Смрт Надежде Петровић

0

Надежда Петровић: Ваљевска болница, 1915, последња слика, МСУ, Београд

„С изразима дубоке и искрене туге објављујемо да смо, поред толиких жртава које су пале против епидемије, синоћ у осам часова принели на олтар драге нам Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је и Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка. Умрла је неуморно радећи на неговању и спасавању храбрих бораца још од почетка рата. Објављујући овај редак и светао пример самопожртвовања ове племените Српкиње, молимо за саучешће.“ (Саопштење Прве резервне ваљевске болнице ( 22. марта) 4. априла 1915.

Једна добра душа и једна велика Српкиња пала је на бојном пољу од подмуклог непријатеља: зараза против које се она борила најуспешније бранећи од ње браниоце наше и спасавајући их из чељусти смрти, да би смрт задавила непријатеља. Из малог круга оних храбрих идеалиста који су пре десетак година снагом факата почели радити на томе да Србија буде Пијемонт не само Српства но целе Југославије изгубисмо њу која је на томе пољу рада била неуморна и која је томе послу и томе задатку од тада до сада посветила цео свој живот, радећи с љубављу и вољом, која је за дивљење и поштовање. Надежда Петровићева, која ономад умре у Ваљеву, најмилосрднија је српска сестра била. Онаје била прва права наследница Косовке девојке. Крст Милосрђа краси груди хиљадама наших сестара. Оне су га заслужиле преданим радом на неговању наших славом овенчаних рањеника и под теретом ратних тегоба посусталих ратника. Ни једна га са толико части и с толико права није могла заденути за груди као Надежда, јер ни сто најзаслужнијих милосрдних сестара немају заслуга колико она једна.

Bolničarka Nadezda Petrovic, Prizren 1913

Болничарка Надежда Петровић, Призрен 1913
Надежда Петровић као болничарка, Призрен 1913, фото: Спомен збирка Павла Бељанског, Нови Сад

Међу зачетницима новога покрета за духовно Уједињење Југословена Надежда је била једна од најјачих снага и томе покрету она је давала снаге преданошћу, која је импоновала и давала подстрека свима њеним садрузима и сарадницима на томе послу, кога се прихватило неколико духом јаких младих идеалиста. Међу коловођама тога покрета од почетка била је Надежда и брзи успеси што их је на томе показала шака младих и дотле слабо знаних ширим круговима студената у многоме имају да се припишу и енергији ове девојке, којој имамо мало равних друга. Уметник по осећају она је била, несумњиво, и једна од најобразованијих наших женскиња. Бављењем дуже времена у иностранству ради својих сликарских студија, она је у културном свету примила оно што је најлепше и вратила се да послужи своме народу не само као уметник и учитељ омладине, но и као јавни радник на нашим националним стварима. Васпитана у патријахалном српском духу у једној честитој породици, у којој је од малена загревана за српске идеале и упућивана на добра дела, она их је у свом животу у изобољу чинила и чинећи добро ближњем своме није штедела ни свој грош но ни свој живот. Вршећи добро дело, спасавајући српске ратнике, она је себе жртвовала. –Одломак из текста објављеног у листу Пијемонт (29. марта ) 11. априла 1915, Ваљево, о смрти Надежде Петровић, сликарке и добровољне болничарке, преминуле у Ваљеву.

“Надежду Петровић је и сама смрт затекла у таквој једној раздраганости и у неизмерном духовном богатству у снази. То сам видео и дубоко осетио када је посетих у ваљевској војној болници 1915. године, у пролазу са фронта за београдску војну болницу, и сам болестан од пегавог тифуса. Уз литра најбоље каменичке шљивовице, коју сам јој по жељи био донео, претресли смо тада последњи пут важно питање нашег младог сликарства. То је био разговор достојан уметнице и јунака Надежде Петровић и њених дивних дела.” – Бранко Поповић, из говора на отварању прве постхумне изложбе радова Надежде Петровић, Политика, 14. фебруар 1938, Београд.

