Slavka Kojić: Postupanje poverenika za zaštitu (ne)ravnopravnosti

0

Pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti je u toku postupak protiv našeg istaknutog naučnika dr Miše Đurkovića, a povod za vođenje postupka je njegov tekst objavljen u listu „Politika“ dana 13. aprila ove godine pod naslovom „Školski priručnik za promociju homoseksualizma“.

Postupak pred Poverenikom je iniciran od strane Regionalnog informacionog centra iz Beograda (udruženje koje se bavi zaštitom ljudskih i manjinskih prava i promocijom LGBT vrednosti), a u pritužbi se tvrdi da je dr Miša Đurković u svom tekstu diskriminisao građane naše zemlje na osnovu seksualne orijentacije.

U dopisu koji je uputio Poverenik, na temelju odredaba čl. 35 st. 4 i čl. 37 st.2 Zakona o zabrani diskriminacije pozvan je naš naučnik da se u roku od 15 dana računajući od dana prijema izjasni o osnovanosti i navodima iz pritužbe. (1) stanjestvari.com/2017/06/27/novi-napad/

Pri tom je Poverenik upozorila i na odrebdu čl. 45 istog Zakona koje propisuje posebno pravilo o preraspodeli tereta dokazivanja koje pravilo predviđa da, za slučaj da je akt diskriminacije učinjen verovatnim, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza, snosi „onaj za koga se tvrdi da je izvršio diskriminaciju“, tj. u konkretnom slučaju dr Miša Đurković.

Kao što je već poznato tekst dr Miše Đurkovića se odnosi na obrazovne pakete koje je Ministarstvo prosvete nameravalo da uvede u naš obrazovni sistem, a suštinski njegov tekst je predstavljao negativni komentar i argumentovanu kritiku na račun pokušaja uvođenja nastave o seksualnosti u naš obrazovni sisitem.

Pre nego što je slučaj uopšte procesuiran, Poverenik za zaštitu rodne ravnopravnosti je bio dužan da razmotri i uzme u obzir sledeće činjenice:

U konkretnom slučaju se radi o tekstu istaknutog intelektualca i naučnog radnika, koji je pri tom i porodičan čovek i ima vlastitu decu;

Dalje, radi se o intelektualcu koji ima svoju stalnu kolumnu u „Politici“ – najstarijem i najuticajnijem dnevnom listu u ovom delu Evrope, u kojoj redovno objavljuje svoje stručno mišljenje i kritike vezano za najvažnija dešavanja u našem društvu;

Obrazovni „paketi“ koji su bili predmet razmatranja poznatog naučnika su nakon oštre reakcije i kritike sveopšte javnosti, uključujući i brojna udruženja roditelja, povučeni iz nastavnih programa od strane Ministarstva prosvete.

Gore navedene činjenice su uglavnom opštepoznate. Iz tog razloga nije nužno ni dokazivati ih, što znači da nisu mogle ostati nepoznate ni samom Povereniku za ravnopravnost. Da su te činjenice uzete u obzir (obaveza Poverenika je bila da ih ceni), došlo bi se do zaključka da nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za postupanje Poverenika po podnetoj pritužbi Regionalnog informacionog centra tj. da u konkretnom slučaju nema ni govora o povredi prava i izvršenoj diskriminaciji po osnovu seksualne orijentacije.

Naime, odredbom čl. 36 st. 2 Zakona o zabrani diskriminacije je predviđeno da Poverenik ne postupa po pritužbi ako je očigledno da nema povrede prava na koju podnosilac ukazuje.

Imajući u vidu da se radi o objavljenom stručnom mišljenju naučnika, koje mišljenje je imalo veliki odjek u javnosti i podršku velikog broja ljudi, Poverenik je prilikom donošenja odluke o tome da li postupati po podnetoj pritužbi ili ne, bila dužna da izvrši adekvatnu procenu kakav će biti efekat pokretanja postupka, a u vezi sa ostvarivanjem osnovnih ljudskih prava i sloboda velikog broja naših građana koji su takođe digli svoj glas protiv uvođenja pomenutih obrazovnih paketa u nastavni program.

