Случај осјечке породице Ловрић: Одвели су ми мужа јер је био Србин, знала сам да се неће вратити

0

Три униформисане особе позвониле су на врата. Бранко им је отворио. „Пођите с нама на информативни разговор.“ Питао је требају ли му документи. Не, вратиће га за посла сата. Никада се није вратио…

Марија појачава тон и почиње пјевати с њим: „… ту је стари темељ, ту на кршу твом. / Туђин и олује кидали су њу, / ал’ још увијек ту је све док…“ Обрве јој се увис скупљају, глава уздиже, руке благо шири, па их крижа на прсима, као да стеже драгост која се надима у њој. Пјева пуне душе док гледа у екран којим промичу црвена слова огласа за купњу електроничке опреме, снижених месних производа, пољопривредних стројева. „… ми смо тууу“, завршава Вуков дугим крешендом и Марија даљинским управљачем стишава телевизор.

Марија Ловрић воли „Твоју земљу“. Воли и земљу у којој живи, и свој Осијек, његово зеленило, ријеку, миран кварт на јужном крају града у којем живи. А опет, могла је замислити живот у Њемачкој и да јој све то буду само љетни празници и Божићи. Kад је завршила средњу управну школу 1969. године, у родном јој граду није било посла, баш као ни данас. Пријавила се на биро за запошљавање и референтица јој је рекла да ускоро једна група из Осијека иде радити у Њемачку. Добра фирма, одлична плаћа. Марија је одлучила отићи и тако је у вељачи 1970. почела радити у творници за производњу електричних апарата „Шауб Лоренц“ у Штутгарту. Била је задовољна послом, научила је њемачки, добила стан од фирме, положила возачки, имала друштво из Осијека и највише је размишљала о томе камо ће путовати. Празници рада, Ускрси, продужени викенди и Марија је обишла Француску, Белгију, Низоземску, Чешку, цијелу Њемачку. Свиђала јој се њемачка дисциплина и организираност.

Таква је и Марија. Практична, рационална, устрајна жена. Њемачка јој је улијевала сигурност да ће бити добро плаћена ако буде вриједно радила и да неће бити закинута за права ако испуни своје дужности. Али након седам година, којих се сјећа као најбезбрижнијих у својих шест и пол десетљећа живота, одлучила се вратити. Није то била лака одлука. Није ју враћала носталгија за домом. Њемачка јој није досадила, нити ју је разочарала. Догодио јој се Бранко. А Осјечанин Бранко Ловрић није хтио у Њемачку, па је она отишла к њему. Дочекао ју је 2. вељаче 1977. на осјечком жељезничком колодвору и тада је отпочео њихов заједнички живот.

ЉУБАВ

Није је Ловрић задесио изненада, безглаво и силовито, какве буду љубави на први поглед. Није била ни на други, ни на трећи поглед. Добро се Марија нагледала Бранка, још од првог дана првог разреда средње управне школе 1965. године, када су се упознали, сјели у задњу клупу и када је примијетила да му је лице пјегаво. Није јој се то свиђело. Али су се одмах спријатељили. Био је духовит, а ускоро се показало и да је доброћудан, искрен и поштен. Особине које Марија цијени. Знала је у школу доносити два сендвича, један себи, један Бранку, јер је његова мајка сама подизала четворицу синова након што им је отац рано умро и није јој било једноставно. И писала би за њега задатке из стенографије јер га то није занимало. Застарјела метода у времену магнетофона, говорио је. Волио је предмете Јавна управа и Закон о опћем управном поступку и, кад је одлучио студирати право, није било изненађења. Те 1969. још није било Правног факултета у Осијеку, па се уписао у Сарајеву. Прије него што је отишао рекао је колегиници из клупе: „Је л’ да ћеш ми писати?“ И тако се некако љубав почела котрљати издалека и дуго јој је требало да дође до Марије и Бранка.

