Славко Голдштајн: Болестан однос садашњости и хисторије

Постоји узајмно дјеловање – садашњице на хисторију, и хисторије на садашњицу. И једно и друго је болест која није лако излечива и која има своју прилично дугу хисторију најмање 50-60 година

1

Књига ”Јасеновац – трагика, митоманија, истина” (Фрактура, 2016), која је ових дана представљена у Београду, полемичан је и аргументован одговор на све покушаје који постоје последњих година да се злочиначки и геноцидни карактер логора Јасеновац умањи или негира.

Њен аутор је Славко Голдштајн, писац, издавач, публициста, партизан, Јевреј и један од најугледнијих хрватских интелектуалаца. “Јасеновац – трагика, митоманија, истина” је његов оштар и директан одговор на прошлогодишњу књигу “Јасеновачки логори – истраживања” Игора Вукића, Стипе Пилића, Владимира Хорвата и Бланке Матковић, у којој се наводи да је на простору Јасновца било три логора: први, од 1941. до 1945. који није био логор смрти већ наводно сабирни, кажњенички и радни логор; други, послератни, под управом комунистичког режима је наводно био логор смрти на простору бившег усташког логора; а трећи Јасеновац је од 1948. до 1951. био логор за политичке противнике тадашњег југословенског режима, присталице Информбироа. Зашто је баш ова књига прелила чашу која се већ годинама пуни, Голдштајн објашњава у разговору за Данас.hrvatska-predstavljena-knjiga-slavka-goldsteina-jasenovac-tragika-mitomanija-istina_4fc1ab6-1000x600

– Зато јер је то била крајност у негирању Јасеновца као логора смрти. Било је и раније умањивања бројки и релативизација Јасеновца, али тотално негирање да је Јасеновац био логор смрти и лаж да је после рата постојао Јасеновац, тога тако радикално до сада није било. То ме је изазвало да одговорим јер ме је вређало. И лично, али и као аутора.

Доста дуго сам чекао. Мислио сам да ће се јавити други. Али нико се није јављао. Не из страха, него из неког опуртунизма. И када је прошла скоро пуна година дана од објављивања њихове књиге, ја сам сео и за пет месеци написао ову књигу.

*Колико је књига била успешна у свом циљу? Какве су биле реакције?

– Књига је изашла пре четири-пет мјесеци и одмах је распродана, па сад имамо њено друго издање. А одговора с оне стране нема. Ово су докази чврсти и та екстремна, фашистоидна десница која негира Јасеновац као такав и измишља три логора, не одговара. Уредници су, како сам усмено чуо, признали да су погријешили. Јер ја своју књигу почињем документом да су они измислили сведочење Младена Лорковића 1946. пред хрватским судом у коме је он признао све што они говоре, а Лорковић је у том тренутку био већ годину дана мртав у покушају пуча. Они су признали усмено да су се забунили. Ма како се можеш забунити мртвог човјека довести пред суд. Човјека који је био министар вањских послова НДХ. И то пролази лекторе, редакторе и друго издање. Па шта ниси у другом издању исправио. Какви су твоји читаоци идиоти који не знају ноторну чињеницу да је министар вањских послова усташке НДХ убијен од самога Павелића. То није мала или непозната чињеница, него ноторна, за свакога који било шта знаде о НДХ.

*Нису ништа одговорили, али се у међувремену појавио и један документарац „Јасеновац – истина“ који је исто тако користио фалсификована документа…

