SLOBODAN ANTONIĆ, SOCIOLOG: Treba se bojati večnosti. A za honorarčić – glupo je prodati se!

0

„Naš narod nije savršen, kao što nije savršena ni naša kultura. Srbi su u mnogim aspektima doista zapušten narod, jer ih već decenijama izdaje i prodaje njegova sopstvena elita. Ali, zdravo jezgro naše stare nacije je sačuvano. Mi smo topao i srdačan svet, pomalo naivan, ali ipak spreman da kad god može pomogne. Mi još uvek verujemo u humanost, u dobrotu, u božansku pravdu. Naše svetinje nisu prazne, još uvek ne prodajemo crkve za kockarnice, ne izbacujemo decu iz kuće sa 16 godina,  nismo još postali cinične i hladne mašine za pravljenje para…

Ovaj narod ima sudbinu i ima budućnost. Ali, nažalost, ovaj narod nema elitu. Naša elita je slaba, potkupljena i ne voli svoj narod. U tome je nevolja.“

Ovo u intervjuu „Iskri“ kaže sociolog Slobodan Antonić.

Nedavno je vas, više od stotinu intelektualaca, uglednih ljudi, profesora univerziteta, potpisalo Apel za Kosovo. Koliko se taj apel u Srbiji čuo, koliko je uticao na vlast a koliko na narod, je li bilo kakve vajde od njega?

-Nemam iluziju da je Apel zaustavio ili usporio namere da se Kosovo preda. „Što si naumio da činiš, čini brže“, kaže Hristos Judi Iskariotskom. Bolje je odmah videti pravo lice izdaje nego nastaviti sa slušanjem prenemaganja i licemerstva.

Ali, Apel je potpisalo i jedanaest vladika, posle čega je i Crkva digla svoj glas. Inteligencija i Crkva su time rekli svoje. I to je čuo svako ko je trebalo da čuje.

Mi, potpisnici, nismo Pink da nas gleda milion ljudi. Ali, znamo da su nas čuli u vladi, i u predsedništvu, i u vojsci i policiji, čuli su nas u političkim strankama i u ambasadama.

A to je, mislim, sasvim dovoljno da se tamo gde treba shvati da to sa predajom Kosova neće baš ići tako lako.

Kad kažemo stotinu intelektualaca, mislimo – samo stotinu. Šta je sa ostalima, da li su svi ostali protivni onome što u apelu piše, ili je bilo razmeravanja i merenja – potpisati ili ne. Od čega se plaši danas srpska intelektualna elita?

– „Jedan je meni koliko i deset hiljada, samo ako je dobar“, rekao je Heraklit. Znatan deo srpskih intelektualaca pripada takozvanoj opslužujućoj inteligenciji. Oni opslužuju sistem, a on je, trenutno, u Srbiji, u suštinskom smislu, autokolonijalni. Oni služe atlantističkom Mamonu. Šta se njih tiče Gračanica, Dečani ili pak vaskresenje?

A opslužujuća inteligencija zapravo je mediokritetska inteligencija. Oni nisu „elita“ zato što su talentovani. Oni su „elita“ zato što su poslušni. Zato što su kupljeni i zato što su korisni idioti.

S druge strane, mi koji smo potpisali možda smo tek „šaka soli“. Ali, i šaka soli je nekada sasvim dovoljna da se dosta toga zasoli.

Jednom ste rekli – ne treba zameriti siromašnom čoveku kada za dve hiljade dinara proda svoj glas i posle za te dve hiljade kupi brašna i hleba da bi ostao živ. Kolika je danas cena srpske elite?

  • U novcu prilično mala, pogotovo za kolonijalne metropole kakve su Berlin, London ili Vašington. To vam je neki grantić, neki honorarčić, neka nagradica… I pola Beograda je vaše.

Ali, šta će vam tih trideset srebrnjaka kad se nađete na Strašnom sudu, najpre kod potomaka. Lepo je rečeno – roditelji će vam sve oprostiti, deca neće ništa.

A onda sledi i pravi Strašni sud. Kad god se premetne životom neki deklarisani ateista iz naše kompradorske inteligencije ja pomislim – koliko li on sada mora da je iznenađen. Nekad zamišljam izraz njegovog lica dok se suočava sa onim čemu se smejao i izrugivao, proglašavajući to glupošću i izmišljotinom.

