ШЕРБЕЏИЈА: Заклео сам се Зорану Радмиловићу у Миру Бањац да сам СРБИН!

0

Легенда српског глумишта о Соњи Савић, Гаги Николићу, Љуби Тадићу, Паји Вуисићу, Ðузи, зашто је Kјубрик умро љут, како се Kоен понашао на вечери и колико му је било важно да му ћерке не постану Американке

Овај разговор је стао у 40 и нешто минута вожње огребаним „пунтом“, од Сомбора до Бача, где је Шербеџија имао заказан четврти концерт заредом.

Раде се спаковао на првом, мало изврнутом седишту, јер му тако прија због ноге, а ја позади, напет, што је скоро уобичајено кад имам такву звезду на пладњу. Гута, једна од главних осовина војвођанске културне сцене и оснивач Новог оптимизма, вози, повремено нешто и добаци. Идемо равницом, дан је кристално јасан, снежан, окупан сунцем, Раде повремено рецитује, задовољан је после сомборског концерта. Није ни мамуран.
„За Војводину сам посебно везан због Суботице, времена када сам радио с Љубишом Ристићем у KПГТ. То је било негде средином осамдесетих, ту смо играли представе, много сам долазио, баш много. И био је неки тип, успјешан страшно, привредник, не знам како се звао тај агрокомбинат, пољопривредни, један од најјачих у Србији, чији је он био директор. Осим што је био директор, био је и предсједник Фудбалског клуба Спартак, главни даса у Суботици. Име му је Томислав Kараџић. Нас двојица смо се јако скомпали. Ми глумци смо становали у том хотелу „Патрија“, који је био сам по себи згодан, али до зла бога смијешан, неудобан заправо, мале собице, стари хотел социјалистичког типа. Недељу дана касније Толе ме зове у канцеларију и каже: ‘Професоре, а где ви станујете?’ Рекох: ‘Ту сам у Патрији.’ Он узме телефон: ‘Одмах професора пребацити у ону нашу вилу на Kелебији.’ И тако добијем државни третман. То је била вила у шуми, близу границе. Имао сам аутомобил, онда сам се тамо преселио и пријала ми је та осама. Наравно да нисам могао да живим сам, па су моји глумци становали код мене, с Душаном Јовановићем на челу. Нисам ни знао, али Толе ме је промовисао у потпредседника Спартака пошто волим ногомет.“

Питам га да ли је у контакту с Љубишом Ристићем, с којим је био велики пријатељ, па у она смутна времена нису говорили.

„Јесам, понекад се виђамо. Ријетко долазим сад у Београд. Дођем једном мјесечно, некад сам у гужви, па се Љубиши и не јавим, али понекад имам времена па онда сједнемо тако, попричамо мало. Поједемо нешто, попијемо ‘кока-колу’

 

kurir

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*