Smajo Ferović, stari srpski četnik

0
Najveće zasluge za miran prelazak Srba preko Albanije 1915. godine pripadaju skopskom Srbinu Smaji Feroviću

Smajo Ferović, poznati skopski Srbin muhamedanske vere, potiče iz porodice dizdara Omeragića iz Gusinja, jedne od najstarijih i najuglednijih porodica u tom kraju. Njegovo pravo prezime trebalo je da bude Omeragić, ali uzeo je prezime svojih ujaka. Preci su mu bili Srbi hrišćanske vere, islamizovani nakon propasti srpskih srednjovekovnih država.

Smajo Ferović je nacionalni radnik još od „turskog doba“. Vojnim veštinama obučavao se u četničkoj školi u Prokuplju, a kasnije je bio pripadnik Rudničkog odreda pod komandom Voje Tankosića. Važio je za staloženog i hrabrog ratnika i, istakavši se u borbama, zasluženo je dobio čin narednika, a jedno vreme bio je i vodnik. Brojne su njegove zasluge za srpsku ideju, a ovde ćemo, prema svedočenju Puniše Račića [1], izdvojiti jednu.

U proleće 1915. godine, srpska vlada imala je pouzdane izveštaje da Austro-Ugarska morem doprema oružje u Albaniju, kao i da šalje svoje oficire u nameri da mobiliše Arbanase da s leđa napadnu Srbiju.Zbog toga je Nikola Pašić poslao Punišu Račića i Smaju Ferovića sa namerom da odvrate glavešine severne Albanije. U Albaniji je do Mata vladao Esad-paša koji je bio naklonjen Srbiji, ali je u Matu gospodario Ahmed-beg-Zogu, nad Miriditima Prenk-paša, a u severnoj Malesiji Isa Boljetinac i Bajram Cur. Ove istaknute glavešine nisu se pokoravale Esad-paši i bili su naklonjeni Centralnim silama, tj. bili su spremni da napadnu Srbiju za račun Austro-Ugarske i da joj time dodatno olakšaju posao.

Smajo je dobro govorio arnautski, a pored toga, dve njegove sestre su bile udate za sinove Ise Boljetinca, koga je Smajo 1911. i 1912. godine, držao skrivenog u svom domu. Sve to je bila garancija da će ih Isa dobro primiti, ali ne i poslušati. Međutim, Isa ih je poslušao, i to ne samo on već i ostale arbanaške vođe, koji su predstavljale potencijalnu opasnost po Srbiju. Prema Punišinim rečima, zasluge najpre pripadaju Smaji, a uspeh ovog dogovora ogledao se u tome što su demobilisane arbanaške grupacije, Crnogorcima je pružena mogućnost da uđu u Skadar bez borbe i da uspostave vezu sa ostalim srpskim trupama i Esad-pašinim vlastima. Naposletku, osigurano je i povlačenje srpske vojske kroz Albaniju. To je bila prva politička misija u kojoj je Smajo aktivno učestvovao i pri čemu je celokupnoj nacionalnoj ideji dao nemerljiv doprinos.

Pored toga, Smajo se srčano borio i prilikom odbrane Beograda i sa punim pravom je nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima. Od Narodne skupštine proglašen je za nacionalnog radnika. Nakon rata, 1928. godine, novine su pisale o incidentu koji se dogodio u skopskoj kafani Makedonija, a čiji je bio akter. Naime, Smajo se sukobio sa skopskim bogatašem Ćani-begom Alilovićem i tom prilikom ga je upucao. Na policijskom ispitivanju rekao je da on kao Srbin i četnik nije mogao da pređe preko uvrede Alilovića, koji mu je opsovao „srpsku majku“, te je brže-bolje „uzvratio revolverom“.

Ivan Petrović

[1] „Politika“, 15. februar 1928.

POSTAVI ODGOVOR

*