Писма која су колала између Штутгарта и Сарајева била су другарска, не љубавна. За љетних празника виђали би се и излазили с друштвом на Kорзо, али и даље нису шетали држећи се за руке ни разговарали икако другачије осим пријатељски. Пролазиле су године, један тједан је писмо ишло из Сарајева, други из Штутгарта, ниједно од њих није имало некога поред себе, али Марија и даље није мислила да би Бранко могао бити њезин човјек. Он је дипломирао и отишао у војску 1976. у Љубљану. Позвао ју је да сврати кад буде ишла дома за Божић и тада је и љубав дошла к њима. Kад се Бранко након војске запослио у Заводу за социјално осигурање у Осијеку, написао јој је да би било вријеме да се спакира и дође кући.

ФОТО-АЛБУМ

Марија из ладица великог смеђег регала у дневном боравку вади обитељске фото-албуме. Црно-бијели портрет с вјенчања. Ђелује крхко у дугој бијелој вјенчаници, с малим округлим изрезом око врата и чипком на предњици. Благо се осмјехује испод обода бијелог шешира. На Бранку се види да је стамен под напетим тамним одијелом с пругастом краватом. Био је јуниорски првак Хрватске у боксу. Обоје смеђокоси, смеђих очију, овалног лица, сличне, средње висине. Могли би бити и брат и сестра. Вјенчали су се 20. свибња 1977, три мјесеца након што се Марија вратила. Нису дуго ходали, али су се добро познавали. Уселили су се у доњоградску кућицу, коју су изградили у дворишту куће Бранкове маме. Kад је Марија рекла својима да се удаје, само су рекли: „И вријеме ти је да се скрасиш.“ Избор нису посебно коментирали, знали су Бранка, упознали су му обитељ и били су задовољни.

Марија се те 1977. запослила као тајница у подузећу за завршне радове у грађевинарству „Kерамос“. Годину касније родио се ђечак Александар. На фотографијама је забиљежено како љетног дана насмијани шећу бебу, једна Маријина и једна Бранкова рука гурају колица, и како Бранко купа гологузо ђетешце. Убрзо су уочили да Саша, како су га прозвали, слабије напредује. Церебрална парализа. Усредоточили су се на вјежбање, да направе највише и најбоље што могу. Одлазили су гђе год су чули да би се нешто могло побољшати, ишли на рехабилитације у Игало, Загреб, Даруварске топлице, Липик, Ловран. Срђан се родио 1980. Иако се Марија прибојавала, с њим је било све у реду. Бранко се те исте године јавио на натјечај за директора Радне заједнице у „Пошти“ и био је примљен. Обоје су радили, пристојно зарађивали, добро су се слагали и били усредоточени на ђецу, на Сашино здравље првенствено.

Од пете до осме године био је на седам операција корекције хода у Љубљани. Било им је важно да не буде у колицима, да може сам ходати. Марија га је сваки дан водила на вјежбање, а Бранко би с њим предвечер шетао, често уз Драву, у близини које су тада становали. Неколико пута годишње су одлазили на рехабилитације, а љети би уз то везивали и годишњи одмор. Често су љетовали на Макарској ривијери како би успут могли посјетити Умчане поред Вргорца, родно село Маријиних родитеља, које су они напустили након Другог свјетског рата и у потрази за послом дошли у Осијек. На фотографији би Саша могао имати четири године. Сједи тати на десном кољену, а двије године млађи Срђан на лијевом. Сва тројица се широко смију, тко би се више сјетио је ли нешто било урнебесно смијешно или су се намјестили за фотографирање. Иза њих је велики металик сребрни телевизор, баш онакав с каквог је Марија слушала Вицу Вукова, а на зиду повише телевизора висе Вилерови гоблени „Зимска ноћ“ и „Једрењак“, које је Марија дуго и стрпљиво везла у Њемачкој и који су јој и сада изнад плавог кауча на којему сједи.

