„Слово о Немањи“ владике Јоаникија

Немању за Вожда целог српског Отачаства не признају само проусташки скрибомани у Црној Гори

0

ДОШЛИ смо свечано и празнично на Немањин град, на обалу ријеке Рибнице, на мјесто рођења Св. Стафана Немање.

Кад прослављамо Светог Божјег угодника онда свечано славимо дан његовог спомена, клањамо се његовом облагодаћеном гробу, али истичемо и друге важне моменте из његовог земаљског живота.

Мјесто његовог рођења знаменује се његовим именом као што је и ово историјско мјесто гдје се родио Св. Стефан Немања давно названо Немањин град, а десна обала Рибнице Немањина обала.

Нашим прецима није требало посебно објашњавати због чега је ово мјесто посвећено Немањином имену. Не само што је он овдје рођен него због његове изузетне историјске улоге као државотворца, великог ктитора , монаха и светитеља…

Нарочито је наш народ увијек високо цијенио то што је Немања успио да обједини српске земље Рашку, Дукљу, Травунију и Захумље. Због тог дјела називан је од давнина обновитељем свог расцјепканог и пропалог отачаства, а због ослобођења Дукље од византијске власти величао га као обновитеља своје дједовине.

Можда ће неко помислити да ова реторика нема много везе са историјском истином па смо дужни да то и поштено провјеримо и да дамо одговор на важно питање о Немањином поријеклу: да ли Немања и Немањићи воде поријекло из средњовјековне Дукље, а данашње Црне Горе.

Онима којима није довољно убједљив податак о Дукљи као истинској колијевци и дједовини Немање и Немањића препоручујемо да изуче житије великог дукљанског владара Бодина Војислављевића.

Да одмах напоменемо: Бодин је давно прије Немање објединио српске земље Дукљу, Рашку и Босну мада је послије његове смрти убрзо дошло до њиховог раздвајања и новог расула.

Споља гледано, у државотворном смислу исто је било Бодиново и Немањино дјело, с тим што је Бодиново обједињавање било привремено, а Немањино је потрајало близу триста година, и имало је епохални, боље рећи трајни значај, од друге половине дванаестог вијека до дана данашњег.

Као врховни господар обједињене српске државе Бодин је у древни Рас послао своје сроднике са дукљанског двора – Вукана и Марка и дао им управу у Рашкој области.

Послије Бодинове смрти Дукља губи самосталност и потпада под византијску управу, али се у Расу уздижу Вукан и његов син Завида, отац Немањин.

Завида убрзо послије Вуканове смрти у унутардинастичком обрачуну губи власт у Расу и испред својих непријатеља склања се у своју дједовину Дукљу, на своје наследне посједе на Рибници гдје му се родио најмлађи син Стефан Немања.

Овим се изричито потврђује оно што је написано у Немањином житију о Дукљи као његовој старој, истинској дједовини.

Очигледно је и то да је његова лоза од једне гране старе дукљанске династије, од владарског рода, јер код Срба у то вријеме нико није могао бити потврђен за владара ако из владарског рода не происходи.

Да је Немања унук старог Вукана, сродника Бодиновог, видимо и по томе што је свом сину првјенцу дао име Вукан као што је остао обичај код многих Срба и до данас, а нарочито у Црној Гори, да се најстаријем унуку даје име по ђеду или прађеду.

Бодин је дакле као владар српске Дукље ослободио и ујединио српске земље па нико до дана данашњег то није назвао окупацијом него уједињењем српских земаља .Послије Бодинове смрти дошло је до новог разједињавања српских земаља, а касније и до великог метежа, о коме пишу стари хроничари, све докле Господ не подиже новог Давида, великог Стефана Немању, који обједини Рашку, Дукљу, Травунију и Захумље.

Прођоше од тада до данас многи вјекови, па нико осим данашњих проусташких скрибомана у Црној Гори, Немању није назвао окупатором него обновитељем своје дједовине Старе Дукље, а данашње Црне Горе, и објединитељем тадашњих српских земаља, осим, нажалост, Босне.

