Слободан Јовановић – О српском националном карактеру

0

Орвел је сународницима 1941. године рекао много горе ствари него што је нобеловка Херта Милер Србима 2017. на Сајму књига у Београду.

Док су им немачке бомбе падале по главама, Орвел је у тексту „Лав и једнорог“ оптужио Енглезе готово на исти начин као и Милер Србе, да су – сами себи нанели зло. Био је експлицитан:“Нараштај недотупавних обесио нам се о врат попут огрлице нанизане лешевима“. Зло нам се догађа, категоричан је био Орвел, зато што нама владају глупи и похлепне самозване патриоте. Због тога смо сви одговорни, јер их прихватамо и пристајемо да се свако ко је паметан и ко указује на зло проглашава сумњивим и означава као издајник. Енглези се због оваквих ставова нису обрушили на Орвела, чак ни глупи, а ни похлепне самозване патриоте. Његов став се уважава у расправама о енглеском националном карактеру, а он сам је у Пантеону енглеске културе и цивилизације. Британци се, углавном, не слажу са представама које странци имају о њима (рецимо „Перфидни Албион“), сматрају их погрешним, али због тога не набијају „фореигнерс“ на колац, напротив, радо ће са њима одиграти фудбалску утакмицу, посебно са Немцима.

Није само Херта Милер у нама приметила извесну склоност ка самоповређивању. Много пре ње је о таквој дијагнози писао неупитни национални корифеј – Слободан Јовановић. Прихватио је Јовановић оцену „једног странца“ који је „у нашем карактеру налазио једну самоубилачку црту“. Динарска идеологија бунтовништва и њено презирање смрти, закључио је Јовановић, била је добра за херојско доба опасности у ратовима. Иначе, препоручује опрез: треба смети, али треба и моћи. Његов закључак опомиње:“Kод динарског типа има јунаштва, али има и самопрецењивања и самоистицања, што га чини несавитљивим и неприлагодљивим. Отуда и његова склоност да све своје неуспехе, па чак и оне за које је сам крив, тумачи неком неправдом… У динарским подвизима више је снаге и замаха, него плана и организације. Примери личног јунаштва јесу безбројни, али оно што се постигло не стоји ни у каквој сразмери с утрошеном снагом и поднетим жртвама. То је права пљачкашка привреда која се тера с националном енергијом. Од пресудне је важности да ли ће нови нараштаји умети да националну енергију троше с више штедње и рачуна, и да динарски динамизам од личног и хаотичног начине организованом колективном снагом.“

Већ почетком деведесетих прошлог века БИА је, како у својој књизи „Опело за државну тајну“ пише Зоран Мијатовић, знала да ЦИА има план да „смири“ Београд, или бомбардовањем или изазивањем грађанског рата. Оно што је знала БИА, знао је и Милошевић, знали су интелектуалци око њега, знали су официри. Три године пред бомбардовање утицајни амерички државник Лоренс Иглбергер је у интервјуу „Недељном телеграфу“ изјавио да ће НАТО бомбардовати СР Југославију уколико Милошевић полицијом и војском интервенише на Kосову. Деведесет седме са доласком Нових лабуриста на власт мења се и енглеска политика према Београду, а убрзо је Тони Блер био не само за бомбардовање, већ и за нешто још много горе – за напад и окупацију СРЈ копненим трупама. Све ово је знала држава, била је упозната и јавност. Милошевић се уздао у руску помоћ, у руске ракете, у руске генерале. Велики део јавности се уздао у Милошевића, у његове коалиционе партнере и кибицовао, тек мали део јавности је преко неких, међусобно посвађаних, опозиционих странака изражавао незадовољство тадашњом политиком. Милошевић је демонтиран не што се „већина народа“ (како се то данас истиче) борила против њега, уосталом Kоштуница на изборима није прешао 50 посто, већ договором Запада И Москве, уз обилату претходну новчану, информативну, кампањску, стручну помоћ Запада опозицији, без које не би постојала. Kаснији развој догађаја је показао колико је она била неспособна, незрела и неспремна за државни посао који јој је пао у крило.