Treba se bojati večnosti. A za honorarčić – glupo je prodati se.

Elita na vlasti ima prilično loše mišljenje o narodu. Kažu – neradnici, lezilebovići, bez radne etike, bez kulture, ima posla – narod neće da radi, itd. Da bismo postali bolji na nas bi trebalo nakalemiti neku drugu etiku, protestantizma recimo. Da li smo baš takvi?

  • To po pravilu pričaju autokolonijalni političari, čija je funkcija ista kao i kompradorske inteligencije – da pacifikuju i upregnu narod, kako bi od njega napravili poslušnu i jeftinu radnu snagu.

Kad oni svoju decu budu dali na dualno obrazovanje, pa ih posle zaposlili kao motače kablova kod nekog „stranog investitora“, kad im sinovi i kćerke budu rmbačili za dvesta evra – onda neka nam pričaju kako ima posla, ali da je narod lenj.

Da li Evropa, oličena u Evropskoj uniji, treba da dođe ovde i da nam uredi život do poslednjeg detalja, da nas nauči i kako slavu da slavimo, ili bismo ponešto mogli i sami. Šta se krije iza teze da kod nas ništa ne valja, a da u EU sve valja, i da smo bez njihove etike, njihovog morala, njihove kulture, tradicije, propali načisto?

 

  • Pametne stvari treba učiti i od prijatelja i od neprijatelja. Ali, ne treba se zavaravati kakvu ulogu je političko-ekonomska elita EU namenila Srbima. Mi ima da budemo njihova pomoćna i uslužna radna snaga. Oni će da budu inženjeri, a mi dunđeri, oni zakonodavci, a mi kelneri.

„U se i u svoje kljuse“, lepo kaže naš narod. Nama treba posvećena i prosvećena nacionalna elita, ne instrukcije briselskih birokrata kako da reglementujemo ovdašnji svet života.

Naš narod nije savršen, kao što nije savršena ni naša kultura. Srbi su u mnogim aspektima doista zapušten narod, jer ih već decenijama izdaje i prodaje njegova sopstvena elita. Ali, zdravo jezgro naše stare nacije je sačuvano. Mi smo topao i srdačan svet, pomalo naivan, ali ipak spreman da kad god može pomogne. Mi još uvek verujemo u humanost, u dobrotu, u božansku pravdu. Naše svetinje nisu prazne, još uvek ne prodajemo crkve za kockarnice, ne izbacujemo decu iz kuće sa 16 godina,  nismo još postali cinične i hladne mašine za pravljenje para…

Ovaj narod ima sudbinu i ima budućnost. Ali, nažalost, ovaj narod nema elitu. Naša elita je slaba, potkupljena i ne voli svoj narod. U tome je nevolja.

Čini se da se u Evropi poslednjih godina, meseci pre bismo rekli, budi pokret koji preti da stane nogom za vrat projektu Evrope bez nacija, bezlične, očišćene od svake nacionalne, kulturne posebnosti. Kako vi vidite te procese, ima li Evropa snage da se suprotstavi Sorošu?

-Nadnacionalna elita u EU i SAD danas se suočava s problemom buđenja običnog sveta, istog onog za kog su mislili da su ga odavno pacifikovali. Obični Evropljani i Amerikanci vide da rade sve više, a da su sve siromašniji, dok se malobrojna super-elita besmisleno bogati.

Nedavno je objavljeno da vlasnik Amazona za sat rada zaradi 11 miliona dolara, a njegov radnik u SAD 12 dolara. Radnik od tih para u SAD ne može ni sebe da izdržava, a kamoli porodicu. A tajkun ne zna šta će s parama.

Zamislite da dnevno zaradite 88 miliona dolara. Kako biste te pare potrošili? Danas kupite jednu kuću, jedna kola, jednu jahtu, sutra kupite drugu kuću, druga kola, drugu jahtu… Ali, šta ćete pedeset sedmog dana? Ili dvesta pedeset sedmog dana? I šta će vam uopšte tolike pare? Šta će ijednom čoveku toliki novac?