То обједињавање, овјерено Немањиним печатом, дало је снагу српском народу и његовој држави те се за кратко вријеме послије тога подигао до краљевства и царства под светородном династијом Немањића.

Немања је дакле своју стару дједовину Дукљу, касније названу Зету, данашњу Црну Гору, ослободио од грчке управе и сабрао кључне српске земље осим Босне у једно и у том јединству доживјели смо процват и златни период наше историје.

У немањићкој држави, Зета је увијек уважавана као завичај славне династије, а краљевска круна Немањића наставила је континуитет и сачувала славу дукљанског краљевства Војислављевића.

То се потврђује чињеницом што је Вукану, сину Немањином, као владару Зете била додијељена титула краља, а касније је Зета, по правилу, додјељивана на управу младом краљу наследнику са сједиштем у Скадру.

Зетска властела је енергично заступала право краља наследника (понекад и преурањене претензије) да, приликом наслеђивања престола, заузме краљевски скиптар српских земаља. Племство Зете од почетка до краја било је важан ослонац моћне државе Немањића, али често и узрочник унутардинастичних сукоба, увијек уз младог краља, никада не устајући против своје династије.

Државотворно дјело Стефана Немање и његове династије увијек је високо вредновано у Црној Гори, а нарочито у свијетлој мисли Петровића који су Немањину Црну Гору величали као неугасиву искру славеносербске слободе и једини непоробљени остатак царства Душановог.

Ова напаћена Немањина дједовина одужила се њему, свом најславнијем изданку, понајвише његовањем његовог светачког култа, спајајући га са култом Светог Саве, што кроз минуле вјекове можемо лијепо пратити преко богослужбених књига штампарија Ђурђа Црнојевића и Божидара Вуковића, разгледајући фреске и иконе по нашим манастирима нарочито у Морачи, Острогу и Пиви, ништа мање и по сјеверу Црне Горе и њеном приморју.

Немањићко државотворно, духовно и културно наслеђе је и златна нит историје Црне Горе коју просветни систем ове државе кривотвори, прекида и брише, што само по себи довољно говори о биједи такве просвете и науке.

Немања је, дакле, историјска личност највећег ранга. Војсковођа који је битке добијао и губио, задобијао ратну славу и падао у ропство, моћног ромејског цара заробљеник коме се задиви престоница и царска свита, противник византијског василевса који је увијек добијао добре услове за мир све док се није ородио са царем и свом сину Стефану, зету ромејског цара, обезбједио узвишено византијско звање севастократора, а својој држави дефинитвну самосталност и слободу.

Дивећи се Немањиним изузетним способностима великог војсковође и мудрог државника погријешићемо ако не обратимо пажњу на унутрашњу страну његове личности гдје се разгоријевала жива вјера, незасита богочежња која је била покретач за сва његова добра дјела на славу Божију и за добро свога отачаства.

Данас, послије толико протеклих вјекова, можемо видјети колико је било важно и од далекосежног значаја његово опредјељење за Источно Хришћанство, Православље.

Он је тим кораком отклонио себе, а тиме и свој народ, и то трајно, од западне инквизиције, крижарских редова и ратова, давних претеча фашизма и наказне идеологије „милосрдног анђела”. То је био отклон од вјере која Духа Светог подређује људској мудрости и од оне правде која се шири огњем и мачем.

Увијек је, па и данас, друго лице такве правде, нарочито у њеном хашком издању, било обојено лицемјерјем и двојним стандардима.

Немања је реченим опредјељењем високо уздигао заставу крста Светог Цара Константина Великог и хришћанско начело да је Крст Господњи оружје праве вјере и христољубивог војинства, исто као што је и Немањи по духу сродни Свети Александар Невски клицао у сраженију с крсташима: „Бог је у правди, а не у сили”, или, како је Свети Петар Цетињски ријечју и дјелому свједочио „У имену је Божјем суд и правда”.

Нарочити значај Немањиног дјела огледа се у томе што је својој држави сачињеној од сједињених српских земаља удахнуо душу, утврђујући свој народ у светој вјери Православној, украшавајући своје отачаство светим храмовима и божанственим љепотама.