Ustavom zagarantovane slobode misli, savesti i veroispovesti (čl. 43 Ustava) i mišljenja i izražavanja (čl.46 Ustava) bliže su razrađene, između ostalog, i osnovnim načelima na kojima se zasniva naučnoistraživačka delatnost predviđena u Zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti (Sl. glasnik RS broj 110/2005, 50/2006, 18/2010, 112/2015). Tako se u odredbi čl. 5 pomenutog Zakona navode osnovna načela, među kojima su: sloboda i autonomija naučnoistraživačkog rada; javnost; naučnoistraživačkog rada i rezultata tog rada; naučna i stručna kritika; poštovanje standarda nauke i struke; etika naučnoistraživačkog rada, u skladu sa principima dobre naučne prakse, i odgovornosti naučnika za posledice svog rada itd. Nadalje, Zakon predviđa i osnovne ciljeve naučnoistraživačke delatnosti među kojima su i usmeravanje društva ka inovacijama, stvaranje kulturnog ambijenta i stvaralačkog obrazovanja, s ciljem očuvanja civilizacijske baštine i nacionalnog identiteta (čl. 6 st.1 tač.6).

Poverenik je olako dostavila pritužbu na izjašnjenje, čime je stala na stanovište da je akt diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije učinjen verovatnim već u samoj pritužbi, što se i citira u propratnom dopisu(!). Ovakav stav Poverenika je više nego klimav i nema utemeljenje u elementarnim činjenicama koje se tiču ovog slučaja. Naprotiv, sveobuhvatnim sagledavanjem svih pravnih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, a naročito pažljivim odmeravanjem i procenjivanjem da li bi samim otpočinjanjem postupka za ocenu bila naneta znatna i nenadoknadiva šteta po osnovna ljudska prava i sloboda velikog broja građana, Poverenik je morala doći do potpuno suprotnog zaključka, a to je da je očigledno da nema mesta vođenju postupka, u kom slučaju se po uloženoj pritužbi ne postupa (čl. 36 st.2 Zakona o zabrani diskriminacije).

Ovako, procesuiranjem pritužbe prelamanjem preko kolena i pozivanjem poznatog naučnika da se izjasni na navode pritužbe, prevaljujući na njega teret dokazivanja negativnih činjenica tj. da povrede prava nije bilo i da to što se u pritužbi navodi nije tačno, vrši se najgori vid šikane i progon slobode misli i govora iz našeg društva, koja sloboda je u konkretnom slučaju manifestovana u tekstu poznatog naučnika. Radi se o tome da se opšta zabrana diskriminacije zloupotrebljava, sa ciljem da se kritičkoj i naučnoj javnosti zapuše usta, naročito kada je reč o temi koja se odnosi na ideologiju homoseksualizma i rodne ravnopravnosti koje se vrlo agresivno nameću građanima Republike Srbije.

Da je pritužba morala biti odbačena (ignorisana), već u samom startu, govori i činjenica da su tzv. «obrazovni paketići» koji su bili predmet kritike, pod pritiskom javnosti povučeni i od strane samog Ministarstva prosvete, što se ne bi dogodilo da tim paketima nisu bila na najgori način povređena prava dece kao i prava roditelja. Pa ako je već jedan državni organ (Ministarstvo prosvete) došao do navedenih zaključaka da su uvođenjem spornih obrazovnih paketa bila povređena prava građana, onda je nejasno kako to da drugi držani organ (Poverenik) dolazi do potpuno suprotnog zaključka procesuirajući pritužbu koja tvrdi upravo suprotno – da je novinskim člankom kojim su obrazovni paketići izloženi osnovanoj kritici izvršena diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije. Kolizija u postupanju je očigledna i govori u prilog teze da su pravila postupka pred Poverenikom povređena već u prvom koraku time što je pritužba uopšte dostavljena na izjašnjenje.

