СКРИВЕНА ИСТОРИЈА СРПСКИХ ТВРЂАВА

1

Остаци старих градова откривају драматичну причу о успону, паду и обнови српске државе. Србија у средњем веку имала више од 200 „тврдих градова“

 

Смедеревска тврђава, двор деспота Ђурђа Бранковића. Двор у Смедеревском граду припада типу урбаних резиденција карактеристичних за последњи период средњовековне српске државе.

Познато је више од 200 имена утврђених градова сазданих само у немањићкој Србији. Многи од њих већ су нестали, а и најпознатијима и најбоље очуванима због заборава прети слична судбина. Прича о тврђавама открива тајну историју средњовековне Србије, која до данас није испричана.

– Док је о свим другим материјалним споменицима из наше давне прошлости већ прилично обимно писано, о средњовековним градовима још немамо потпун приказ – записао је давне 1950. академик Александар Дероко. Он је последњи покушао да на целовит начин прикаже огромну мрежу средњовековних српских градова и утврда од Стона до Скопља.

Тврђава Маглич

Градом су Срби у средњем веку називали сва утврђења која су нешто „градила“, данашњим речником – бранила. Неки градови су штитили државне административне центре, неке утврде су чувале трговишта где су се сретали каравани с приморја и унутрашњости, „тврди град“ се дизао око манастира који су били просветни и културни центри. Градовима су називане и усамљене тврђаве, чувари важних путева.

До данас смо ускраћени за сагу о тврђавама, у којој се преплићу политика, ратови, технолошке промене и судари цивилизација, на начин веома сличан данашњем.

Достиника

Централни сектор старијег касноантичког хоризонта; фото: Археолошки институт

Почетак приче је на Пештеру, на узвишењу Клик где се на 1.330 метара надморске висине налазио центар града Достинике. У то време, почетком 9. века, Срби се помињу у франачком летопису као „силан народ“ који је држао велики део бивше римске провинције Далмације. Три дебела камена бедема с кулама штитила су Достинику у којој су археолози пронашли остатке цркве, кућа, топионица и ковачница.

Успон и пропаст средњовековне српске државе лакше се разуме кад се прође древним путем кроз долину Људске реке до ушћа у Рашку. Изнад мале делте зване Трговиште уздиже се планинска хрид на којој се налазе остаци моћне тврђаве, која је чувала раскршће путева ка граду Расу крај Цркве светих апостола Петра и Павла, на месту данашњег Новог Пазара.

Налазиште Градина у Врсеницама; фото: Археолошки институт

Стаза ка тврђави води поред пећинског манастира архангела Михаила у коме су обитавали монаси преводиоци и преписивачи књижевних дела. Немањићи су тврђавама штитили и писменост и просвету. Кривудава, уска и стрма стаза, која повремено иде ивицом понора, била је непремостива препрека за освајаче који би покушали да под град донесу опсадне справе.

Утолико веће дивљење изазивају остаци масивних зидина, цистерни, зграда и кула на врху ветровитог брега одакле се као на длану виде остаци трговачког центра у подножју.

Манастир Манасија (Ресава) 1875. године

Са зидина пуца поглед и на утврђени манастир Ђурђеве ступове, прву владарску задужбину Стефана Немање. Његови некада високи зидови су гарантовали уточиште за грађане, свештенство и ризницу из Цркве светог Петра и Павла, најстарије српске епископије и саборног места, где се одлучивало о најважнијим државним питањима Раса.

Све тврђаве Раса биле су у непрестаном визуелном контакту и ватрама се могло сигнализирати на опасност. Ширење Немањине државе према Поморављу оставило је рашке тврђаве убрзо у сигурној дубини земље. Захваљујући миру, у центру Раса до данас је остао добро очуван град Маглич у клисури Ибра.

Град Маглич

Нема писаних трагова када га је и ко подигао на веома стрмом терену изузетно тешком за зидање. Маглич, с кога се надалеко види клисура, био је чувар Студенице и Жиче. У њему је столовао и палату и Цркву светог Ђорђа подигао архиепископ Данило, једна од најимпресивнијих личности српске историје. Он је био дипломата, бриљантан писац који нам је оставио житија краљева и архиепископа, али и вешт ратник који је командовао успешно одбраном тврђаве око Хиландара током гусарске опсаде.