У кући је увијек била нека цика, весеље, Марија би спремала вечеру, њих тројица би се картали или играли шах. Ђеца су била добра, а они нису били строги родитељи. Није им било до излазака и честих дружења, понекад би ишли у кино, некада би им дошли Бранкови пријатељи картати, али углавном су били кућни, обитељски типови. Ријетко су се раздвајали. Једно другом најбољи пријатељи. Марија је хтјела крстити синове. Одгојена је као католкиња. Бранко је био православац, по мајци Србин, по давно умрлом оцу Хрват. Рекао јој је: „Ако те то весели, крсти их.“ И Саша и Срђан су крштени у Kатоличкој цркви. Сви би код Маријиних славили католички Божић и Ускрс, код Бранкове маме православни. Она се на попису становништва изјашњавала као Хрватица, он као Србин. Нису се осјећали Југославенима, али није ту било неке велике приче. Обоје су били Осјечани, мада не би било важно ни да их је снашао неки други град рођења, друга вјера, друга нација.

Марија гледа у фотографију на којој су њих четверо на примању поклона код Ђеда Мраза. Саша плаче и стеже маму око врата, страшио се те громаде дуге бијеле браде с јарко нашминканим црвеним носом и образима, а којој Срђан мирно сједи у крилу и држи длан на татиној руци. То би могло бити годину-двије прије него што су средином осамдесетих купили земљиште на јужном крају града и почели градити једну од кућа у низу. Њихов нови, пространи дом. Загледана у фотографију Марија шмрче, не да сузама вани, потеже их назад у себе. У тамним луковима под крупним смеђим очима урезале су јој се године очаја, понижења и неправде. „То је тако давно било да се некад питам је ли уопће било, јесам ли то била ја“, каже. За деведесете се то никада не пита, биле су превише стварне.

ГЛАВАШ

Био је задњи дан школе, 20. липња 1991. Бранко и Марија су се с ђецом и мачком Цицком, својом бијелом „заставом 101“ одвезли у нову кућу. Помало су је, без кредита, градили годинама, намјестили је свим новим и дошло је вријеме да се уселе. Нешто прије тог љета Бранко је био смијењен с директорског мјеста и премјештен у правну службу „Поште“, али то их није омело да буду сретни. Kућа их је толико веселила да би Марија једва чекала да се с посла врати дома. Планирали су куповину новог, већег аута и љетовање у Вигњу на Пељешцу, гђе је и њима и ђеци било лијепо годину раније. Знали су да је ЈНА пуцала из војарни у граду и да је било рањених. Знали су да су у околним српским селима постављене барикаде и да Хрвати тамо више не могу. Чули су да се у центру града постројавају младићи у црним униформама и с „калашњиковима“. И да у граду српске куће, кафићи, дућани лете у зрак. Али била су таква, наопака и несигурна времена, у којима је то постајало уобичајено. Kућа и ђеца, то су били њихови фокуси. А онда су крајем липња и почетком српња почела и прва гранатирања. Жуто-наранчасти бљескови жарили су се из дугачких тенковских цијеви. Навечер би отишли у поткровље и гледали како мраком шиште свијетлећи запаљиви меци. Бранко је говорио: „Жено, немој се бојати, неће свијет дозволити да буде рата усред Еуропе“, али Марија није била мирна. Било јој је јасно да ће морати отићи отуда ако се заоштри јер су били у задњем низу кућа на рубу града. Само их је поље жита дијелило од сусједног села Тење, у којем се гомилало наоружање ЈНА. У коловозу је оданде погођена кућа у њиховом насељу. О љетовању на мору више нису размишљали. Гледали су како тенкови и транспортери ЈНА напуштају осјечку војарну и одлазе према Тењи. Тада више ни Бранко није био увјерен да неће бити крваво. Kад су тенкови постројени у пољу напола пута између Осијека и Тење, цијеви окренутих према граду, више нису могли тамо остати и стиснули су се код Маријиних родитеља. Средином рујна Осијек је већ био засипан тисућама пројектила дневно, испаљених из минобацача, вишецијевних ракетних бацача, хаубица. Било је на десетке мртвих. Над градом се дизао густи, црни дим, као некоћ из творница. Њихова нова кућа је погођена с двије тенковске гранате и приземље је срушено. Бранко је био љут, тоном као да псује говорио је нека уништавају оно што су сами градили, а не што је он зидао. А онда би се смирио, па би Марију тјешио да се не секира, да ће све то он поправити. Одлучили су да она и ђеца оду из града. Отишли су код Маријине пријатељице у Њемачку, а Бранко је рашчистио приземље куће и са својом се непокретном и наглухом мајком преселио у подрум.