– Да, то вам је документарац Јакова Седлара, који је направио десетак таквих ревизионистичких филмова различите врсте. Ово је први пут да се бавио Јасеновцем, а потицај му је била њихова књига. Али будући да је добио неку финансијску потпору из Израела мало је ублажио ствар. Рекао је да је филм приказао премијерно у Израелу у Тел Авиву, али то није истина. Он је то приказао у бившој Јафи која јесте сада део Тел Авива али која је арапска парцела. Он је добио израелски новац и ублажио је однос према Жидовима али оно друго је слагао једнако. Али није прошло два дана и новинари су открили фалсификате. Да је једну страницу Вијесника као документ фалсифицирао, узео друге па налијепио. Да је документ за којега он каже да је из 1942. године, Борис Дежуловић је анализирао слова рекао да је то писано на компјутеру када тога није било… Тако да је његов филм раскринкан у року од три дана. Мене је Златко Хасанбеговић, тадашњи министар културе, на излазу из кина питао како ми се чини филм и ја сам му одговорио да је то фалсификат. Он је шутио. У штампи је изјавио да је добро да се чује и друго мишљење, а ја сам му у штампи одговорио да ми је јако жао што министар културе подржава фалсификат и да он има право полемизирати али не и афирмирати фалсификате. И он је једини то признао. У наредноме интервјуу је рекао да су полемике потребне, али не на бази фалсификата. Он је остао тешки десничар, али ипак је човјек који је једини могао нешто признат.

*Како је могуће да 70 након Јасеновца две стране и даље лицитирају бројкама и да цифре иду од неколико хиљада с једне стране до милион и по с друге?

– Ја се у књизи не бавим бројкама. Молио сам сина (историчар Иво Голдштајн прим. аут.) да у књизи даде свој прилог тој теми, јер се као хисториограф бави бројевима. И он је то врло темељито урадио. Али тиме ће се још темељитије бавити у својој књизи о Јасеновцу, која ће бити, што би се рекло, фундаментална, свеобухватна… О бројевима вам могу рећи само то да је након једно 20-30 година истраживања стручњака о томе – Србина Богољуба Кочовића и Хрвата Владимира Жерјавића, који су то радили по документима, обојица су демографи и статистичари по професији, обојица су радили за Уједњине нације, стручњаци… и независно један од друга, дошли до невјероватно сличних резултата. Прије тога постојала је фама форсирана од тадашње југославенске владе да је укупни број жртава, губитак југославенског становништва, био милион и 700.000. То је био напухани број у доба тражења репарације од Њемачке с којом се успостављао поново дипломатски однос. И када су људи ишли провјеравати тај број, наједанпут се показало да не постоји милиона и 700.000 него око милион. Жерјавић и Кочовић су установоли да су то цифре од 1.027.000, по једном, односно 1.014.000 по другом, што је рекао бих незнатна разлика. А други истраживачи су узели милион утврђених, 700.000 неутврђених и рекли то је Јасеновац. И тако је настала фама од 700.000, што је касније умањено на 600.000. Она никада није доказана и она је немогућа. Када узмете да је Јасеновац трајао скоро четири године, али једне године није било убијана, то је била такозвана „мирна година“. Значи било је три године. Три године би значило да је дневно убијано 600 људи. А зна се из докумената да је пуних тједана било да није било убијања.

Затим је дошло истраживање поименично. И у Београду и у Загребу се дошло до цифре од око 80.000 жртава. У Јасеновцу сада имате 83.000, а у Београду је дошло до 81.000. За рационалне људе, ја бих рекао, ствар је готова. То је утврђено, недвојбено, да је ту убијено 80.000 људи, што је енормна бројка. Нешто више од половице били су Срби, остало су били највише Роми, па Жидови, па Хрвати, па Словенци. И наравно да, нарочито код Рома, имате неутврђених, па се не може рећи да је то само 80.000, него да се ради о 80.000 плус десет, највише 20 посто, оних који још нису утврђени.

*Стално се говори како је наша садашњост оптерећена историјом, а да ли је можда обрнуто. Да ли је можда наша историја оптерећена нашом садашњашћу?

– Ја мислим да постоји и једно и друго. То је узајмно дјеловање – садашњице на хисторију, и хисторије на садашњицу. И једно и друго је болест која није лако излечива и која има своју прилично дугу хисторију најмање 50-60 година. И предхисторију од прије Другог свјетског рата. Ја у овој књизи нисам ишао у те детаље. Ово је полемичка књига која одговара само на једну од лажи, али на највећу лаж. И мислим да одговара успјешно.

*Да ли ће НДХ доживети рехабилитацију?