Градећи земаљски дом своје државе и видљиве храмове он је себи и свом роду градио и онај вјечни храм саздан од живе вјере, духовности, културе, милосрђа, труда, покајања, поста и молитве, а све то засољено жртвеном љубављу према Богу и роду.

Тај неразориви храм Немања је саздао и у души својих синова, а он је нарочито заблистао кроз светитељски лик и равноапостолно дјело Св. Саве.

Непролазне вриједности немањићке државе јављају се и данас у јединству вјере, српског језика и ћириличног писма, недјељивости историјског памћења и културног наслеђа српског народа. Због тога је и наша одговорност да те вриједности чувамо и унапређујемо, и да их такве предамо као духовно благо своме потомству.

Стефан Немања, у монаштву названи преподобни Симеон, испунио је идеал средњовјековног хришћанског владара коме је од Бога дата власт да градећи и унапређујући своју државу, истовремено свој народ приводи Господу, а земаљску своју отаџбину везује за небеску, за Вишњи Јерусалим, да сузбије и истријеби јереси што је овај свети и учинио без икаквог двоумљења.

Није нимало случајно што је тек под утицајем ове облагодаћене личности, која је код свих Срба имала ауторитет као Аврам код Јевреја, наш народ заузео правац и смјер на свом историјском путу, са јасном визијом да заузме своје Богом одређено му мјесто под небом, да се духовно обликује, да изгради свој идентитет и свој препознатљиви знак међу осталим просвећеним народима.

Свом владарском дому, племству и цијелом народу био је и остао незамјенљиви примјер у вјери, праведности, храбрости, љубави, задужбинарству и свакој другој врлини. Он је те врлине пројавио у току своје владавине, а запечатио их добровољним одрицањем од земаљске власти, примањем монашкога чина са именом Симеон, одласком на Свету Гору, гдје је он, некада силни Немања, задивио светогорске монахе примјером крајњег монашког себеодречења Христа ради .

Није обоготворио власт, него је слиједио свог Спаситеља који је рекао „нијесам дошао да ми служе, него да служим , и да живот свој положим у откуп за многе”. Као монах причасник Господњег смирења, блаженим уснућем причасник живоносне смрти Христове.

Послије полагања у гроб његово свето тијело убрзо поче изливати свето миро што се прво догоди у Хиландару, а касније се настави, послије преноса његових светих моштију у Студеници. Дејство светости од његових светих моштију измири његове завађене синове Стефана и Вукана, утврди светородну лозу Немањића, а цијелом његовом роду, кроз вријеме и вјекове доноси изобилну благодат до дана дамашњегт.

У Немањиној личности видимо сјајну синтезу врлина и достигнућа великих владара Дукље и Рашке који су му претходили Часлављеву и Бодинову државотворност , чистоту вјере и задужбинарство св. Јована Владимира, Војислављеву и Вуканову храброст, Михаилову мудрост.

Он је као звијезда засијао своме потомству које га је вјерно слиједило и трудило се да га достигне. Велики су сви редом наследници Немањиног престола, али он, нови Јесеј, био је свима корјен.

У неким врлинама и достигнућима поједини су га надмашивали, али нико у свим.

Ако га у нечем превазиђоше и у томе се опет узвиси слава овог светог родоначалника.

Његов печат се препознаје у Савином светитељству, у просвећености Првовјенчаног, у Милутиновом ктиторству, у подвижништву и молитвености Дечанског, у непобједивости Душановој, у царској љепоти Хиландара, Пећаршије, Дечана и осталих славних задужбина његовог потомства. Његово опредељење за Православље добило је своју пуноћу у косовском Лазаревом опредјељењу и косовској мисли Његошевој.

Свети Симеон Немања – увијек савремен и са нама као наставник и родитељ.

Као Светац Божји увијек испред нас,

давно назван Вожд Отачаства,

био и остао,

јесте и биће.

Амин!

Митрополија ЦП

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*