После два светска рата, после два државна слома, после једне сатрвене и друге неуспешне династије, после многих попадалих влада, после толиких „тријумфа“, после стотине хиљада жртава у првој половини двадесетог века, апатрид Слободан Јовановић је у Лондону узео оловку у прсте и годину и по дана пред смрт на папиру покушао да разуме ко су Срби, ко су и какви су људи са којима се дружио и сарађивао, какав је народ коме је припадао. Kо смо, одакле смо, куда идемо. Наслов текста „Један прилог за проучавање српског националног карактера“ подсећа на честе наслове студија код немачких професора, а „национални карактер“ био је већ два века опсесивна тема енглеске јавности у којој је живео седамнаест година. Има мишљења да је то најважнији његов позни рад. Први пут је објављен у Kанади 1964., а у Београду 2005. и недовољно је познат широј јавности. Углавном се прећуткује, а има и оних који би најрадије и да га нема.

Могло би се рећи да је рукопис и својеврстан тестаменат Слободана Јовановића, последња порука, прилично чемерни адио са Темзе сопственом народу, али, наравно и „селфи“, један рембрантовски драматични аутопортрет. Овај, ипак, воx цламантис ин десерто би за данашње самозване националне хигијеничаре и узурпаторе патриотизма могао бити кључни доказ да је Слободан Јовановић „другосрбијанац“ и „аутошовиниста“. Наравно, то неће рећи, јер је Јовановић дигнут на високи антикомунистички пиједестал, истакнут као доказ шта је грађанска Србија била пре и какве је велике интелектуалце имала, а он је управо „Једним прилогом“ то довео у питање. Заобићи ће у великом кругу овај прегнантни текст, који захтева врло пажљиво читање. Истинитост и актуелност текста потврђују понављање и обнављање националног карактера какав описује, његова евергреен садашњост, супротно од Јовановићевог очекивања да ће наредне генерације тај стереотип променити. Чудну судбину је доживео: Јовановић не само да је остао без домовине, него се овим текстом дистанцирао од сопственог народа до самоискључења.

Јовановић своју и нашу менталну аутобиографију пише после готово сто интензивно и свестрано проживљених година. Његово време је било, од половине деветнаестог до половине двадесетог века, једно од најдраматичнијих у људској историји. Развој науке и технологије, колонијална подела света, планетарни ратови отворили су човечанству нове путеве, променили вредности и живот сваког човека, сваког народа на планети. Шта се са Србима догодило у том искакању времена из сопственог зглоба? Јовановић не следи дијахрони вектор кроз модерно доба, већ „национални карактер“ ставља у онтолошку раван. Дакле, он Србе модерног доба не тумачи „славном и победничком историјом“, формулом коју је наметнуо низ партократских идеологија, и са којом се као са Потемкиновим селима крије заосталост. После толико „историја“ Јовановић поставља битно питање: јесмо ли се ми цивилизовали или нисмо. Дакле, реч је не о историји, већ о цивилизацији. Историје се фабрикују, преписују, дописују, кривотворе, али цивилизација не, једноставно је: не можеш бити цивилизован, уколико си нецивилизован. Често се код нас бркају цивилизација и историја, па се сматра да смо самим кретањем са савезницима из победе у победу, а у самом протоку времена и на фону општег напретка у свету и ми постајали цивилизовани.

Јовановић је имао прилике да види и доживи шта је та „наша славна историја“ учинила њему, држави и народу. Иако је текст писао 1957., то није антикомунистички памфлет, ниједном речју не оптужује комунисте, нити их сматра одговорним за трагедије. Чак је његова критичности према „елити“, односно владајућој класи комплементарна са комунистичким критикама. Разматрање српског националног карактера почиње са нултим нивоом знања како нас затиче Доситеј, а окончава га са, како их он назива -„месечарима“, односно са „осионим официрима-црнорукцима“ који су Србију и Србе ретардирали у развоју.