Pri tome, Poverenik za rodnu ravnopravnost očigledno pogrešno primenjuje odredbu čl. 45 Zakona, koja govori o teretu dokazivanja. Navedena zakonska odredba se nalazi u Glavi VI Zakona koja nosi naziv „Sudska zaštita“ i, shodno tome, ima se primenjivati isključivo u sudskom postupku, a ne i u postupku pred Poverenikom za rodnu ravnopravnost, kako se to pogrešno čini.

Za očekivati je da će dalje postupak pred Poverenikom u slučaju dr Miše Đurković teći u pravcu utvrđenja činjeničnog stanja, nakon čega Poverenik daje svoje mišljenje o tome da li je pomenuti naučnik svojim tekstom povredio Zakon o zabrani diskriminacije, pa ako jeste bila bi data i preporuka načina otklanjanja povrede prava. Postupanje po izrečenoj preporuci je obavezno kao i obaveštavanje Poverenika, a u slučaju da se preporuka ne sprovede Poverenik izriče opomenu u formi rešenja na koje stranka nema pravo žalbe, a ako ni to ne pokaže željeni rezultat Poverenik može da o svemu obavesti javnost.

Protiv mišljenja Poverenika nije dozvoljena žalba, niti prigovor!

To je stav Poverenika i takva klauzula se stavlja na akte koja taj organ donosi. Dakle, po ustanovljenoj praksi Poverenika, ne postoji dvostepenost u odličivanju prilikom donošenja mišljenja i drugih akata, a obrazloženje za takvo postupanje glasi da se tim aktima ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata! Ovakvo pravno mišljenje je u najmanju ruku sporno obzirom da je odredbom čl. 40 Zakona predviđeno da se u postupku pred Poverenikom primenjuju pravila zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak. Zauzeti pravni stav Poverenika po pitanju prava na pravni lek je sporan jer se postavlja pitanje ostvarivanja osnovnog ljudskog prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, pošto je očigledno da mišljenje koje donosi Poverenik suštinski ima sve elemente utvrđujuće (deklarativne) odluke sa nalogom na činidbu koja je obavezujućeg karaktera.

Napred opisana praksa u postupanju Poverenika ukazuje da se radi o državnom organu koji je od starta zamišljen kao ispostava i produžena ruka nevladinih organizacija zapadne provenijencije i drugih zapadnih centara moći, te da se kroz praksu i postupanja tog organa, sa ciljem promocije ideologije homoseksualizma i drugih ideja novog globalnog svetskog porekta, pod firmom tobožnje zaštite prava sprovodi najgori vid diskriminacije, tortura i obespravljivanje ogromne većine građana Republike Srbije. U rukama Poverenika se nalazi ideološki bič kojim se nameravaju disciplinovati svi koji se usude da progovore i kritikuju poteze vlasti u Srbiji kojim se sprovode nalozi i ideje zapadnih centara moći i njihov sistem vrednosti, koji je najčešće nespojiv sa pravoslavnom tradicijom našeg naroda. Slučaj naučnika Miše Đurkovića je bitan, ne samo vezano za obrazovne LGBT paketiće, već i zbog generalne prevencije za ubuduće, pošto se glavni zahvati u sferi realizacije koncepta individualnih ljudskih prava tzv. manjinskih grupa, tek imaju sprovoditi.

O tome svedoči i najslikovitiji je primer odluka – Mišljenje koje je ovaj organ izneo pod brojem 07-00-698/2015-02 od 24.05.2016. godine, kojim je utvrđeno da je od strane aktiviste jedne političke partije u Srbiji izvršen akt diskriminacije prema izbeglicama (migrantima) i to samo iz razloga što se ista usudila da na konferenciji za novinare iznese politički stav i svoje mišljenje da je zbog nekontrolisanog priliva migranata neophodno podići zid prema Makedoniji, po uzoru na samu Evropu koja se takođe brani zidovima od migranata, te da bi bilo bolje da «sada gradimo zid koji će sprečiti priliv izbeglica nego da kasnije kao Francuzi stvaramo zid plača». Ove javno izgovorene reči pripadnika jedne političke partije su bile razlog davanja mišljenja Poverenika kojim se utvrđuje da iznošenje ovakvog političkog stava «predstavlja akt diskriminacije jer vređa dostojanstvo izbeglica, u odnosu na njih stvara ponižavajuće i uvredljivo okruženje i doprinosi širenju predrasuda, netrpeljivosti i netoleranciji».

