Сигуран заокрет Француске удесно

0

Иако се процењује да на председничким изборима неће победити Марин ле Пен, већ само позиционирање Франсоа Фијона као њеног најјачег такмаца најављује наставак круњења западног либерализма

Након што је Франсоа Фијон изборио кандидатуру у име Републиканске странке за француске председничке изборе, Марин ле Пен је добила ривала који јој можда најмање одговара. Али, председница Националног фронта сада барем може бити сигурна да ће, какав год буде био исход избора, Француском завладати дух који није претерано далек од њених крајње десних ставова и да ће се наставити порази западног либерализма, већ тешко рањеног тријумфом Доналда Трампа и „брегзитом”.

Фијону, којем су анкете пред први круг унутарстраначких избора предвиђале да даље од њега неће проћи, на крају није било тешко да у другом кругу, након што је из надметања већ потпуно избацио Николу Саркозија, порази Алена Жипеа. Разлика у гласовима између њих двојице, која је већ у првом кругу износила читавих 16 процената, више се него удвостручила: Фијон је освојио 66, известио је „Гардијан”, а Жипе 33 одсто.

Готово идентичан резултат у Фијонову корист наспрам Ле Пенове, за један проценат чак и бољи, једно испитивање јавног мњења, чије налазе преноси Ројтерс, прогнозира за други круг председничких избора у мају идуће године. У првом кругу би, ако је то истраживање ближе истини од већине анкета у последње време, требало да буду мање-више изједначени. Али, очекује се да ће се у другом кругу сви иоле либерални Французи, и комунисти и умерени десничари, поново окупити – као пре 14 година када је отац Ле Пенове, Жан Мари, могао постати председник – како би гласовима спречили пад републике.

Фијон би се победи могао надати мање зато што ће се око њега груписати сви противници Ле Пенове – штавише, тврђим левичарима и принципијелнијим либералима је одбојнији од Жипеа – колико стога што би могао отети део њених гласача. Ле Пенова је, наиме, покушала да опере биографију Националног фронта, који је под вођством њеног оца испољавао отворен антисемитизам и умањивао нацистичке и фашистичке злочине. Делимично је успела у томе да странка више не слови нужно за профашистичку. Мада, антисемитизам је напросто заменила исламофобијом – тренутно „прихватљивим” антисемитизмом. Наводна брига за радничка права, на коју игра, стандардно је у програму екстремне деснице још од двадесетих година прошлог века. Њена подршка геј браковима такође не потврђује отвореност ума: сличан пример холандске крајње деснице је одавно познат, док данас неке од челних личности америчке такозване алт-деснице савршено складно помирују ксенофобију и расизам са хомосексуалношћу, источњачком медитацијом, читањем тарот-карти и осталим њу ејџ асортиманом који је некада више ишао уз левичаре.

У сваком случају, ако је већ и класични фашизам идеолошки потпуно хаотичан и противречан, садашњи Национални фронт, након „реформи” Ле Пенове, још је замршенији, сматрају коментатори, и неодредивији конгломерат потпуно различитих социјалних група. Утолико би Фијону, као тврдом десничару, који током читаве политичке каријере доследно држи антилибералну линију каква данас има највећу прођу, могло бити лакше да одвуче неке симпатизере Фронта. То, међутим, говори да ће, језиком најпаничнијих песимиста, република готово извесно пасти.

Фијон је нешто мање тврд исламофоб од Ле Пенове, али зато и, у политичком смислу, горљиви католик који се противио легализацији истополних бракова, да би данас поручивао да не би обновио њихову забрану, али не би ни дозволио геј паровима да усвајају децу. Не подржава ни вештачко оплођавање неудатих жена и лезбијки.

Фијон, заправо, непрестано говори о „хришћанским вредностима”, одбијајући мултикултурализам и тражећи повратак „француском идентитету”, под којим, очевидно, подразумева начела дубоко конзервативног дела те нације. Једино што остаје да га квалификује као либерала јесте то што није поникао у безмало отвореном неофашизму. Такође, и то што је не заиста либерал колико оно што се економским терминима назива неолибералом, заговорник смањења државног апарата и одрешења руку бизнису. Иронија је што је таква политика умногоме довела до садашњег разочарања социјално нижих слојева и погурала их ка десници у САД и Великој Британији, али би у Француској, изгледа, могла на врх узнети представника те школе мишљења, који се од њеног класичног облика разликује једино по томе што не обећава и драстичне резове у социјалној помоћи и противи се споразумима о слободној трговини.

Ако ћемо се опет послужити актуелним поређењима, Француска би за председника, условно речено, могла добити блажу варијанту Доналда Трампа: само мање ксенофобног и не толико блиског великим корпорацијама. Будући да се изузетно обрадовала Трамповој победи, Ле Пенова би с тим имала проблем једино утолико што би то значило да неће она лично преузети државу и што верује да је Француска већ сада спремна да иде и корак даље од те блаже варијанте.

Осим тога, њој би Фијон сметао и зато што није за растурање Европске уније. Али, он није ни за тешњу интеграцију, већ је ближи концепту „Европе нација”, у којој би суверенитет држава био јасно очуван. Његова жеља да Француска, у ЕУ промењеној изнутра радије него срушеној, опет постане предводник тешко да га неће водити, процењује се у анализи „ЕУ обзервера”, обнови сукоба с Немачком. А то значи и љуљање, ако не и слом осовине на којој се ЕУ држи, што би поново било на радост Марин ле Пен.

 

 

 

 

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*