СЛОВЕНАЧКО ХРВАТСКА АРБИТРАЖА – ПОГЛЕД ИЗ СРПСКОГ УГЛА

0

„Хрватска огорчена“, „Хрватска одбија резултате арбитраже“…. наслови који јасно показују да Хрватска није одустала од саборске одлуке из 2015. године којом се повлачи из процеса арбитраже у питању разграничења и који показују незадовољство резултатима арбитраже.

Просечном посматрачу ништа у овој заврзлами не би могло бити јасно. Хрватска је добила сва спорна места на копну укључујући и она на левој обали Муре чиме је потврђен за Хрватску веома важан принцип поштовања катастарских општина као основ разграничења на копну[1]. Мали „губитак“ у Пиранском заливу надокнађен је признањем суверенитета (додуше нешто ограниченог) над појасом ширине две и по миље којим је Словенија спојена са отвореним морем. Овај појас се показао за Словенију без икаквог значаја јер је она и по основу општих међународних норми имала приступ отвореном мору преко хрватских територијалних вода.

У суштини Хрватска је добила све што је желела а Словенија само малу „моралну надокнаду“ у Пиранском заливу. Па због чега онда Хрватска не прихвата резултате ове арбитраже и инсистира на међусобном договору, који не би могао за њу бити повољнији од арбитраже?

Одговор је у томе што основни разлог због кога Хрватска одбија да призна резултате арбитражне одлуке о разграничењу са Словенијом у суштини нису повезани са Словенијом. Оспоравање арбитраже као метода за решавање граничних спорова и „враћање у игру“ билатералних договора у суштини је везано са разграничењем са осталим суседима а првенствено са Србијом. Хрватска сматра да арбитражно одлучивање не сме бити метод одређивања границе због тога што постоји могућност да би нека међународна арбитража могла, поштујући аргументацију страна у спору и међународно право, утврдити да је средина тока реке Дунав у ствари међународна граница Хрватске и Србије (на начин како је то била пола века) док међусобни преговори доводе Хрватску у знатно повољнији положај.

Као чланица ЕУ, Хрватска има моћ да одлучује о питањима проширења па и пријема Србије у чланство. Имајући у виду да је питање регулисања граница предуслов за пријем нових чланица, Хрватска ће имати моћ да уцењује и намеће решења која су у њеном интересу, на шта ће Србија МОРАТИ пристази уколико жели чланству у ЕУ. Недавно усвојена одлука о политици проширења недвосмислено говори о томе како све земље кандидати пре коначног пријема морају разрешити своје граничне спорове јер ЕУ више не жели да ову врсту спорова „увози“ и са њима се исцрпљује балансирајући међу земљама чланицама[2] или као што би господин Јоханес Хан (европски комесар за европску суседску политику и преговоре о проширењу) рекао „Унија никада неће прихватити чланицу која није решила отворено билатерално питање, односно конфликт“. Тако долазимо до тачке да за Србију неће бити проблем само „правно обавезујући споразум са Приштином“ већ и многа друга питања, попут разграничења са Хрватском, при чему ће Србија, као „слабија страна“ бити приморана да прихвати све што се од ње буде тражило.

Како на копну нема спорних територија, граница на Дунаву се поставља као основни проблем у билатералним односима Хрватске и Србије[3]. И док Србија у рукама има Закон о разграничењу из 1945. године и међународне прописе који регулишу статус пловних река Хрватска у својим рукама има границе катастарских општина.

По старом обичају, када се осећају јачим Хрвати не прибегавају правди већ сили и нема сумње да ће уценама покушати да остваре властите жеље и ставе под свој суверенитет око 10.000 хектара на левој обали Дунава, остављајући Србији око 3.000 хектара на левој обали. За њих је потпуно неважно што би пловећи Дунавом бродови деветнаест пута прелазили граничне међе.

За добре познаваоце хрватско-српских односа, понашање Хрватске и њених заштитника није никаква тајна али ће за оне грађане Србије који још увек гаје неке илузије о третману који је Србији намењен пример са разграничењем на Дунаву бити добар тест колико је ЕУ посвећена политици проширења и колико ће се поштовати начелни став да билатерални спорови не треба да утичу на брзину приступања земаља кандидата у ЕУ.

Дакле, будимо спремни да испијемо још много горких пилула и истрпимо понижења на путу ка фатаморгани ЕУ, јер цена и понижења се испоручују одмах а евентуалне добити су условне и „на дугом штапу“.

 

 

[1]https://dnevnik.hr/vijesti/hrvatska/kako-su-svojom-odlukom-novu-granicu-hrvatske-i-slovenijie-iscrtali-suci-arbitraznog-suda—500334.html Овај принцип би објаснио због чега су у време „старе СФРЈ“ Хрвати настојали да се катастарски рашире на сва подручја до којих су могли досећи без обзира на „фактичко стање на терену“.

[2] „Уз јаку политичку вољу, испуњавање стварних и одрживих реформи и коначно решење спорова са суседима, Србија и Црна Гора могу потенцијално бити спремни за чланство до овог датума“. Стратегија насловљена као „Веродостојна перспектива проширења за западни Балкан и веће ангажовање ЕУ у том региону. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:710349-Sta-pise-u-Strategiji-prosirenja-EU

[3]http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/2795474/granica-srbije-i-hrvatske-na-dunavu–dogovor-ili-arbitraza. html

 

ДРАГАН КРСМАНОВИЋ

anfor.org

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*