Nije li ovo primer kako se odlukom jednog državnog organa, pod izgovorom zaštite od diskriminacije, suštinski krše osnovna prava i slobode, a pre svega osnovno demokratsko pravo i sloboda misli i govora?

Postavlja se pitanje postoji li pravni put kojim bismo se mogli odbraniti od sličnih odluka Poverenika za ravnopravnost?

Čini se da je put težak, mukotrpan, a i neizvestan.

Kao prvo, najcelishodnijim se pokazuje pokušaj ostvarivanja sudske zaštite putem pokretanja upravnog spora pred Upravnim sudom u zakonskom roku od 30 dana, računajući od dana kada je odluka Poverenika (mišljenje) dostavljeno. Na ovaj način bi se proverila ispravnost pravnog stava Poverenika kojim se iznosi tvrdnja da se njegovim aktima navodno ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata. Tačnije, Upravni sud bi već na samom početku postupka zauzeo svoj pravni stav o tome da li su «mišljenje i preporuke» Poverenika upravni akti ili nisu i da li ima mesta vođenju postupka ili ne.

Ukoliko se Upravni sud ne upusti u raspravljanje tj. odbaci tužbu, preostaje mogućnost podizanja ustavne žalbe zbog povrede osnovnih ljudskih prava i sloboda, a nakon toga i eventualno podnošenje predstavke pred Evropskim sudom za zaštitu ljudskih prava u Strazburu, a da li bi ta pravna sredstva u ovakvim slučajevima zaista bila delotvorna sasvim je drugo pitanje na koje je teško dati pouzdan odgovor.

Zatim ostaje mogućnost i pokretanja građanske parnice za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti i povrede časti i ugleda u kom slučaju bi se glavna bitka vodila opet oko dokazivanja osnova naknade štete vezano za prilično veliki rizik subjektivnog tumačenja opštih pojmova od kojih vrvi Zakon o zabrani diskriminacije.

I naravno, treba ukazati, doduše bez velikog optimizma, i na mogućnost da Ustavni sud na osnovu odredbe čl. 50 st. 2 Zakona o ustavnom sudu samostalno donese odluku o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, naročito dela koji se odnosi na postupak pred Poverenikom i to pre svega zbog povrede slobode misli i govora.

Ni za jedan od ovih postupaka se ne bi moglo sa sigurnošću tvrditi da predstavlja efikasnu i pouzdanu pravnu zaštitu od samovolje ovog državnog organa, iz razloga što je sporan sam Zakon o zabrani diskriminacije koji svojim nepreciznim odredbama i generalnim klauzulama ostavlja mogućnost voluntarističkog tumačenja pravnih normi, čime se Povereniku daju odrešene ruke da donosi odluke koje su pre svega zasnovane na Poverenikovim ličnim vrednosnim sudovima, a ne na preciznim pravnim normama koje bi garantovale pravnu sigurnost naših građana.

Naš narod kaže: «Klin se klinom izbija», pa nam preostaje da se protiv odluka pravno-političke prirode, kakve su odluke Poverenika, tako i borimo. Neophodno je upotrebiti sva pravna, ali i politička i sva ostala (dozvoljena) sredstva kako bi se raskrinkao pokušaj ukidanja slobode govora u našem društvu, koje se odvija putem ovog kvazidemokratskog instrumenta i to na vrlo lukav i pravno zakamufliran način, uvodeći cenzuru i kazne za javno izgovorenu reč.

FSK

POSTAVI ODGOVOR

*