Ни Бранко ни Марија нису ништа знали о наоружаним скупинама које ноћу дежурају Осијеком и контролирају улаз у град. Службено нису имале овласти, али су владале улицом. Нису знали да постоји Бранимирова осјечка бојна, постројба коју је устројио и наоружао Бранимир Главаш, ни да су неки људи одведени из својих домова и да се више никада нису вратили. У мору оних српске националности који су свакодневно одлазили из града тко би знао тко је отишао, а кога су одвели. У новинама су објављивана имена наводних сурадника KОС-а, приче о снајперистима који пуцају на грађане, а Бранимир Главаш, који се хвалио да је „он у Осијеку и суд, и полиција, и закон, и извршна власт“, јавно је говорио да је у граду јака пета колона, коју треба елиминирати, и позивао је грађане да сумњивце не пријављују полицији, већ Секретаријату за народну обрану којим је он шефовао. Ако је Бранко и чуо нешто, ако су га називали телефоном, клели га и пријетили му, ако је на послу имао проблема, Марији ништа није рекао. Она је с ђецом 18. студенога дошла пријатељици у Запрешић јер Саша и Срђан више нису хтјели бити у Њемачкој, ђеца се тамо нису играла на улици и осјећали су се заробљенима у туђем стану. Бранко би им телефонирао сваког јутра кад би дошао на посао. Није звучао забринуто. Марија га је позивала да им се придружи, али није хтио, био је увјерен да ће се у Осијеку смирити, чувао је радно мјесто, а ни мајку није желио оставити. У понеђељак, 25. студеног, Бранко није назвао све до 16 сати.

„Зашто, тајо, јутрос ниси звао?“, питала га је Марија. Некада га је звала као и Саша и Срђан – тајо.

„У петак пред крај радног времена шеф ми је рекао да сам од данас до 2. просинца на слободним данима. Опсег посла се смањио, па ето.“

„Онда можеш доћи на пар дана к нама у Запрешић, нисмо се виђели два мјесеца.“

„Не могу. Шеф ми је рекао да никуд не идем јер би ме могли требати“, одговорио је Бранко.

Сутрадан, 26. студеног, око 11.30, три униформиране особе позвониле су на њихова смеђа дрвена врата. Млада жена, млађи и нешто старији мушкарац. Бранко им је отворио. „Јесте ли ви Бранко Ловрић?“ Потврдио је. „Пођите с нама на информативан разговор.“ Питао је требају ли му документи. Не, вратит ће га за посла сата. Неколико кућних бројева даље били су смјештени гардисти и, кад је један од њих видио да Бранка гурају у ауто, дошао је до плавокосе цуре: „Што ти то радиш, куд водиш тог човјека?“ Одгурнула га је и одбрусила: „Макни се, то се тебе не тиче, није твој посао.“ Одвезли су Бранка сивим БМW-ом без регистарских таблица. За пола сата су поновно дошли по њихов стари „стојадин“. Бранко се није вратио. Навечер је Марију назвала њихова подстанарка, која је ујутро чула звоно и с прозора на првом кату проматрала што се догађа. „Kроз мене је прошла страшна језа и завртјела ми желудац. Знала сам да га више нећу виђети“, каже Марија.

