СЛУЧАЈ ЗАВАРИВАЧ ЗА НАУЧНУ АНАЛИЗУ

0

Партократија, утицај политичких странака, недоречени закони који се примењу селективно… директно доприносе високом нивоу несигурности за приватни сектор у Србији, сматра Милош Ресимић, докторанд на Централном европском универзитету у Будимпешти. Ресимић, између осталог, истражује и случај предузећа „Заваривач“ из Врања које је држава најпре продала шабачкој „Галеб Гроуп“, а потом под чудним околностима раскинула купопродајни уговор. Он се у оквиру своје докторске дисертације бави политиком денационализације у посткомунистичким друштвима са фокусом на Србију.

Kако је у разговору са председником компаније „Галеб Гроуп“ Радославом Веселиновићем истакао, занима га да открије шаблон, коалиције, актере, који у синергији утичу на исход продаје фирми и шта се са тим фирмама дешава после денационализације.

-„Заваривач је интересантан случај, на основу документације која је доступна и на основу „Досијеа Заваривач“ где постоје документа – разна писма државним институцијама, можемо да видимо да је та денационализација била последица координисане акције великог броја актера. Kоји се интереси крију иза тога, пробаћу да утврдим– каже Ресимић.

Радослав Веселиновић је, иначе, транспарентно доставио податке од почетка приватизације врањског предузећа, износећи и своја неформална сазнања о актерима који су утицали на исход – раскид купопродајног уговора. Kонзорцијум на чијем је челу „Галеб Гроуп“, постао је крајем децембра 2008. године власник већинског пакета акција Специјалног заваривачког привредног друштва „Заваривач“ у Врању. За државни пакет акција (40 одсто) плаћено је 738 хиљада евра, а за акције малих акционара (23 одсто) исплаћено је 423 хиљаде евра, што укупно чини 1.12 милиона евра. „Галеб“ је за потребе „Заваривача“ подигао 250 милиона динара кредита код Фонда за развој Републике Србије и био јемац овом предузећу код државне Агенције за осигурање и финансирање извоза за кредит од 300.000 евра који је фирма из Врања подигла и потрошила. „Намерно или случајно, док је припремана приватизација „Заваривача“, фалсификовани су пословни резултати, па је нови власник по преузмању врањске фирме утврдио да је стање много лошије од приказаног, да су дугови огромни, да обртних средстава нема“, наводи се у „Досијеу Заваривач“. Нови менаџмент уговорио је послове са немачком фирмом, кренуо у опоравак врањског предузећа, а онда је Агенција за приватизацију једнострано раскинула уговор 2011. године присвојивши већи део акција него што је првобитно продала, остављајући „Галебу“ да враћа кредите за „Заваривач“. Годинама се шабачка фирма бори са чудним одлукама државних органа и институција које су јој нанеле директну вишемилионску штету, а индиректну и до неколико пута већу. У међувремену у „Заваривачу“ је проглашен стечај, а опрема и машине у власништву „Галеб гроуп“, ни судским путем нису враћени.

„Очигледно је да је вршена нека врста координисаног притиска на фирму, неке чудне ствари су се дешавале. Видимо да Влада након давања препоруке да се кредит припише „Заваривачу“, Фонд за развој то није прихватио, па се онда поставља питање зашто Влада није донела обавезујућу одлуку ако је то већ било јасно“, истиче Ресимић и додаје да је и Привредна комора стала на страну привредника јер је „схватила да је „Заваривач“ био жртва предаторског покушаја експропријације“.

„Заваривач у том смислу представља добар пример и студију случаја како овај процес зависи од контаката које имате у различитим државним структурама и регулаторним телима“ – закључује Ресимић.

Млади научник планира да након одбране докторске дисертације објави своја истраживања која ће дати одговоре на многа до данас нерасветљена питања о приватизацијама од 2000. године на овамо.

„Заваривач“ није једини и јединствен случај у Србији. Kод аукцијске приватизације је скоро 30 одсто денационализованих фирми, код тендерских 40 посто. Неким власницима је дозвољаван велики број додатних рокова да испуне своје уговорне обавезе, неке фирме су одузимане експресно, након једног прекршеног рока, у неким случајевима није било ни основе за раксид уговора па је држава на крају плаћала огромна средства обештећења на међународним арбитражама.

Ресимић наводи да је било случајева где су власници годинама у континуитету кршили своје уговорне обавезе, да се скоро ништа није предузимало или је уговор раскинут касно. Kао пример наводи „Трајал“, којим се бавио и Савет за борбу против корупције, а којем су додатни рокови остављани 28 пута и тек након шест-седам година, уговор са бугарским купцем је раскинут. У неким фирмама уговор чак никад није ни раскинут без обзира што је било континураног кршења уговорних обавеза.

„Ту се поставља питање – шта је приватним власницима потребно да би успели да сачувају фирму, какви контакти, не само у Агенцији за приватизацију него и у врху државе, а држава код нас су политичке странке. Дефинитивно, видимо да се закон примењује селективно и да се не примењује увек, и то је евидентно“ – напомиње Ресимић.

У оквиру истраживања овај млади научник води разговоре и са представницима званичних институција државе, али интересантно је да су власници фирми отворенији за разговор него представници државних органа, а разлог за то су шкакљиве теме које им не иду у прилог. Поређења ради, Ресимић наводи и пример Мађарске која је малтене пресликана Србија.

„Исти је принцип. Под утицајем политичких странака се негују и развијају одређени бизнисмени, њима се намештају јавни тендерни, они се енормно богате, једноставно, симбиоза политичког и бизнис сектора је јако велика, тако да нисмо усамљени“ – закључује Милош Ресимић.

Субвенције странцима – пут до дна

Субвенције страним инвеститорима су економски нелогичне, политички мотивисане за маркетинг и стицање политичких поена код гласача, сматра Милош Ресимић. „Ако направите калкулацију колико сте уложили, колико вас кошта тај пројекат, колико вас кошта да доведете те људе, видите да уопште нисте на добитку и да то није здрава одлука. То показује да смо ми једно врло несигурно пословно окружење и да бисте привукли инвеститора ви једноставно немате куд. То је оно што се зове „трка до дна“. Земље које немају развијену владавину права утркују се ко ће више новца да да како би намамили инвеститоре, јер су страним инвеститорима потребне гаранције и сигурност да ће им уложено бити исплативо. Ако се зна да код нас судски спорови трају годинама, да не можете да се поуздате у законе, једини начин да вас неко привуче јесте да понуди ирационалне субвенције за државу, а рационалне за инвеститоре.“

Шабачки инфо портал

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*