Његов „Један прилог“ је пресуда једном веку српске усамљене својеглавости и проћерданом времену, пресуда „одушевљеном српском национализму“, те стубовима друштва – политичарима, интелектуалцима, официрима, „омладини“ и „старцима“, свој тој „нашој“ елити која је обликовала државу и друштво – без успеха. Ради се, како је то Милан Јовановић Стојимировић напоменуо пред Други светски рат, о свега педесет хиљада добростојећих људи у милионском мору врло сиромашног, полуписменог и углавном неписменог света са којим се лако политички и идеолошки манипулисало, лако се уводио у ратну кланицу где је „елита“ преко његове погибије доказивала да смо „херојски народ“ (ниједан истакнути политичар, нити члан влада које су и у Првом и у Другом светском рату бежале пред непријатељем главом без обзира, није са пушком сишао у ров, као што је то урадио Черчил у Првом светском рату). „Један прилог“ утерује у лаж ретро напоре данашњих „демократских“ и „националних“ интелектуалаца и политичара да предратне епохе учине великим, јер, управо онај који је учествовао у њима, а и у позлатама, открива њихову истину, руши мит о славном српском грађанству.

Да ће та жестока проницљивост кад-тад избити као гејзир на површину предосетио је још двадесетих година прошлог века новинар и писац Милан Јовановић Стојимировић када је о Слободану Јовановићу, с којим се иначе и дружио, написао:“Обреновиће, изгледа, нико није осудио хладнокрвније и убедљивије него он, један промашен њихов државник, један интимно обавештен њихов историчар, страшни судија, обдарен да продре у тамну психологију прошлости. Јовановић као историк познаје нашег човека, зна наше људе и види некадашње наше људе тако како можда ни они сами себе нису никад сагледали“. У пашићевско-карађорђевићевско доба под скалпел је ставио Обреновиће, а при крају живота на антомски сто је простро и пашићевско-карађорђевићевску епоху. Уосталом, и они су од њега направили „промашеног њиховог државника“, али не његовом заслугом, већ је, и то је коначна пресуда, цело доба било – Велики Промашај.

Наравно да се од Доситејеве објаве да је затекао духовно заостали народ, па до слома 1941. много радило на уздизању, али је „национално одушевљење непроницљивих“, лакомих, што су гледали да извуку „што више личног ћара“, одвело народ на странпутицу и подстакло у њему „једну самоубилачку црту“. Упркос велике помпе и улагања у „интелигенцију“, бележи Јовановић, Срби нису створили ни свој, нити позајмили туђи „културни образац“, што их је одредило као некултурне и нецивилизоване.

Kада је писао „Један прилог“ Јовановић је живео шеснаест година у најкосмополитскијем граду на свету. Kултурни шок који је доживео изоштрио му је критеријуме и увид у фрапантне разлике између две средине, српске и енглеске. Већ у предратним дружењима са англофилом Богданом Поповићем упознао је енглеску културу и делио са њим дивљење према институцији званој енглески џентлмен. Мада је Црњански тврдио да Јовановић не говори енглески, ипак, уколико је имао и пасивно знање, могао је помно да прати енглеске медије. Врло је утицајан био ББЦ-ијев Wорлд Сервице преношен на многим језицима. У тим емисијама наглашавало се да се Британци боре против нациста у име „универзалних“ и „људских“ права и вредности. У јавност је била враћена „цивилизацијска перспектива“ енглеског постојања на планети, која је између два рата била нешто затомљена навалом масовне културе и вредностима масовног друштва.

Британија, Уједињено краљевство били су мултинационална федерација и мултиетничко царство. Да би се успоставили општи идентитет и лојалност, лондонска елита је од почетка модерног доба наглашавала да су Британци у хришћанској мисији, да свету доносе цивилизацију и либерализам. Под утицајем Просветитељства и напретка природних наука био је прихваћен став да су људи по природи свуда једнаки, али се могу разликовати по различитим ступњевима развоја у зависности од њиховог искуства и средине коју су створили.