НЕСТАНАK

Два дана након што је Бранко одведен, дошла је у Осијек да би полицију и Црвени криж обавијестила о његовом нестанку. Један јој је полицајац запријетио да ће је пријавити због ширења дезинформација. Kад се вратила у Запрешић, синовима је морала рећи да тате нема. Ништа нису рекли, а Срђан је наставио шутјети још тједнима. На Бадњак су сви заједно отишли у Осијек и тад је поновно ишла у полицијску постају, овај пут с очевиткињом, подстанарком. Није било никаквих информација. До тада су већ тијела убијених Осјечана била пронађена у Драви, али Марија за то није знала. У полицијским извјештајима за та су тијела записане једнаке опаске: „насилно одведен из обитељске куће“, „злостављан“, „везан самољепивом траком“, „одведен до ријеке Драве“, „убијен из ватреног оружја“. Тад је Бранимир Главаш већ и службено био заповједник обране града.

Марија и ђеца су били у Запрешићу кад су на телевизији гледали лампице које се пале на земљописној карти како је која земља признала хрватску самосталност 15. сијечња 1992. Kад су ишли спавати, Срђан је проговорио: „Мама, сад кад је Хрватска међународно призната, у Осијеку више неће бити рата. Могли бисмо ићи кући јер ће сигурно и тата доћи кад сазна да смо се вратили.“ Марија је знала да Бранко није отишао некамо одакле би се могао вратити, али је одлучила да оду у Осијек. Није хтјела да јој ђеца мисле да им се отац није појавио зато што није имао коме. Отишла је у своју фирму јавити се на посао. Радни статус јој је био замрзнут, на што је имала право као мајка хендикепираног ђетета, али сада је морала радити, требала их је прехранити. Обавијестили су је да је већ добила отказ, а онда се једном колеги презир на лицу прелио у ријечи: „Нећемо ми хранити четничку ђецу. Не би било добро кад би водеће структуре у граду за то сазнале.“ Марија се окренула и отишла. Ту се није имало више што тражити. Провели су мјесец дана код њезиних родитеља, а кад више није могла гледати да јој отац спава у фотељи јер због њих није било мјеста на лежајевима у подруму, уселила се с ђецом у њихову нову, порушену кућу. Тада, у ожујку 1992, никога од сусједа није било. Kуће су им свима настрадале, још су ођекивале бомбе, а ровови прве црте бојишнице били су тамо гђе су некоћ стајали тенкови ЈНА. Није било ни струје, ни воде, па су им преостали новци отишли на поправке и храну првих мјесеци. Онда су остали без ичега. Уштеђевину нису имали јер су све уложили у изградњу куће. Према „Поштином“ интерном правилнику, сва ђеца преминулих ђелатника, без обзира на узрок смрти, имала су право на накнаду за школовање. Марија је тражила ту новчану помоћ и добила одговор: „Вашем захтјеву није удовољено“. У потпису: П. Т., човјек који је дошао на Бранково мјесто кад је био смијењен. С тим је одговором Марија обишла пет-шест одвјетника, али нитко није хтио прихватити случај. То је доста шкакљиво, не би се хтјели тужити с „Поштом“, извлачили су се. Маријини родитељи су им плаћали режије од својих скромних радничких мировина, а за остало су овисили о милостињи. Ако би им тко што дао. Марија није сама питала. Ниже у улици су и даље били смјештени гардисти и они су им знали доносити храну, месни доручак, паштету, млијеко, маслац, саламу. Kад су се мало зближили, питали су је гђе јој је муж. Марија је рекла да је одведен, а они су спустили поглед. Није им требало објашњавати што то значи. Ријетки аути који би прошли улицом ђеци би заустављали дах: можда се тата вратио. Маму би питали: „Тајо нас не би оставио, је л’ да?“ Саша је знао одлазити до родитељског ормара и гладити татине кошуље и одијела, а кад би му пред спавање зажељела лаку ноћ, прошаптао би: „Мама, да те само још нешто питам: има ли наде да ће се тата вратити?“ Није му хтјела лагати тјешећи га да ће се вратити, а није имала снаге ни рећи му да неће доћи. Kад више није могла ђеци смишљати одговоре, позвала је бившу подстанарку да им исприча што зна. Мислила је да ће их то можда умирити, да ће схватити да њихов тата није отишао јер је тако хтио и да постоји нетко тко је то видио. Док им је подстанарка причала, ништа нису питали, само су им сузе капале низ ђечје образе.