Ali, ti ljudi na vrhu, ti koji pripadaju svetskoj superklasi od nekoliko stotina ljudi, oni su robovi demona pohlepe. I zbog tog demona satiru milione i milijarde običnih ljudi.

I sada je problem u tome što je običan svet u Evropi shvatio da super-elita planira da uveze milione jeftinih radnika iz Azije i Afrike, koji će zameniti tog običnog Nemca ili Italijana. A kada se zbog toga taj Nemac ili Italijan pobunio, elita je, preko svojih medija i svojih političara, zagraktala – to je populizam, to je uspon desnice, to je fašizam!

Evropska unija se pred našim očima ljulja i osipa, Britanija izlazi, Višegradska četvorka odbija poslušnost, Italija se koprca da se spasi iz lihvarskog sužanjstva. A ovi naši političari, uz zdušnu pomoć naše medijske i intelektualne pseudo-elite, zapeli da nas po svaku cenu tamo uguraju.

Glupo i bedno.

U Srbiji se i dalje, neprekidno, ponavlja – Evropa nema alternativu, EU nema alternativu. Ima li alternative i gde je ona?

-Budimo realni, Srbija je mala zemlja da bi bez velikih žrtava sama mogla da se do kraja odupre atlantističkoj mašineriji. Ali, otpor se prosto mora pružiti, jer će nas ta mašinerija samleti i od našeg naroda napraviti gomilu lobotomizovanih robota.

A kad se pruži otpor, onda će doći i saveznici da pomognu. Neki od naših saveznika su dovoljno veliki, kao Rusija, da nas mogu zaštiti. A neki od njih će se pojaviti i unutar atlantističke strukture.

Zapravo, „odakle dolazi opasnost, tamo leži i spas“, kaže Hajdeger. Kad se bar jedan veliki narod na Zapadu pobuni i uspe da sruši atlantističkog Levijatana, lakše ćemo se i mi osloboditi našeg kolonijalnog položaja.

A dotle, treba pružati otpor, koliko je u našoj moći. Ima jedna lepa persijska priča. Jahao vitez kroz šumu i ugledao vrapca kako leži, nožicama nagore. „Šta radiš vrapče?“, upitao ga je. „Čuo sam da će nebo da padne, pa se trudim da to sprečim“. – „Zar ti, tako mali, da zadržiš nebo?“. – „Ja ću da učinim što je do mene, a Bog će da uradi ostalo“.

Tako i mi Srbi – treba samo da radimo šta je do nas. A valjda će, na kraju, Rusija i Bog da učine ostalo.

Je li Srbija kolonizovana ili je autokolonizovana?

-Promenjen je karakter moći u današnjem svetu. Nekada vam je moćnik kleštima čupao zlatan zub, a danas vi sami izvadite zub i radosno mu ga odnesete. To je zato što nam je um prethodno uspešno kolonizovan, zato što smo pounutrili moćnikovu laži-priču.

Srbi su, najpre, poverovali bajkama da će živeti kao Nemci ili kao Amerikanci ako svoje resurse odmah predaju nemačkom ili američkom kapitalu. A onda su pustili da im za elitu dovedu kompradorsku fukaru i snoberajske autošoviniste.

Mi smo koloniziovani preko naše pseudo-elite: političke, ekonomske, medijske i kulturne. Oni su ovom narodu isprali mozak i ubedili ga da je EU rešenje za sve. I onda je narod počeo da vadi svoje zlatne zube i da ih stavlja na oltar briselskoj birokratiji.

Upravo tako smo, između ostalog, predali Sever Kosova Prištini.

Ako bi se pitanje Kosova moralo rešiti sada, koje bi rešenje, po Vašem mišljenju, bilo najbolje za Srbiju?

-Onaj ko u ovom trenutku hoće da reši pitanje Kosova to radi na srpsku štetu. Naš cilj je da sa Kosova odu okupatori, a da se Srbija vrati u Peć i Prizren. Konstelacija snaga sada je takva da to, nažalost, nije moguće. Zato treba sačekati da se promeni struktura moći na Balkanu i u Evropi. A dotle treba raditi, spremati se i – verovati.