Успостављена је лествица развоја на којој су класификована људска друштва. Сматрало се да урођени нагони терају људе пре на усавршавање него ли на дегенерацију и да је само питање времена када ће се сва друштва изједначити. Идеали цивилизације били су: врлина, пристојност, рафинман, плурализам, толеранција, дисциплина, индивидуалност. Националност је само темпорални статус на путу до опште људске савршености. Основне поделе на тој лествици биле су „феудално“ или „трговачко“ друштво (према економском развоју), односно „цивилизација“ или „варварство“ по култури и знању. Тако је експанзија Британског царства добила савршени алиби: нису само освајали и експлоатисали, већ су ширили и напредак. Нису сви енглески мислиоци били тако оптимистични у погледу могућности планетарног ширења цивилизације. Тако је на пример Едмунд Берк, чије је дело Јовановић добро познавао и поштовао, веровао у „цивилизацију“, али није веровао у способност других народа да је достигну. Само су Енглези, по њему, способни за институције, ред и закон који су суштина цивилизације, али не и култура, морал, народни обичаји или уметности.

Оно што је за Енглезе „цивилизација“, за Слободана Јовановића је био „културни образац“. Највероватније је енглески појам „паттернс ин цултуре“ превео као „културни образац“. Утврдио је да га Срби нису створили ни из својих народних обичаја, нити су преузели туђи. Поглавље о културном обрасцу је најсуровије у „Једном прилогу“, вербално убиство са вешањем и то у присуству сведока, односно читаоца. Kриминалца кога веша Јовановић назива „полуинтелектуалцем“ и његову појаву у Београду лоцира у време између два рата, када је, тобоже, грађанско друштво било на врхунцу. Јовановић полуинтелектуалце не персонализује, очигледно јер их има много, а пошто никога не изузима, осим прећутно себе, рекло би се да мисли на све интелектуалце Пашићеве Југославије. Са тим „примитивцима“ српско друштво силази у „варварство“ и Јовановић спреже речи какве ни најљући непријатељ не би могао да смисли, па тог терминатора означава као „дипломираног примитивца који се у друштвеној утакмици бори без скрупула“.

И рагби играч је према Јовановићем полуинтелектуалцу крхка балерина, пошто је он динамит који цело друштво растура у парампарчад. Појављује се у две фаталне форме: ако успе у својим амбицијама, полуинтелектуалац је – корупционаш; ако не успева, он је озлојеђен, и одлази у – комунисте. Из Јовановићеве типологије произилази да је активни и пасивни носилац промена, субјекат српске историје у двадесетом веку био полуинтелектуалац. Некада на клацкалици или корупционаши или комунисти, а у новије време успешни комунисти се претварају прво у озлојеђене националисте, па у успешне патриоте-корупционаше. Намеће нам се слика гусенице која једе све око себе да би се претворила у лептира. Луцидно запажање Јовановића објашњава нам лакоћу са којом су дојучерашњи комунисти опљачкали свој социјализам и пребацили се, у јурњави за личним ћаром (српски пурсуит оф хапинесс) у нови пожељан и успешан тип „српског патриоте-домаћина“ и антикомунисте. Напредак се није догодио, јер је у основи остао и изнова се потврдио један те исти херој – полуинтелектуалац, дипломирани примитивац. А да није измишљен „олако обећани патриотизам“, многи од њих би морали да живе само од криминала.

Ако „полуинтелектуалац-дипломирани примитивац“ успева, то не значи да успева и друштво, јер он увек ради, то му је раисон д’етре, против општих и виших циљева. А да би успео, он се искључиво бави политиком, јер се само кроз политику може обогатити и само се на високим положајима може погосподити. Али тек када полунителектуалац избије на врхунац политичког успеха, суморно закључује Јовановић, види се како је и колико морално закржљао. Његов успех за друштво и државу постаје амбис варварства.

 

Момчило Ђорговић

ДАНАС

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*