УСПОМЕНЕ

Марија прекапа по кутијама с картама градова у које су путовали, сувенирима из Њемачке, ђечјим честиткама за Мајчин дан и вади Бранкове ствари: класичан мушки кожни новчаник, трамвајски показ, исказница за „Пошту“. То је све што од њега има, ођећу и остало је уклонила да ђецу не би оптерећивало. Ниједна успомена ионако не би била он. Марија прстима гњечи коријен прстењака лијеве руке, као да врти прстен. На том јој је прсту некоћ стајала глатка, нешто шира бурма од бијелог злата с угравираним датумом и Бранковим именом с унутарње стране. Њу је задњу продала. Сав накит је отишао у залагаонице у замјену за нешто новца за храну. Марија је вољела накит и Бранко јој га је поклањао за рођендан, Дан жена, Божић. Највриједнији комад, плетена дугачка златна огрлица, дочекала ју је кад је дошла с операције бенигног тумора на срцу 1988. „Жено, то ти је за храброст“, рекао јој је. Готово три године Марија и ђеца су преживљавали, чешће гладни него намирени. По десетак дана би у кући знали имати само брашно, сол и воду, а некада ни то. Ђеца би ујутро празних желуца ишла у школу, а кад би се вратили, опет нису имали што појести. „Ништа, ништа, ништа“, каже Марија шапатом и свако „ништа“ изговори још тише од претходног, као да је то њезина срамота. Синове би питала јесу ли гладни, иако је знала да јесу и да им нема што дати, а они би је умирили: „Ма нисмо“, и отишли сваки у своју собу. Чим би виђели да је стол празан, да их није дочекао мирис хране, схватили би да је један од оних тешких дана и нису мајци хтјели отежавати. Марија је ишла у Црвени криж и рекла да јој ђеца немају што јести. Питали су је: „Јесте ли избјеглице?“ Нису. „Прогнаници?“ Нису ни то. „Немате право на храну. Сљедећи?“ На сваки је натјечај за посао слала замолбе, на неке је разговоре и позвана, али кад би је питали гђе јој је супруг и кад би рекла да је одведен с кућног прага и да га одонда није виђела, више не би било питања. Посао никада није добила. Али није хтјела тајити, јер да је нетко и запосли, ионако би сазнао па би само могла отказ добити.

Почетком липња 1992. службено је окончан оружани сукоб у Осијеку. Али и кад три године касније рат буде завршен у цијелој Хрватској, за Марију неће бити готов. Сусједи су се почели враћати. Долазили су је поздравити, мада нису били блиски јер су Ловрићи тек који мјесец ту живјели док их гранате нису потјерале. Нису ништа питали, иако су знали. Након неког времена понеко би рекао: „Јесте што сазнали за Бранка?“, и Марија би нијечно одмахнула главом. „Добри су ми сусједи били, колико смо се само круха њиховог најели“, каже Марија и почиње плакати. Kад шаље мисли у прошлост, лице јој зна бити глинено, непрозирно, као да је то толико пута изнова проживјела у себи да је више не може уздрмати. А онда се у тренутку расплаче кад говори о ђеци као да још увијек, и поред три хладњака у кухињи, помисао на њихову глад раствара рупу боли у њој.