Ako svako od nas, kao onaj vrabac, uradi ono što treba i može, mi ćemo se vratiti u Prizren i Peć. I ja zaista verujem da ako svako od nas uradi makar nešto, koliko može, ali posvećeno i od srca, da neće proći mnogo a da svi zajedno ne zapevamo Mnogaja ljeta u Bogorodici Ljeviškoj.

Sad su svi srećni i ističu kao važnu stvar restauraciju Spomenika zahvalnosti Francuskoj. Mislite li da neki spomenici i njihova simbolika blede sa razlogom? Kako mi u očima sveta izgledamo obnavljajući spomenik ljudima koji su nas bombardovali pre nepunih 20 godina, a ni danas nisu sa nama u nekim naročito dobrim diplomatskim i bilo kojim drugim odnosima?

-Nedavno sam šetao svoju decu Kalemegdanom i rekao im: „Ono je spomenik Francuskoj koja više ne postoji“.

Te stare Francuske, te zemlje Lamartina i d`Eperea, te kulture koja je cenila srpsku hrabrost i čast, nažalost, više nema. Ima Makrona koji ističe zastavu „Kosova“ na Notrdamu. I ima francuskih bankara koji gule kožu s leđa našim nesrećnicima koji su morali od njih da uzmu kredit za stan. Ali, ona dobra stara Francuska jednostavno je nestala.

Tokom sramne 1999. godine – sramne za odnos Francuske prema Srbima – spomenik na Kalemegdanu koji pominjete bio je pokriven crnim zastorom. A onda je zastor sklonjen, iako, s obzirom kako se zvanična Francuska odnosi prema nama, taj zastor bi morao tamo još uvek da stoji.

Sada kako stvari stoje, verujem da bi trebalo razmisliti da se spomenik možda premesti negde drugde. A da se na tom mestu jednostavno obnovi spomenik Karađorđu, koji su Austrougarski okupatori demontirali i uništili 1916. godine.

Kao još jedan od stubova našeg nacionalnog identiteta, nameće se jezik, pa i ćirilično pismo. Da li smatrate da je ćirilica ugrožena i podržavate li zakone koji su u pripremi, a odnose se na očuvanje ćirilice?

-Stvar je takva da je latinica danas kolonijalno pismo u Srbiji. U slobodnoj zemlji, dva pisma bi se možda i mogla i doživeti kao kulturni pluralizam, kao dobrodošli diverzitet. Ali u koloniji Srbiji?

Nemojmo se zavaravati. Nije slučajno što „strani ivestitori“ pišu isključivo latinicom. Nije slučajno što naše vašingtonske stranke znaju samo za latinicu. Nije slučajno da naši autokolonijalni mediji, naši autokolonijalni izdavači, naši autokolonijalni pisci, poznaju jedino latinicu.

Da oni bar nekad nešto napišu ćirilicom, pa da kažemo – nema tu politike, nema tu neke posebne poruke. Ali, isključivo latinica – pa to je već znak prepoznavanja, statusni simbol koji viče one legendarne reči Mie David: „Kako je samo odvratna ova zemlja!“. Ili koja viče one karakteristične reči Vladimira Arsenijevića:  „Činjenicu da sam Srbin osećam samo po sramoti od te činjenice. Nesrećan sam što sam se rodio ovde i to je nešto s čime čitav život na različite načine moram da se borim“.

Naša kultura mora izaći iz tog autkolonijalnog kruga samoponištenja. Zato i podržavam svaku inicijativu koja nas može izvaditi iz te žalosne, kompradorske crne rupe.

Kada pogledamo unazad, primetićemo da je svetska istorija puna zločina koje su počinile i ratova koje su započele katoličke zemlje – krstaški ratovi, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, zločini u NDH, pa je Srbiju 1999. godine bombardovalo 18 hrišćanskih zemalja (od ukupnih 19 koje su vršile agresiju). Kako to da jedna religija koja propoveda ljubav među ljudima može naneti toliko zla svetu i ljudima koji na njemu žive? Šta se dogodi, pa u ime Isusa Hrista neko ubija?

-Vaše pitanje je izuzetno važno, to je direktan ulazak u suštinu teodikeje i eshatologije.