Поглед на унутрашњост Маглича

За економски процват државе Немањића била је најважнија заштита рудоносних области Косова и Метохије. Тврђаве Ново Брдо и Звечан обезбеђивале су најбогатије копове олова, сребра и злата. Моћ и богатство опадају после смрти Душана Силног, када обласни владари у окриљу својих градова стварају војске и цепају државу. Последица је катастрофални пораз Мрњавчевића на Марици, који Османлијама отвара простор за продор у Србију. После Косовске битке Србија више није имала снаге које би је одбраниле од османске бујице, а Турци прво траже да им се предају на управљање стратешки важне тврђаве Звечан и Јелеч.

Тврђава Рас

Стари Рас са Сопоћанима

После битке на Ангори, где су Османлије поражене, деспот Стефан Лазаревић покушава да обнови српску државу и подиже низ „тврдих градова“. Најважнији је Београд, који је први пут од граничне утврде претворио у престони град, где је и војно-административни центар и подграђе поделио на зоне и опасао их зидинама, неосвојивим за Османлије све до 1521. године. Деспот Стефан вратио се традицији Немањића и подигао манастир Манасију, који је као важан духовни, просветни и књижевни центар опасао моћним зидинама.

Последњи велики градитељ тврђава био је деспот Ђурађ Бранковић. Он је дуж граница Србије подигао утврђења налик римском лимесу. Међутим, ни оне, ни најмодернија тврђава тога доба, подигнута у Смедереву, нису успеле да одбране деспотовину.

СА ДРЖАВОМ ПОВРАТАК И ГРАДОВА

У 19. веку Србија обнавља државност, а тврђаве нису војно значајне као у средњовековљу. Ипак, оне су у народној свести важан симбол. Зато је највеће народно славље приређено кад су 1867. на Калемегдану кнезу Михаилу симболично предати кључеви београдског, смедеревског, шабачког и кладовског града, које су напустили последњи турски војници.

Борис Субашић

rasen.rs

1 КОМЕНТАР

  1. ПАД БЕОГРАДА ПОД ТУРСКУ ВЛАСТ 1521. ГОДИНЕ

    Турци су освојили Београд 1521. године. Припреме за овај поход вршене су у Турској веома брижљиво, а покренуо их је, одмах по ступању на престо, Сулејман Величанствени (1521-1566).

    Прилике у Београду потпуно су одговарале турским намерама. Град се налазио у веома лошем стању, запуштен. Банови нису могли да се супротставе великој турској офанзиви, чак и да су предузели све што су могли.

    За разлику од својих претходника, Сулејман је кампању започео пресецањем могућих веза Београда са Угарском. У јулу 1521. године су заузети Шабац и Земун.

    После тога опсада Београда је прешла у последњу фазу. Крајем јула пред град је стигла главнина турске војске на челу са султаном. Његов логор се налазио код Земуна, одакле је посматрао развој борбе. Напад је био организован с три стране: са савске, с обале Дунава и Ратног острва. Почетком августа почели су први напади на опсађени Београд, усмерени пре свега на Доњи град који су преко Саве нападали јаничари Пири-паше. Браниоци Доњег града нанели су јаничарима огромне губитке, али су се ипак морали повући у Горњи град. У Будиму се већ 10. августа знало да је варош заузета и да се становништво и војска налазе у тврђави, која још увек пружа отпор непријатељу. Предаја града била је само питање времена. Пошто помоћ није стизала, последњих дана августа заповедници града су ступили у преговоре са султаном.

    За предају тврђаве тражили су слободан прелаз за све браниоце. Пошто је султан прихватио овај предлог, Београд је Турцима предат 29. августа и први одреди јаничара ушли су у београдску тврђаву. Одмах су истакнуте разнобојне турске заставе на градским кулама, а војска и становништво напуштали су Београд. Неколико дана касније султан Сулејман Величанствени прешао је у Београд и пошто је разгледао град, наредио је да се обнови и да се хришћанске цркве претворе у џамије. Београд је снабдевен јаком војном посадом, великим бројем топова и потребног оружја. Пошто су обављени најважнији послови и награђени заслужни појединци, султан је напустио пограничне области које је обишао на свом повратку у Цариград. Турци нису наставили ратовање у Угарској. Циљ похода је било освајање Београда.

    И док је угарски део посаде напустио град и одвезао ce бродовима на север, султан је, упркос датим обећањима, део српских бранилаца и становника преселио у Цариград.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*