– Никад. Не. Нити данас. Ви не можете Хрватској приписати то. Можете Томиславу Карамарку којег више нема. Садашњим властима, бившим властима, Туђману… не можете приписати рехабилитацију НДХ. Постоји ублажавање. То је нешто друго. Да је било и културе, да није било тако грозно… то обично долази из католичких кругова. Тога ћете чут. Али да ће неки режим рехабилитирати усташтво, тога нема. Осим неких попова који служе мису за Павелића. Можда их има јако пуно који тако мисле, али атмосфера је таква да то не могу рећи јавно. Предсједница Колинда Грабар Китаровић једно је вријеме овакво ублажавање индиректно подржавала. Не, није било ни говора да би она рекла да је НДХ била у реду. Али никада није ни рекла да су усташе били злочинци. Онда је дошао посебни изасланик за питања холокауста америчког Стејт департмента и након састанка с њима, она је одмах изјавила да је усташки режим био злочин, без иједног „али“.

*Није ли и ублажавање начин рехабилитације?

– Имате рецимо другу врсту ублажавања. Институт „Иво Пилар“, који је десничарски, бави се ублажањем ендехазије, коју не оправдавам, али никада нису објавили књигу која афирмира усташтво као такво. Али су објавили књигу „Страдање Рома у Јасеновцу“. То су поверили једном Рому који је у међувремну магистрирао на Филозофском факултету и који је заиста коректан истраживач. Хасанбеговић још није био министар културе него је био један од знанственика, писао је рецензију. Он је говорио и на промоцији. И нико од присутних тада није негирао да су Роми страдали. А Роми су страдали тотално. Најгоре. Најрадикалније. Међу Жидовима је ипак било неких који су замјењени, који су корупцијом пуштени, који су у бјегу успјели. У бјегу се спасило око 120 људи. Ниједан Ром никада више није живио и они су најстрашније страдали. Ови истраживачи су то установали. Јесу преувеличавали да је једна група Рома који су били католици поштеђени, али није ту било лажи. Није било лажи, било је благог умањивања. Ко је починитељ, нема ријечи. У цијелој књизи нема усташа. То је учинила власт НДХ. Али ријеч „усташе“ нема. То није рехабилитација али је ревизионизам.

*Како коментаришете покушај канонизације Степинца?

– То је врло комплицирано, јер ту се ради о развоју, промјенама једног човјека, које су зависиле о развоју ситуације и о директивама из Ватикана. Он је био вјерни службеник Ватикана. А као што знате, папа Пио XИИ, његов шеф, био је нунциј у Њемачкој и имао је извјесне, не баш симпатије, али рецимо толеранције према Хитлеру. Степинац је у том смислу и поступао. Папа Пио XИИ је пустио хиљаду и нешто римских Жидова у Ватикан и спасио их. Тако је поступао и Степинац. Појединце је спашавао, најчешће Жидове, пуно мање Србе, али било је и Срба. За Роме није бринуо, што је грозно. А имао је на почетку своју фазу одушевљења ендехазијом и касније фазу хлађена. Врло брзо се почео хладити, али никада није устао јавно против усташа све до касне јесени 1942. године. Онда је у проповједи рекао против расне политике, а повод је био, по моме мишљењу један који је споменуо и један који није споменуо. Споменуо је да су католички свећеници страдали у Јасеновцу. И то га је као револтирало. Није споменуо, али је вјероватно то био највећи повод, да су му усташе убиле брата, који је био сурадник партизана. Слао је помоћ. Да ли је то било из симпатија према партизама или зато што је већи део села то радило, не знам, али се придружио и због тога је убијен. И наравно да га је то револитрало и он је тада прогроворио против режима. Није помињао Павелића, није помињао усташе именом, али је помињао режим и осуђивао злочин. Затим када постаје јасно да усташе губе рат и да комунисти побјеђују. Он сада наједанпут сматра да су комунисти највећа опасност, већа од усташа. Има једна формула коју сам ја посредно чуо, вјероватно долази од Степинца. Каноник Јосип Фелициновић је рекао Живку Кустићу, новинару, а ја мислим да та мисао долази од Степинца: „У Загребу је злочинац – Павелић, у шуми је антихрист – Тито. Злочинац се може исповједати, можда се може и поправити, можда може прићи цркви, антихрист никад“. Није баш једноставно Степинца олако осуђивати јер је имао фаза да је људима помагао.