Ja nisam teolog, ali zaista, zar nije Jasenovac jedna svetskoistorijska misterija? Ne zbog broja žrtva, već zbog činjenice koju su konstatovali gotovo svi istraživači – to je mesto u kome je koncentrisano verovatno najveće zlo u istoriji.

Istorija je prepuna zločina. Ali toliko smrti, one najstrašnije i najbolnije, toliko najveće i najmorbidnije pogibelji – pa to odista nije bilo nikada i nigde u istoriji.

Zašto? Zašto su baš Sveti Vukašin i Sveti novomučenici Jasenovački morali da ponesu taj krst? Šta je smisao toga da ljudi koji se deklarišu kao hrišćani, uz blagoslov klira koji se takođe deklariše kao hrišćanski, na takav, potpuno demonski način umore na stotine hiljada drugih hrišćana?

Kao hrišćanin pomišljam da je to stoga što na to mesto mora da je provalio Satana. Jer zbilja, upravo u Jasenovcu mi njega u potpunosti vidimo, kakav je i šta je sve u stanju da uradi.

Ali, zašto su Srbi bili žrtve tako strašnog toposa svetske istorije? Nedavno sam pročitao mišljenje Vlade Dimitrijevića da Srbi imaju sopstveni Zavet sa Hristom – još od Kosova, i da smo upravo zbog toga žrtve delovanja najstrašnijih demonskih sila.

Za mene je pravo čudo kako su Srbi uopšte ostali hrišćani. Početkom 19. veka Srbija je bila zemlja isključivo nepismenih seljaka. U Karađorđevoj vojsci, od 25.000 ljudi samo jedan je znao da piše. U Praviteljstvujuščem sovjetu, od 12 ministara samo 4 su bila pismena.Sveštenstvo je bilo gotovo potpuno nepismeno.

Pa ipak, iako su decenijama, pa i vekovima prebivali u tako jadnom kulturnom stanju, tadašnji Srbi nisu dozvolili akulturaciju. Ta masa nepismenih seljaka nije dopustila dehristijanizaciju, štaviše uspela je da sačuva čistotu vere.

Kada je prvi ruski generalni konzul, Aleksandar Giljferding došao 1857. u Bosnu i Hercegovinu, prispevši među Srbe zapisao je: „Stojeći u mraku manastira Duži i slušajući molitve kao i kod nas (u Rusiji), okružen gomilom priprostog sveta, čudnovato odevenog, obrijanih glava, s crvenim kapama u rukama, sumorno setnog izraza lica – sveta koji na mene, tuđina gleda kao na rođenog brata, nehotice sam se pitao: kako se ovaj narod u udaljenom i nepoznatom kraju Hercegovine, usred neznanja, proganjanja i iskušenja održao u krilu pravoslavne crkve?“

Hiljferding dalje primećuje da je nepismeni narod, sa sveštenstvom koje je u toj meri neobrazovano „da bi se vrlo lako moglo, iz neznanja, zaraziti lažnom naukom“, bio potencijalno jednostavna žrtva krivoverja pošto mu je, zbog ravnodušnosti tuđinske uprave, „svako mogao prići i propagirati šta hoće“.

„Šta je sačuvalo ovaj narod u čistoj veri?“, pita se Hiljferding da bi zatim odgovorio da to može biti samo čudnovato velika „snaga hrišćanske ljubavi, koja živi u narodu“.

A ja bih dodao – i snaga Zaveta, da se izdrži i neodstupi uprkos svih iskušenja.

Pa ako su te generacije mogle da izdrže, moći ćemo valjda i mi, u sadašnjim iskušenjima, kao i u onima koja nam tek predstoje. Srbi su više puta u istoriji morali da nose krst. Ali, gde je krst tu je i vaskresenje, samo treba biti toga dostojan.

Važno je ne uplašiti se. A da se ne bismo uplašili, moramo razumeti ono što nam se dešava i uzajamno se hrabriti. Mislim da tome i služe ovakvi razgovori, kao sada ovaj naš. I hvala Vam na tome.

Milan Ružić, Zoran Šaponjić
Iskra

POSTAVI ODGOVOR

*