Слободан Антонић: Кандидати за асимилацију

0

Задатак аутоколонијалног политичара и јесте да убеди свој народ да је сиромашан зато што је лењ, а не зато што њиме управља коалиција домаћих пљачкашких политичара и страних колонијалних ескплоатаора

Слободан Антонић

У колонији је уобичајено да део домаће елите презире свој народ и диви се колонизатору. Под тим утицајем је и део домаћег становништва. Обе групе су претенденти на асимилацију (Меми, стр. 139−140).

Домаћи део колонијалног естаблишмента шири аутошовинистички дискурс – самомржњу (неке примере анализирао сам овде). Зашто?

Пре свега, награђени су за то. Што ружније причате о Србима, то имате веће шансе да добијете нове „пројекте” преко фондација колонизатора.

Петар Луковић, чувен по опису Срба као народа који је „необразован, примитиван, он се не купа … луд, манијакалан … одвратно ми је, одвратно ми је кад видим овај народ” (овде), већ деценијама живи од умећа да антисрпски шовинизам изрази вулгарно-забавно и сликовито, те да то успешно прода фондацијама из ЕУ и САД.

Ненад Димитријевић, један од главних идеолога Пешчаника, знаменит по тврдњама да је „доминантна српска култура један од битних елемената утемељења и оправдања злочиначке праксе” и да „ми као припадници српске нације и грађани државе Србије имамо посебне дужности које произлазе из злочиначке прошлости овог друштва и државе” (овде), прима плату на Централноевропском универзитету у Будимпешти (овде).

Динко Грухоњић, тај „осведочени србомрзац” и „ходајућа мржња према Србији и Србима”, чувен по томе што је Београд и Србију описао речима: „тешко је веровати да може да постоји таква концентрација зла на тако малом простору” (овде), коме „Србија звучи као Сибир, пустош – јеби га, оде Косово, пукла је `велика Србија`, крајње је време да смислите други начин за пљачку” (овде), за кога је „ово друштво дубоко дегенерисано” (овде) и подсећа га на „свињац”, „глисту” и „пантљичару” (овде) – те типичне симболе прљавштине, а који о Србима каже да су „мали примитивни народ” (овде) и „људи чудних физиономија и неартикулисаног језика” којима ће у будућности „ноге бити све краће, а погледи све тупљи” (овде), а чија деца желе „само да доврше покољ који су им очеви започели” (овде), е тај исти Динко Грухоњић деценијама је живео од „пројеката” НЕД-а и осталих колонијалних фондова (видети овде), све док на крају није био награђен местом професора на групи за новинарство Филозофског факултета у Новом Саду (овде) – где сада о трошку ове државе подучава будуће војвођанске новинаре у каквој земљи живе и како о Србији треба да пишу.

Динко Грухоњић (Приватна архива, извор)

Ноам Чомски је о колонијалној интелигенцији рекао: „Први разлог што се пропаганда често боље прима на образованим него на необразованим људима је тај што образовани људи више читају, те више пропаганде примају. Други разлог је тај што су они комесари. Раде као агенти пропаганде, па јој и верују” (наведено овде).

Управо такви „агенти пропаганде” су не само горе поменути агитатори, него и остали припадници наше лакејске елите (уп. Меми, стр. 49). Колонизатор, наиме, систематски ради на колонизацији ума као „поунутрењу (прихватању) инфериорности (осећаја ниже вредности)“ код запоседнутог народа (Frantz Fanon, Black Skin, White Masks: Get Political, стр. 4). То је стога што колонизовани мора да се осећа безвредно, како би могао да почне да гаји дубоки презир и према целом свом народу и према својој земљи (уп. Ј. А. Митрић, стр. 112).

Колонизација ума је термин који се користи у постколонијалним студијама и означава епистемолошко насиље. Западњачки службеници користе већ опробани метод компарације између идеализованих вредности Запада и реалноглокалног система. Запад је симбол модерности, напретка, толеранције и цивилизације, док је овде све лоше, насилно, патолошко, национал-фашистичко. Аутошовинизам и ауторасизам честа су особина управо оних чији је ум колонизован. Владајућа номенклатура у Србији непрестано ствара слику како Срби ништа не умеју и да смо, уколико странаца нема, ми потпуно немоћни” (овде).

