Сирија је сравњена са земљом, следећи је цео један континент (видео)

0

Борба против ДАЕШ-а у Сирији је скоро готова, али та земља толико је разорена да је потребно да се све светске силе укључе у њену обнову. Сирија је сравњена са земљом, четири милиона људи је расељено, пола милиона је погинуло.

„Асад јесте на прагу победе, али над чим. Ко ће да дâ новац за обнову Сирије? Заливске државе сигурно неће да дају Асаду новац. Иран и Русија не могу да покрију толике трошкове. Америка под Трампом сигурно неће ништа да дâ. Имате само европске земље и Кину које имају новца и које би имале неки интерес да у томе учествује“, рекао је у емисији „Свет са Спутњиком“ Мирко Даутовић, стручњак за међународне односе.

Он, међутим, додаје да би Кина можда и прихватила Асада, али да Европа сигурно неће хтети да дâ новац Сирији у којој Асад и даље води главну реч.

„Асаду не могу ништа да дају, а некоме би могли нешто да дају“, сматра Даутовић.

С друге стране, Слободан Јанковић из Института за међународну политику и привреду указује да европске земље нису у стању да дају ни три милијарде да испуне буџет који су обећали Турској, ни да попуне други фонд од 3,7 милијарди евра за Африку.

„А знају да је највећа опасност од потпуне социјално-економске експлозије прети из Африке, што се види из целокупне стратегије Европске уније. Они очекују десетине милиона нерегуларних миграната и због тога су донели стратегију да се уложи новац, да се појача војно присуство, да би ти људи тамо остали, а опет не могу да скупе ни 3,7 милијарди“, рекао је Јанковић.

Он сматра да Брисел не би издвојио велику суму за Сирију ни у ком случају. Подсећа да је амерички председник Доналд Трамп пре неки дан потписао да се дâ помоћ од двеста милиона долара за Сирију и наглашава да ће они одредити да помогну тамо где њима одговара.

„Ако погледате ко највише инвестира, ако изузмемо банке — а банке увек могу, поготово што Сирија није задужена, па би им добродошло да и она постане задужена земља — то су Кинези. Кинези су само у Нигерији уложили више од шездесет милијарди долара у последњих седам година и потписали уговоре за још преко двеста милијарди“, каже Јанковић.

Он не верује да би Пекинг имао интерес да уложи баш толико новца као у Нигерију јер Сирија није толико богата нафтом.

Даутовић додаје да би Европа била врло заинтересована да се ситуација у Сирији стабилизује и крене да се побољшава да би могли да врате велики део избеглица који су завршили у Европи. Каже и да су Европа и Кина једине које могу и имају интерес да пруже подршку реконструкцији Сирије.

„Кина има директан интерес. Кина гради Нови пут свиле, железницу која ће повезивати територију од Пекинга до Медитерана. Покушавају чак да успоставе однос између Израелаца и Арапа, да се користи рецимо и лука у Јафи или у Хаифи, као лука преко које ће се пребацивати роба из Јордана и Ирака ка Медитерану и онда ка Европи. Можда чак и да продуже крак ка Африци. То су огромни планови којима се Кина бави у 21. веку и њима је потребна стабилност“, каже Даутовић.

Он каже да је ипак нестабилност афричког континента много битнија по Европу од било каквих криза на Блиском истоку, али на дуге стазе.

„Нажалост, политика сада ради на кратке стазе. Решити Сирију сада је боље него решити Африку било када, док она сама не ескалира“, каже Даутовић.

Говорећи о преговорима о Сирији, Даутовић не верује да ће далеко да одмакну.

„Кључни актери фале, нико их не представља, осим ако их не представља Турска. Мислим да уопште не постоји визија будуће Сирије ни у чијим очима. Та прича о федерализацији је хипотетичка. Шта она значи, какве су ингеренције тих кантона или како год да се зову те будуће федералне јединице? Јесу ли оне етничке? Да ли су оне религијски основане? Да ли ће бити неког чишћења унутар Сирије у смислу да све ово припада Курдима или исламистима, сунитским или шиитским? Нико није спреман да отвори та питања зато што нико није у стању да спроведе било шта“, каже Даутовић.

Јанковић закључује да се преговори користе управо да би се нашли модели, предлози, нека решења, па да се види шта најбоље функционише. Друга јако битна ствар, према његовим речима, јесте да се одреди ко је тај ко диктира темпо, чији ће интерес сутра бити доминантан.

„Америка је користила израелско-палестински мировни процес да покаже да су они главни на Блиском истоку. Тако је сада Русија успела заједно са Ираном да се наметне као један доминантни актер. Американци, наравно у овом случају фаворизују УН, јер не желе да буду у подређеном или равноправном положају са Русијом када је у питању Сирија. Наравно да неће доћи до неког решења док не дође до неких првих примирја. Кад се успостави примирје, онда се склапају договори, онда се прелази на тражење идеје“, каже Јанковић.

Александра Станић

sputniknews.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*