*Али не можемо рећи да је био светац…

– Степинац је 15 дана након оснивања НДХ тадашњем министру унутарњих послова Андрији Артуковићу у писму говорио да су расни закони потребни. Том речју захтев да се Степинац прогласи праведником међу народима је одбијен. Неко ко је рекао да су расни закони били потребни, не може добити потврду праведника. Осим тога тражи се да је рискирао живот, а Степинац, макар усташе тврде, није никада рискирао живот. Али што се тиче проглашења за свеца, ја сам Жидов. Ја се у критерије католичке цркве не могу мијешати. Ако католичка црква мисли да он заслужује бити светац због неких других разлога успркос његових таквих изјава, то је ствар католичке цркве а не мене.

*За себе кажете да сте партизан који је признао ратне заслуге али и послератне грехе. Када ће послератни период почети да се сагледава у целини?

– То већ постоји, али имате наравно хушкачке тезе које бројчано преовладавају. То су политизације које иду до тога да је 300.000 убијених у Блајбургу и оптужују Србе да су то учинили, иако је први предводник са Блајбурга у Марибор била XИИ славонска ударна бригада у Хрватској, где су већина или бар половина били из Хрватске. Међутим, то је био наставак рата, усташе се нису предали 8. маја када су Њемци потписали капитуалцију. Усташе су се бориле још осам дана после тога и страдало је близу хиљаду партизана. Било је и више рањених. Кад су капитулирали онда је букнула освета. Пуцали су из освете и бијеса. Али било је и тога да је био један део оних који су довезени и које је Озна без суђења ликвидирала. Блајбург и злочин који се приписује Блајбургу није једнозначан. Јесте био осветнички, јесте био политички, без суда да се сви 1945. ликвидирају. Јесте злочин, апсолутно, али није тога карактера и тих размера као што га неки дају. То говорим и у књизи коју сам написао са сином „Јасеновац и Блајбург нису исто“, а чији је дио штампан и у овој књизи.

*Ревизионизам Другог светског рата и рехабилитација појединих учесника дешава се и у Србији. Како гледате на процес рехабилитације Милана Недића?

– Ја не могу то разумјети. Јер Милан Недић није Дража Михаиловић за којега се могу наћи неке олакшавајуће околности – да је у почетку заговарао отпор, да није био никада нациста, али да је свакако био колаборационист… Недић је то отворено био и његова полиција је хапсила људе и слала их на Бањицу, Топовске шупе, Старо Сајмиште… Њемци су убијали. Али Недићева полиција је помагала, хапсила их, изручивала, давала пописе. То рехабилитирати је точно такво као да у Хрватској тотално рехабилитирају усташтво. Свакако ће то ако се догодити битно погоршати односе Хрватске и Србије.

*Пленковић је другачији од Карамарка

– Најгори облик рехабилитације усташтва трајао је под Томиславом Карамарком годину дана. И сада га нема. Са новим режимом немамо тога. То је конзервативни ХДЗ, налик заподноевропским кршћанско-демократским странкама којим ја нисам присташ, али то није повратак усташтва. Сигурно није повратак усташтва. Ми смо живјели у страху од Карамарка који је уз Златка Хасанбеговић узимао новац напредним часописима и институтима и давао га ревизионистичикима. Нашој предсједници је вјероватно жао што нема Карамарка али је ово сасвим један други случај. Вјерујем у искрену намјеру новог премијера Андреја Пленковића и неке потезе које је начинио – конкретно Хасанбеговића није вратио на место министра културе а министрица Нина Обуљен је ванстраначка особа коју су сви лијевичари исто тако прихватили – каже Славко Голдштајн.

Марија Кртинић, Данас

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*