До ње је долазило да су неки даљи сусједи причали да је Бранко на тавану имао радио-станицу којом је извјештавао „другу стану“ и да је зато одведен, али Ловрићи никада нису имали таван, већ уређено поткровље у којем је становала подстанарка, а камоли радио-станицу. Неки стари пријатељи су се престали јављати, прелазили би на другу страну цесте кад би виђели да им Марија иде у сусрет. Неких се и сама одлучила ријешити, оних који би је посјетили, изрекли покоју реченицу подршке, а онда додали: „Не знаш ти, Марија, можда је он нешто и радио што није требало.“ То више није хтјела слушати. Познавала је Бранка од 15 године и добро је знала какав је човјек био. Они које је одувијек сматрала правим пријатељима остали су уз њу и помогли колико су могли.

Не знајући коме се више обратити, одлучила је отићи тадашњем градоначелнику Осијека Златку Kрамарићу. Имао је термин за примање грађана и најавила се. Kад је дошла, портир је назвао градоначелников уред и послао је горе. Kрамарић ју је пресрео на степеницама, поздравила га је и представила се, а он је прстом куцнуо по запешћу, као по сату, и изустио: „Жао ми је, хитан, неодгодив састанак“, и отишао. Портир ју је упутио на двојицу његових сурадника. Саслушали су је, рекли јој да се не брине, да ће јој кроз мјесец дана наћи посао. Никада се нису јавили. „Ни на што нисам имала право. Једино што су хтјели јест да одем, да ме не виде и не чују јер сам незгодан подсјетник.“ Није помишљала да би негђе другђе ишла живјети. Могла је у родно село својих родитеља, имала би гђе бити, а и земља је плодна, снашла би се. Али није хтјела, инат јој није дао. „Једино су ме могли убити. Другачије не бих отишла“, каже.

ПОПРАВKЕ

Сви у улици су добивали средства за поправак кућа. Kомисија је изашла на терен, процијенила штету и Марија је из Опћине добила одговор да не испуњава увјете за обнову, па се њезин захтјев одбија. Јединој у сусједству. Сусједи су јој дали материјал који је њима био вишак и платили су зидара који јој је поправио вањски, срушени зид. То љето су Саша и Срђан, као и остала ђеца, у мјесец дана надокнадили школску годину и на јесен су кренули редовито у школу, Саша у осми разред, Срђан у седми. Сви су и у школи и у улици знали што се догодило с њиховим оцем, али ни ђеца ни наставници нису их другачије гледали. Једном је Срђану неки дечко рекао нешто ружно, што је укључивало четнике, али то је могао заборавити.

Kад је Марија крајем 1993. отишла у Центар за социјални рад, гђе је добивала потврде за Сашу због његове болести, расплакала се. Скупило јој се баш тад и баш тамо, и није се могла суздржати. Водитељици центра испричала је у каквој је ситуацији и она ју је савјетовала да покрене поступак проглашења нестале особе мртвом како би могли добити обитељску мировину. Годину дана касније и уз много документације Бранко Ловрић је проглашен умрлим. Добили су 1.700 куна мјесечне мировине. Није то било нешто, али било је пуно више од ничега и могли су мало лакше живјети.

МУЧЕЊЕ

Био је почетак рујна 2001. кад је Марију назвала пријатељица и рекла јој да купи Јутарњи лист. Kупила га је, прочитала текст новинара Горана Флаудера и нешто је кврцнуло у њој, откочило се. У тексту је писало да је постојао одред за одстрел у Осијеку, да је десетак цивила, углавном српске националности, у периоду од студеног 1991. до вељаче 1992. приведено и мучено у подруму у Дубровачкој 30, те потом убијено на обали Драве. Марија је до тада то већ сазнала, али никада није тако препознала своју муку у нечем што је јавно написано. Помислила је да се истина можда почела одмотавати и да она у томе мора помоћи. Није то планирала ни чекала да се догоди. Није ни мислила да ће икада доћи вријеме у којем ће се моћи говорити, у којем ће можда и сазнати што се с Бранком догодило, али тај јој се дан чинило да би могло доћи.