Није ни чудо, онда, да је Александар Вучић у „ексклузивном ауторском тексту” (овде), за који каже да „представља суштинску идеју његове политике”, објаснио да је „много тога окамењено овде, код нас: навике, менталитет, митови – велики пијук је потребан да се све то разбије”. Управо он је, верује Вучић, тај „велики пијук” који треба да „разбије” наше „митове” и „менталитет”, захтевајући од нас да „децу учимо раду, радној етици, штедњи, улагању”, укратко „раду који не престаје”. „Зато се толико често враћам на Лутера, Вебера, протестантску радну етику”, објашњава нам Вучић.

Раду и радној етици може да се подучава само народ лењиваца и паразита. Задатак аутоколонијалног политичара и јесте да убеди свој народ да је сиромашан зато што је лењ, а не зато што њиме управља коалиција домаћих пљачкашких политичара и страних колонијалних ескплоатаора. „Унижавање колонизованог има за циљ да објасни његову немаштину”, објашњава Меми (стр. 91). Отуда колонизатор форсира „причу о лењости колонизованог: привилегије колонизатора ништа не оправдава боље од његове марљивости; беду у којој живи колонизовани ништа не оправда боље од његове лењости” (исто, стр. 101).

На тој основи, између колонизатора и лакејске елите успостављена је симбиоза. Домородачки културни, академски или медијски медиокритети кооптирају се у естаблишмент и проглашавају елитом првенствено због упорности и вештине омаловжавања културе, традиције и интереса свог народа и своје земље.

Да ли ико мисли да су, рецимо, Миа Давид, с њеним диктумом „Колико је ова земља одвратна!” (овде) или Биљана Србљановић, с њеним драмским памфлетима у којима Николаја Велимировића приказује као криптотрансвестита (испод мантије носи женске, црвене, ципеле с високим штиклама; видети овде), у којима је Апис не само злочинац већ и прикривени хомосексуалац и очигледна кукавица (видети овде, стр. 23−44), и у којима владике на опелу патријарху Павлу дувају слине у сопствену браду (исто) – да ли ико, одиста, мисли да су Давидова и Србљановићева за било шта талентоване?

Сви ти припадници колонијалне интелигенције бирани су и кооптирани првенствено по способности горљивог исповедања политкоректне (колонијалне) идеологије и по пожељном пропагандном умећу. Отуда је читава компрадорска „елита” заправо узурпаторска. Премда медиокритети, добили су положаје који им не припадају, запосели оно што је туђе, а то им је допуштено само зато што служе као аутоколонизатори, корисни полуидиоти и лакеји колонијалних структура чији су циљеви експлоатација, манипулација и дебилизација домаћег становништва.

И, наравно, та наша компрадорска елита више себе и не сматра Србима. Они су или „Екс-југословени” или „Европљани”, дакле типични Мемијевски „претенденти на асимилацију”. Србљановићева отворено каже: „Ја сам изразито и дубоко анационална, … у самој суштини националног је све оно против чега се борим у свом животу” (овде). А Ненад Прокић, аутор чувених јавки: „Србија ће бити модерна, са Србима или без њих” (овде) и „Неће у Србији бити ништа боље док се не задиме ломаче свете шпанске инквизиције!” (овде), сада се представља као „католик”?! (овде).

Дакако, свако има право да промени веру и националност, па и да изабере асимилацију. Али, проблем настаје онда када асимилацију компрадорске „елите” прати свесно или несвесно, директно или индиректно, предавање сопственог друштва у ропство.

Јер, основни задатак колонијалне интелигенције – којој несумњиво припадају Србљановићева, Прокић, Грухоњић и прочи, а све заједно с компардорским политичарима – попут Вучића, Ч. Јовановића, С. Јанковића и других, као што сам већ објаснио (овде), управо и јесте да натурализује колонијалну ситуацију.

Томе је намењен механизам медијског прања мозга домаћег становништва. Оно мора да изгуби свако самопоуздање и жељу за отпором, те да тако омамљено и контузовано почне да и „само допушта да га тлаче” и да своју максималну експлоатацију „одобрава збуњено, делимично, али неоспорно” (Меми, стр. 109).

