.

U periodu od 1919 do 1938. godine Tehnički fakultet u Beogradu je završilo 1771 student, a više od 25% (451) tih inženjera bili su Rusi. Već 1920. godine u Beogradu se osniva čuveni “Savez ruskih inženjera”. Da pomenemo samo neke značajne ljude i projekte nastale u ovom udruženju: P.I. Vandrovskij – projektant hidro-sistema Dunav-Tisa-Dunav, G.A. Vorobljev – tehnički direktor “Ivana Milutinovića”, G.G. Grickat – projektant velikog broja najvažnijih vodovoda u zemlji i dugogodišnji direktor “Beogradskog vodovoda”…

Neizbrisiv trag u razvoju srpske agronomije (pioniri u razvoju srpske genetike, agrokulture i istraživanja zemljišta bili su ruski naučnici) ostavili su ruski naučnici i delatnici poput više puta odlikovanog naučnika svetskog glasa Viktora Karloviča Nejgebauera koji je prvi kartografisao tlo Vojvodine, zatim tu su i S.A. Vinogradskij, A.A. Rotov, J.A. Derkačev, M.N. Maksimenko, N.P. Femelizi, V.I. Tolstoj…Za stvaranje i slavu znamenitog Poljoprivrednog instituta u Novom Sadu, takođe su “krivi” Rusi: Gibšman Jevgenij Vladimirovič, Kislovskij S.A. (tvorac desetina sorti pšenice, ovsa, ječma i graha), Polinski N.N. (veliki stručnjak za semena)…

Piloti, avio-tehničari, avio-konstruktori, meteorolozi (samo u Ikarusu radilo preko 30 Rusa) bili su pioniri srpske avijatike. Legendarni pilot S.M. Uvarčev koji je 1918. godine iz Francuske pozvao ruske pilote da se upišu kao srpski dobrovoljci i Lobač-Žučenko – tvorac civilnog aviona “Resava”, upisani su u prvu srpsku eskadrilu u Vertekopu koja je učestvovala u borbenim akcijama. Prva srpska aviokompanija “Aeroput” osnovana je 1927. godine. Imala je samo trojicu pilota – sve trojica su bili Rusi (V.I. Striževski, V.M. Nikitin, M.S. Jarošenko). U “Aprilskom ratu” 1941. godine, herojski je poginulo nekoliko ruskih pilota u sastavu Jugoslovenske ratne avijacije…

O ruskim medicinskim konvojima tokom Prvog svetskog rata izašla je i na srpskom jeziku odlična knjiga Galine Igorevne Švecove “Ruska dobrotvorna pomoć Srbiji” koja nam pokazuje kakvo su izuzetno i umeće i požrtvovanost tada pokazivali pripadnici ruskih medicinskih konvoja u Srbiji. Međutim, srpska stradanja su bila tako zastrašujuća, da je uprkos pomoći, rat preživelo svega 593 lekara. I kad joj je to bilo toliko potrebno, Srbija “dobija” 440 lekara iz Rusije, od čega su njih 16 bili profesori Medicinskog fakulteta u Rusiji, a u Srbiji su između dva rata radile i “Ruske poliklinike”. Supruga ambasadora Trubeckog, Marija Trubecka, bila je na čelu jedne velike ruske humanitarno-medicinske misije tokom Prvog svetskog rata.

Grehota bi bilo ne pomenuti i “veliku trojku” ruske diplomatije iz perioda Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata – Hartviga, Trubeckog i Štrandmana. Nikolaj Henrikovič Hartvig, koji je u do danas nerazjašnjenim i sumnjivim okolnostima naprečac umro u prostorijama Austro-Ugarskog konzulata u Beogradu u trenucima kada je donet ultimatum Srbiji, bio je verovatno najomiljeniji strani diplomata u istoriji srpske državnosti. Njegovi kritičari u Petrogradu govorili su da on deluje više kao predstavnik Srbije na ruskom dvoru, nego kao poslanik Rusije na srpskom. Srpske diplomate su ruskim diplomatama povodom čestih susreta Hartviga sa Pašićem (poznato je da su oni imali impozantne brade) govorili u šaljivom tonu: “naša brada se sastala sa vašom bradom”. Svoju odbojnost prema Austro-Ugarskoj i Enleskoj Hartvig uopšte nije skrivao, a Srbe je zaista doživljavao kao jedan, apsolutni bratski narod sa Rusima. O Trubeckom i Štrandmanu opširnije sam pisao u pomenutoj knjizi, ovde samo da dodam da oni nisu poput Hartviga otvoreno pokazivali svoje srbofilstvo ali su dali značajan lični doprinos dobrobiti srpskog naroda i srpske države.

Da pomenemo i veliki uticaj pristiglih belogardejaca na razvoj srpske vojne nauke. Oko pet hiljada kozaka (uglavnom sa Vrangelovom armijom) stiglo je u Srbiju i čitavo međuratno vreme radili su ruski kadetski vojni korpusi.

Rezime. U svim velikim istorijskim iskušenjima Srbi su u Rusiji i Rusi u Srbiji imali jedinog istinskog prijatelja i iskrenog saveznika. Ivan Iljin piše: ”Ma gde se u rasejanju nalazili, mi ruski nacionalni emigranti, moramo biti svesni da nas drugi narodi ne shvataju, da se oni plaše Rusije i raduju se svakom njenom slabljenju. Samo jedna malena Srbija instiktivno je saosećala sa Rusijom, bez njenog velikog poznavanja i shvatanja. U ostalim zemljama i među ostalim narodima – mi smo usamljeni, neshvaćeni i “nepopularni”. I to nije nova pojava. Ona ima svoju istoriju. M.V. Lomonosov i A.S. Puškin su prvi shvatili posebnost Rusije, njenu osobenost u Evropi, njeno neevropejstvo, a F.M. Dostojevski i N.J. Danilevski su shvatili da nas Evropa ne poznaje, ne shvata i ne voli. Od tada je prošlo mnogo godina i mi smo morali na sebi iskusiti i potvrditi da su svi ti veliki ruski ljudi bili prozorljivi i da su bili u pravu”.

“Zapadnjaštvo je partija spremna za boj protiv naroda” – jednom prilikom je zapisao veliki Fjodor Mihailovič Dostojevski. Siguran sam da srpski narod neće prihvatiti odvratne laži srpskih zapadnjaka. Dakle, ako su odnarođeni i dehristijanizovani srpski „kulturni“ janjičari spremni da zarad Judinih srbrenjaka sa TV ekrana pljuju po najsvetlijim trenucima zajedničke srpsko-ruske istorije, u dubini narodnog bića Srbinovog osećanje srpsko-ruske jedinstvenosti nije moguće ugasiti. Među mnogim sličnostima duha Srba i Rusa, nalazi se i jak poriv za sastradavanjem, poriv sažaljenja nad nezaštićenim, kako bićem tako i narodom i ta blagočestiva odlika krasila je i mnoge znamenite Srbe u ruskoj istoriji, kao i mnoge znamenite Ruse u srpskoj istoriji. Ta “slabost” po zapadnim merilima vrednosti, pretvorila se u veliku snagu Srba i Rusa kao naroda, jer sila sastradavanja uistinu je velika sila i ona je do današnjih dala ostala u srcima ruskog i srpskog čoveka. Zbog toga treba verovati u preporod svog roda, jer je mnogo lakše preovladati greške uma od grešaka srca. Jer, za razliku od svoje prozapadne janjičarske inteligencije, srpski narod nije siromašan ni u čemu, osim u novcu…

Fond Strateške Kulture

POSTAVI ODGOVOR

*