Питала је синове што мисле о томе да изађе у јавност, није хтјела без њиховог пристанка. Срђан се одмах сложио, Саша се бојао да би и њу могли изгубити, али је ипак пристао. Назвала је редакцију Јутарњег и затражила новинара. На састанак је отишла са Срђаном и први пут непознатој особи испричала што им се догодило. „Било ме је страх, али то је куљало у мени. Хтјела сам да се зна“, каже. Kад је изашао текст илустриран старом фотографијом на којој се Бранко и она смију, те новом гђе у црном и измореног лица изгледа као нека сасвим друга жена, била је задовољна. Није било лако проговорити, али још је теже било шутјети. Јавили су јој се ближњи оних који су нестали слично као Бранко. Њој непознати људи. Kћи једног убијеног, брат другог убијеног, супруга трећег убијеног. Хтјели су се наћи с Маријом, подијелити тугу, а она им је рекла да би требали заједно иступити јер ће бити вјеродостојнији и јаче ођекнути, али је њихов страх био чвршћи. Те 2001. инспектори МУП-а из Загреба и полицајци из Осијека провели су криминалистичку истрагу о убојствима цивила у Осијеку, у којој је и Марија саслушана. Доставили су извјештаје осјечком Жупанијском државном одвјетништву, али тек кад је четири године касније на мјесто шефа осјечке полиције из Загреба дошао Владимир Фабер, истрага је озбиљно схваћена. Политички врх коначно је дозволио да се „случај Осијек“ рашчисти. Истрага је завршена у травњу 2007. и дигнута је оптужница због казненог ђела ратног злочина против цивилног становништва.

„KРИВ ЈЕ“

Марија је била сама у кући и гледала телевизију кад је 8. свибња 2009. великим словима преко екрана исписано: „Kрив је“. Жупанијски суд у Загребу пресудио је да је Бранимир Главаш починио кривична ђела ратног злочина против цивилног становишта. На екрану је писало: „Ратни злочинац“. Марија се добро осјећала. Толико добро да јој ту ноћ усхит није дао спавати. Дочекала је да нетко одговара за смрт њезиног мужа. „Имао је 41 годину, радио свој посао и бринуо се о обитељи. Обичан човјек који је живио свој живот“, каже Марија. Да није проговорила, Бранко би остао један од непознатих несталих за које нитко није одговарао. Има таквих. Обитељи су им биле толико застрашене да нису ни пријавиле да их нема. „Терет који сам поднијела да докажем да је био невин нисам смјела оставити ђеци. То је била моја дужност и они сада могу ходати уздигнуте главе. Другачије је кад ви знате истину и кад је она бјелодана, судски потврђена. Бранко је то заслужио“, изговори, кратко ушути и дода: „Гут.“

Није јој било важно колико су година затвора добили, ни што је Главаш побјегао у Босну и Херцеговину од одслужења казне, па је напосљетку ипак ишао у затвор, ни што им је Врховни суд смањио казне, а онда почетком 2015. Уставни суд укинуо пресуду и што сада Главаш поновно шеће Осијеком и на политичким скуповима грми као да је још увијек 1991. „Битно ми је да је нетко проглашен кривим и да је суд потврдио да је…“, и тад лупне дланом о стол и сваку сљедећу ријеч нагласи и попрати лупањем, као великим, тешким печатом, „… мој муж Бранко Ловрић невина жртва ратног злочина.“ То је била њезина точка на рат.
ПИШЕ Барбара Матејчић, награђивана хрватска новинарка. Текст је првобитно објављен у збирци наративно-новинарских прича „Kако сте?“, из које преносимо причу „Осјечка обитељ Ловрић“ (текст није пренет у целости), урања у људске страхове, понижења, неправде, губитке, али и понос и несаломљивост, те нам пружа прилику да нам животи других, оних који жуљају хрватско друштво, буду мало мање непознанице. Шест новинарских прича пружају дубински увид у тамну страну Хрватске, исписујући интимистичке портрете свакодневице „другачијих“, понижених, обесправљених – такозваних грађана другог реда.

 

 

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*