Сместили су ме у затвор, не због политике – већ због моје етике

Глумац и почасни члан Народног позоришта у Београду, који игра већ 78 година, говори о одласку на Голи оток јер није хтео да изда кума, о Џемалу Биједићу као најбољем пријатељу и о ноћи истине са Зораном Радмиловићем и Ђузом Стојиљковићем

0

Власта Велисављевић (90) глумац је откако зна за себе. Рођен је 28. јула 1926. у Београду, а глумом је почео да се бави 1938. у Народном позоришту у Београду. У каријери је остварио 378 улога у позоришту, на филму и телевизији. Био је, донедавно, члан сталне поставке старе, легендарне представе „Буба у уху” која се на сцени Југословенског драмског позоришта играла више од 40 година. И сад у београдским позориштима има по десетак представа месечно!

Дипломирао је глуму на Позоришној академији у Београду у класи чувеног Мате Милошевића. Почасни је члан Народног позоришта у Београду, што је посебна част.

Како вас је привукла глума?

Моја прва сцена била је на крову зграде у Београду, у Коларчевој број 3 кад сам имао 12 година. Публика је била одвојена од нас глумаца теписима на конструкцији за тресење тепиха. Али, није све било тако прозаично. Имали смо ми и своје право позориште, „Роду”, које је водила Гита Предић, ћерка чувеног комедиографа Бранислава Нушића. To je био најбезбрижнији део мог живота.

А кад вам је било најтеже?

Моју каријеру и мој живот су, непосредно после Другог светског рата, у тешким животним условима, угрозили агенти Удбе.

Да ли је у питању била ваша политика?

Сместили су ме у затвор, не због моје политике – већ због моје етике. Нисам хтео да издам кума. Био је пуковник ЈНА, а по националности Словенац. Спремао је, са колегама, државни удар. Није хтео да се одрекне љубави према Совјетском Савезу. А кумова жена и моји родитеље су, због нас двојице, били избачени из станова.

Који доказ су имали против вас?

То су биле само руске књиге које сам позајмљивао од кума. На робији сам био три године. Прво сам „летовао” на мору, на Голом отоку, а потом сам упућен на „турнеју” по другим затворима. У свима су тукли затворенике. Кад се иследници уморе од туче позивали су неке боксере да нас „доврше”. Најсуровији удбаши били су у мом првом „прихватилишту”, код нас, у Београду, на Бањици.

Шта је било са кумом, пуковником ЈНА?

Мој кум је, после помирења Тита са Русима, преко Албаније побегао у Русију. У ствари пустили су га да „побегне”. У Москви је завршио медицински факултет и остао у Русији са женом и децом…

Кад и где сте се вратили глуми?

Кад сам се, после три године робије, докопао слободе нико није хтео да ме прими у позориште. Ипак, имао сам срећу да су ме прихватили у Мостару. Тадашњег управника мостарског позоришта Сафета Чишића памтићу док сам жив. Никад ме, за разлику од многих, није гледао као робијаша већ, искључиво, као глумца па, потом, и пријатеља. Мостар памтим и по још једном посебном човеку. Био је је то Џемал Биједић, тада високи партијски функционер Босне и Херцеговине, а седамдесетих година председник југословенске владе, с којим сам се, у Мостару, дружио као са најбољим пријатељем, а ту су, уз мене, често били фудбалери Вележа.

Колико сад иматe искрених пријатеља?

Много. Четворо, петоро… Моји искрени пријатељи су сви они који су уз мене и кад ми је тешко, а мени је живот пружио прилику да „тестирам” све људе које сам упознао у разним приликама и неприликама. Наравно, много више имам добрих познаника, али пријатељство је нешто друго. То је оданост и поверење.

Који догађај и које пријатеље посебно памтите?

Једну ноћ и једно дружење посебно памтим по страшном невремену кад је у Београду заустављен цео саобраћај и кад је одложена наша представа. Тада смо Зоран Радмиловић, Ђуза Стојиљковић и ја остали, до јутра, сами у позоришту. Доста смо попили. Свако од нас је имао своју животну причу коју је, те ноћи, свако на свој начин, испричао отвореног срца. Баш тако, као брат брату. Наравно, садржај тих прича је заувек остала наша тајна коју сад чувам само ја, јер њих више нема.

Али, није тајна да сте се три пута женили. Зашто?

Много тога у мом животу се догађало и стицајем околности, па тако и женидбе. У време кад сам био у затвору власт је натерала моју прву жену Жану да ме се одрекне. Она је то учинила, али ипак ме чекала. Међутим, нису јој дали да дође до мене, као ни мени до ње и наше ћерке Дубравке. Касније сам се оженио други пут, а затим и трећи са мојом садашњом женом Надом. Од Дубравке имам унучад Чизу и Меријам.

У каквим сте односима са свим супругама?

У више него одличним. Кад су се моја прва супруга Жана и ћерка Дубравка одселиле у Америку, моја садашња жена Нада и ја смо се бринули о Жаниној мајци Деси све до њене смрти. Кад ме је једном приликом супруга Нада питала шта је њој Жанина мајка, бака Деса, ја сам јој рекао: па, највероватније ташта, као и мени.

Да ли сте ви бирали жене или оне вас?

Оне мене. Али, то није само мој случај. То је случај, углавном, са свим браковима и свим мушко-женским односима у браковима, па и мушко-женским пријатељствима. У питању је математика. Жене су, у односу на мушкарце, у позитивном смислу, прорачунате. Оне тако сложе све „коцкице” у нашем животу да ми, мушкарци, имамо утисак да је то наше дело.

Који однос имате према новцу?

У принципу никакав. Нисам колекционар новца. Ја га не скупљам и не чувам. Трошим га на мале радости, а кад га имам више онда су и радости веће.

Како процењујете вредности људи?

Сигурно не по причама. Дела су та која одсликавају право стање ствари у свим људским односима.

Да ли за нечим жалите?

Не. Углавном сам учинио све што сам желео. Али, можда се нисам довољно одужио родитељима, а они су ми много тога дали, иако је отац био само ложач по болницама. Жао ми је и ако сам некога несвесно увредио па му се нисам извинио.

Глума је за мене велика привилегија

Имате ли сада неке планове?

Немам неке велике планове. Обожавам позориште, посебно премијере. Радујем се свакој представи. Сад, на пример, уживам у „Хамлету” у Југословенском драмском позоришту. Мени је глума велика част, велика радост и велика привилегија.

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*