У овом процесу нормализације колоније, функција колонијалне интелигенције првенствено је уништење, код домаћег становништва, сваког поштовања за сопствену историју, традицију и културу. Народу се његова прошлост стога приказује као срамна и примитивна, уз упућивање „да се окрене будућности”. Али, „будућност” је искључиво колонијална садашњост пројектована у вечност. Јер, како се Србима упорно утувљује – „Европа нема алтернативу”.

С друге пак стране, основни задатак компрадорских политичара јесте да убеђују домаће становништво да једино „страни инвеститори” могу да развију њихову земљу. Али, као што знају народи с дужим колонијалним искуством, „колонијалиста је у колонији само у пролазу, улаже само у оно што му у кратком року може донети корист” (Меми, стр. 92). Ниједно друштво није се развило тако што је то учинио колонизатор. Стога, та лаж о добром колонијалном капиталисти – баш зато што је тако штетна за запоседнуто друштво, мора бити подмазивана материјалним и статусним наградама које компрадорски политичари и колонијална интелигенција добијају од белих господара (као део системске ренте).

Коначно, чак и део обичног домаћег света, пребивајући у све тежим материјалним приликама, без изгледа да ће у скорије време моћи да живи боље, а засут бесконачном пропагандом о „нашој лењости”, „примитивизму” и „глупости”, после извесног времена почиње да прихвата аутошвинистичку матрицу и да лоше говори о сопственом народу. Не о систему, који почива на манипулацији, клијентизму и експлоатацији, него баш о – народу.

Један таблоид са одушевљењем је објавио – цитираћу га на изворном, колонијалном писму – „brutalno iskreno pismo Beograđanke“ која одлази у иностранство и овако се опрашта од својих сународника:

„Ovo su stvari zbog kojih vas napuštam! (…) Zbogom srpski reketi, reketaši, udbaši, huškači, saplitači, uvlakači, smarači, spavači, osuđivači, sekstisti i sekstistinje, patriote i patrijarhatu, kompleksaši i kolege profesionalni šetači. (…) Zbogom državi čiji posao obavljaju NVO. (…) ZBOGOM `državo`. (…) Zbogom iskasapljene životinje, u susret macama i kucama koje imaju veća prava od žena u Srbiji. (…) Zbogom jedna jedina Ikeo. Čekasmo te godinama, a baš sad kad je Srbija na pragu izlaska iz srednjeg veka, mi eto, odosmo. Jebiga. Zbogom senzacijo od jednog Lidl-a. Zdravo Lidli, Hoferi, Penny markti, Bille, Bipe, Baumarkti, Šparovi, Eurošparovi….” итд. (овде).

(Извор)

Тако је, очигледно, и део народа постао „колонизовани који ишчекују асимилацију” (Меми, стр. 140). Опет требало би рећи: свако има право да буде незадовољан својим народом и да се исели како би се асимиловао. Такође, нису сви они који се исељавају „претенденти на асимилацију”. Многи наши исељеници остали су верни свом идентитету, култури и традицији, а пориви за исељавање некада су више него разумљиви: „наша деца одлазе у иностранство јер не желе да раде за неписмене СНС-овце са купљеним дипломама, који или не долазе на посао, или спавају на послу за неколико пута већу зараду него што је њихова“ (овде).

Али, међу данашњим исељеницима нема мало ни оних који заправо одлазе у колонијалну матицу, како би што пре остварили свој сан о метаморфози из црнца у белог господара. Сви они потичу из оног дела нашег народа који је поунутрио колонијалну идеологију.

Недавно се у таксију возач распричао о томе како овде ништа не ваља, како смо „лоповски народ” и како „било који Србин да дође на власт, и он ће да краде“. Стога, једноставно „треба да нам дође Немац, па да овде уведе ред”. „Ако су овде сви лопови”, упитао сам га, „да ли то важи и за Вас?”. Ћутао је до краја вожње.

Наш народ је запуштен и дезоријентисан јер га његова елита издаје и продаје. И није крив таксиста. Криви су председник, министар полиције, власник ТВ-империје, професор на ФДУ и ФФ, VIP драмска списатељица и многи други.

Проблем је наша елита.

Али, тај проблем ће бити решен.

Кад за то дође време.

 

Стање ствари

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*