Славиша Павловић: На Криму воле Србе, јер Срби воле Путина!

0

За разлику од Крима, где је одржан референдум, у складу са међународним правилима, Косово је симбол неправде и отимања у савременом свету.
Тамо се проблем изродио због неправилне расподеле новца, односно централизоване државе. Веома богата регија, попут Крима, годишње зарађује од туризма више него било која друга регија у Украјини. Њихова зарада одлазила је у Кијев, одакле су добијали само мали део, што није било довољно а ни праведно.

Када смо дошли у кућу великог писца Чехова, кустос музеја нас је поздравила са толико топлине, нагласивши да нам захваљује јер смо председника Путина дочекали у Београду на посебан начин. Стекао сам утисак да им наша подршка много прија

Оно што је Путин урадио од Русије, након одласка Јељцина, завређује свако поштовање. Статистика је, уосталом, и најбољи показатељ напретка Русије. Треба упоредити колико су зарађивали пре њега, а колико данас. Оливер Стоун, радећи на документарном филму о Путину, упутио је низ похвала за Путина, што заиста потврђује да је руски председник можда и највећи државник данашњице

Српски књижевник Славиша Павловић један је од најпознатијих наших писаца у Руској Федерацији, поготово на Криму где често одлази и чији су романи одлично прихваћени од руске читалачке публике. После враћања Крима под окриље Русије које Руси доживљавају као ослобођење а Украјинци и западни свет као насилну анексију од стране Москве, Славиша Павловић у интервјуу за Aферу говори о животу на Криму и колико се живот обичног човека тамо променио после одласка из састава Украјине.

Када сте први пут посетили Крим и какви су били ваши утисци тада?

-Током 2015. године, учествовао сам на међународној конференцији младих новинара “Крим. Поглед из другог угла” која је одржана у Јалти и Севастопољу. Престоница Крима – Симферопољ, прилично је био запуштен – рупе на асфалту у центру града, пропале фасаде, као да ништа од осамдесетих година није урађено, у шта сам се касније и уверио, кроз разговор са грађанима и студентима Факултета за новинарство.  Заправо, тамо се проблем изродио због неправилне расподеле новца, односно централизоване државе. Веома богата регија, попут Крима, годишње зарађује од туризма више него било која друга регија у Украјини. Њихова зарада одлазила је у Кијев, одакле су добијали само мали део, што није било довољно а ни праведно. У престоници Украјине нису имали слуха за њихове проблема, па су се грађани организовали и направили референдум. Све остало што се говори о томе јесте најобичнија пропаганда.

Колико се живот људи на Криму променио после присаједињења Русији?

-Много, тим пре што је Русија уложила новац у развој Крима. Стандард је бољи, плате и пензије су повећане. Руси јесу већинско становништво, али сам разговарао и са Украјинцима, Немцима и Татарима који тамо живе и сви су желели исто – да се одвоје од Кијева, који им, како кажу, удара рекет и онемогућава развој. Колико сам могао да приметим, има много грађана који су из мешовитих руско-украјинских бракова, тако да је национализам као проблем у потпуности искључен.

На Западу је повратак Крима под окриље Русије приказан као чин агресије и анексије Москве, да ли људи на Криму имају осећај да су „доживели неку агресију“?

-Наравно да не. Они су се демократским путем, на референдуму, изјаснили шта желе. То је у складу са међународним правом. За разлику од Украјине, где је руски језик био укинут у школама, на Криму се баш обраћа пажња како би припадници свих нација били задовољни.

Како тамошње становништво реагује на Србију и Србе, каква су ваша искуства?

-Када смо дошли у кућу великог писца Чехова, кустос музеја нас је поздравила са толико топлине, нагласивши да нам захваљује јер смо председника Путина дочекали у Београду на посебан начин. Стекао сам утисак да им наша подршка много прија. Упознао сам и човека чији су се преци после Косовског боја преселили у Русију, али се у породици и даље чува предање о српском пореклу и кнезу Лазару.

Да ли је Путин заиста највећи државник данашњице како га многи код нас доживљавају, шта ви мислите о томе?

-Оно што је Путин урадио од Русије, након одласка Јељцина, завређује свако поштовање. Статистика је, уосталом, и најбољи показатељ напретка Русије. Треба упоредити колико су зарађивали пре њега, а колико данас. Оливер Стоун, радећи на документарном филму о Путину, упутио је низ похвала за Путина, што заиста потврђује да је руски председник можда и највећи државник данашњице.

Да ли се може повући паралела између Крима и Косова?

-За разлику од Крима, где је одржан референдум, у складу са међународним правилима, Косово је симбол неправде и отимања у савременом свету. На крају 20. века, Србија је бомбардована осиромашеним уранијумом, а производ бомбардовања је стање на Косову, где ратни злочинци, трговци дрогом и органима, воде непризнату „такозвану  државу“. То „поштеној“ међународној заједници уопште не смета, што уједно и говори у каквом свету живимо. Ипак, због таквог стања на Косову, и ми сносимо велику кривицу, јер деценијама нисмо обраћали пажњу на припрему албанског лобија да откине део српске територије.

Планирате ли да напишете неки роман о Криму?

-Свој последњи роман „Aписов апостол“ завршио сам сценом одласка главног јунака приче на Крим, а написао сам и објавио неколико путописа о Јалти и Севастопољу. Сада сам окренут изласку нове књиге у којој представљам неколико најбољих ратника Великог рата – војводу Вука, мајора Танкосића, Косту Војиновића, Јована Бабунског, Мустафу Голубића…

Колико су Срби данас свесни своје историје и традиције и какви су Руси по том питању?

-Веома је тешко одговорити, с обзиром да нисам присталица генерализовања. Колико знам, Руси имају замагљену слику о Великом рату, услед Октобарске револуције и доласка комуниста. Нажалост, код нас се историја често злоупотребљава или користи да би се направила паралела са неким савременим догађајима, иако то често не буде добро, јер свако време носи другачије услове, правила и савезнике.  У уџбенику за 6. разред пише да је „Обилић на превару“ убио Мурата. Aутор уџбеника се служио изворима из народне поезије или филмом, а не историјским изворима, који говоре да је нешто такво било немогуће. То треба да нас забрине, јер школство је основа развоја сваког друштва.  У сваком случају, мислим да смо свесни своје историје, али да, осим дивљења према славним прецима, нисмо отишли корак даље да их превазиђемо, што треба да нам буде циљ.

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*