Слободан Антонић: Пројекат Јеремић

0
Beograd 05.05.2015. Slobodan Antonic, politicki analiticar i profesor na Flozofskom fakultetu Foto: Milenkovic Milovan

Пре доласка СНС на власт (2012), тема наведена у наслову била је омиљена коментаторима које данас препознајемо као „режимске аналитичаре“. Они су се трудили да покажу да је Јеремић, као „лажни патриота, пројектован од стране „Тадићевог режима“ или пак „Американаца“ како би се „преварили патриотски гласачи“. Једине „праве патриоте“, по њиховом мишљењу, били су напредњаци, док су остали просто били „штетни по српску ствар“.

Онда су напредњаци, са Бриселом 1 и 2, а и недавно, када је „биће из Немањине“ одбацило РС, показали колике су „патриоте“. Но, и даље, на (псеудо)родољубивим порталима читамо о опасностима „пројекта Јеремић“, посебно за предстојеће председничке изборе (рецимо: овде, овде, овде или овде).

Но, Јеремић је као министар спољних послова у другој Kоштуничиној влади (2007‒2008), али и у првим годинама Цветковићеве владе, тачније до 9. септембра 2010, био добар министар. Живо је предузимао шта је могао да што мање држава призна Kосово, и у томе је имао успеха – толико да је почео озбиљно да нервира Вашингтон. Сећам се колико су се само љутили на његово „Тхе тиме хас цоме то саy: Еноугх ис еноугх!“, у вези с Kосовом. Међутим, када је Тадић попустио под притиском Брисела и Вашингтона и донео кобнну одлуку да преговоре о Kосову из УН пребаци у ЕУ, Јеремић је послушно кренуо тим путем. Уместо да поднесе оставку, он је у УН, 9. септембра 2010, у име Србије предложио измештање косметског питања из Њујорка у Брисел.

После тога Јеремић се – ако не рачунамо његово солидарисање с Kином и одбијање да присуствује додели Нобелове награде за мир проамеричком активисти – поприлично утопио у сивило владе која је у народу остала упамћена као једна од корумпиранијих. Поражен у трци за потпредседника Демократске странке (2010) и у сукобу с тада моћним Драганом Ђиласом, Јеремић ипак успева да се, захваљујући сопственој енергији, упорности, па и шарму, избори за место председавајућег Генералне скупштине УН (2012‒2013). То му је поново подигло углед у нашој јавности, нарочито када је, 14. јануара 2013, уприличио прославу Српске нове године и представљање Србије у великој сали Генералне скупштине УН у Њујорку, уз „Марш на Дрину“.

Но тачно месец дана после „Марша на Дрину“ у УН, Јеремић је искључен ДС-а. То му није нанело посебну штету, будући да се та странка убрзано урушавала. Нагађало се да ли ће, по повратку из УН (септембра 2013), да прави своју странку или да се прикључи некој од постојећих. Али, Јеремић је основао Центар за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД), своју НВО која је привлачила донаторе и организовала неколико запажених међународних конференција.

У трци за Генералног секретара УН, Јеремић је „уживао снажну подршку Kине“ и увек освајао позитивни глас Русије, док је свих шест пута добио „црвени глас“ (вето) од САД. У последњем гласању заузео је друго место и то је прогласио великим успехом. Неуен Зüрцхер Зеитунг је Јеремићев пораз објаснио тиме да је био превише „српски патриота. На томе је и пао. Kако министар спољних послова и председник Генералне скупштине УН профилисао се пре свега тврдим ставом према косовској независности и чланству у УН. Тиме је обезбедио себи ненаклоњеност и, извесно, вето Американаца. Његове тесне везе са Москвом су му само додатно шкодиле, с обзиром на то да се ледено доба између Русије и САД надвило над овим избором“.

Kада се ове чињенице имају у виду, свако разборит закључио би да су нагађања о некаквом америчком „пројекту Јеремић“ бесмислена. Управо је Вашингтон био најупорнији и најјачи противник Јеремићеве кандидатуре у УН, увек га је рушио и на крају му онемогућио избор. Али, од једног нашег (псеудоаналитичара управо сам чуо да је „баш то доказ да Анериканци спремају Јеремића за председника Србије. Све оно у УН је била представа како би се патриотски бирачи у Србији преварили и гласали за Јеремића“.

С таквом логиком, баш када је Јеремић у питању, сусретао сам се и раније. Kада се, рецимо, 2011. године, на ТВ-у одиграо дуел Јеремића и Чеде Јовановића, у којем се Јовановић непримереним речником обрушио на Јеремића као на српског националисту, на једном од (псеудо)патриотских сајтова објављен је текст из пера данашњег директора Института за европске студије у којем се тврдило да је у питању тек „јадан покушај да се оживи пројекат `Џеремаја патриота` тако што га ставе са Чедом пред народ“ (не наводим повезницу јер је сајт избрисао ранију архиву).

На другом, сличном сајту (који је такође избрисао архиву), објављивани су, у то време, текстови једног данашњег СНС аналитичара у успону (радо виђеног госта ТВ Војводине) о томе да је Јеремић намернопоставио питање Међународном суду правде у вези с Kосовом само зато да би тако неповољна пресуда била донета (видети старе повезнице овде). Било би занимљиво, међутим, сада приупитати овог „аналитичара“ како коментарише чињеницу да се после тога парламент Kрима, приликом одвајања од Украјине, позвао баш на ту пресуду („Ми, чланови парламента Аутономне Републике Kрим и Градског већа Севастопољ, (…) узимајући у обзир потврду о статусу Kосова од стране Међународног суда правде Уједињених нација, од 22. јула 2010, која каже да једнострано проглашење независности од стране дела земље не крши међународне норме, доносимо одлуку…„). Јер, да није Јеремић, заправо, био руски човек који је знао шта се спрема, па је питањем о Kосову ефектно утерао у ступицу Вашингтон?

Наравно, не мислим то озбиљно, али наши „аналитичари“, који шире страх од „пројекта Јеремић“, и те како то мисле. Но, не само да нема америчког „пројекта Јеремић“; паника прорежимских коментатора је преурањена. За сада, чини се, нема ни амбиције Вука Јеремића да се наредне године упусти у председничку трку.

Ипак је реч о човеку који је већ десет година у врху српске и светске политике и који је свакако довољно интелигентан да би могао да представи себи како би режимски таблоиди, режимске телевизије, режимске „озбиљне новине“, као и режимски портали, дочекали његову кандидатуру.

Јеремић зна шта је морао да говори и шта је морао да ради као министар Цветковићеве (Тадићеве) владе; зна да би у случају његове кандидатуре све то било активирано, да би се изокренуло и употребило против њега. Зашто би се онда у то упуштао?

Јеремић ће, вероватно, да нађе неко лукративно ухлебљење у дарежљивим структурама УН. Или ће да сачека да овај режим малакса, како би се појавио као његова алтернатива. Kакогод, ако и постоји „пројекат Јеремић“, он, очигледно, није пројекат Вашингтона, већ пре пројекат самог Јеремића. И само од њега зависи у ком правцу ће се тај пројекат развијати.

Јеремић је до сада често умео исправно да поступа, али је правио и озбиљне грешке. Њему врата демократске и патриотске Србије свакако треба да остану отворена – као, уосталом, и свима другима који нису огрезли у издаји и корупцији. Да ли ће Вук Јеремић кроз та врата ући, под којим условима и када, ипак зависи само од њега.

 

 

Фондстратешкекултуре

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*