“1915. приликом привременог повлачења српске војске, имао сам још ту срећу да је сретнем, у нагорелом, блатњавом шињелу, уз болничке арњеве, с војницима, у крвавим завојима, штакама. Њено здраво, пуно румено лице, упркос тадашњим напорима и оскудици, сијало је од поуздања, а очи војника одавале су више од привржености, праву љубав према тој њиховој Великој Сестри. Свуда, под оним шаторским крилима, по свим рововима у Србији, причало се тада како су је, после, војници суморно, без престанка, плачући превртали у влажним чаршавима, само да јој смање тифусну ватруштину, да спасу то велико срце које је до краја куцало за њих.” – Вељко Петровић, из говора на свечаности поводом откривања споменика Надежди Петровић у Чачку – Чачански глас, 14. децембар 1955.

Nadežda Petrović sa osobljem Valjevske bolniceНадежда Петровић са особљем Ваљевске болнице, фото Љуба Ранковић

На сам први дан Васкрса стиже нам тужна вест о још једној жртви дужности, од добре воље примљене тешке дужности, истинске службе народу у овим мучним и озбиљним данима: ноћу уочи Васкрса преминула је Надежда Петровићева у И резервној болници у Ваљеву, где је са толико труда, преданости и истрајности радила као добровољна болничарка.

Смрт Надежде тежак је ударац за сестре и браћу њену, који за кратко време губе у Надежди не само трећу сестру, већ и разбориту заступницу умрлих им родитеља и моћну потпору у мучној борби животној; тешко ће зли удес овај осетити и остала породица њена, као и сви њени пријатељи и познаници, којих није мали број.

И српска уметност и просвета дубоко ће зажалити за губитком Надежде Петровићеве, која је са ретком марљивошћу и правим уметничким одушевљењем узимала учешћа у раду наших сликара и предано и савесно вршила своју наставничку дужност. Њене слике са успехом су излагане на уметничким изложбама код нас и на страни, где је пок. Надежда достојно представљала српску уметност и српску жену.

Но, још једно срце, једно велико срце стегнуће се од бола који му зададе смрт Надеждина, тако изненадна, тако неочекивана, срце оног дела српског народа, који је највише поднео и који и сада највише трпи у мучним приликама у којима је ево већ три године, срце српскога војника, рањеника и болесника. Многу сузу захвалницу пролиће на још свежи гроб пок. Надежде многобројни браниоци српске частии српског имена, сада здрави и чили, које је она у болници неговала са правом сестринском љубављу, а садашњи болесници И резервне болнице у Ваљеву, где је готово легло заразе, понајпре ће и најтеже осетити, да им нема оне која је себе жртвовала да би њима помогла. “Ја сам њима (болесницима) сад, пише она недавно, и лекар и нудиља. Преписујем лекове, дајем их, трчим од ране зоре од једног до другог. Цео дан носим једну тепсију пуну лекова… Али је страшно и ужасно бити међу онима, које треба помоћи а немоћи то… Колико сам се раније плашила од ове опаке болести, заборавила сам на њу од како сам међу њима. Сама се чувам, али Бог ме може сачувати и нико више; уздам се још у своју звезду, која ме до сад у најтежим моментима није преварила ни напистила, па можда неће ни сад.”

Nadežda Petrović skila Vezirov most, 1913.Надежда Петровић скила Везиров мост, 1913.

Но, покојна Надежда се, на жалост, преварила и ако је доиста могла рачунати на своју “звезду”. Она је са својом болицом пратила храбре наше ратнике у њеним победничким походима у турском и бугарском рату, борећи се са највећим тегобама и невољама таквога живота док није и сама пала у болесничку постељу, тешко прележавши озбиљан трбушни тифус са запаљењем плућа. Ну ни то није пок. Надежду могло уздржати, да се почетком овога страшнога рата не стави на расположење својој санитетској команди. Са кретањем свога одељења пок. Надежда ишла је свуда за војском, за време наступања и крвавих борби на Дрини и под Цером, као и при мучном одступању ка Руднику, док није на послетку са победничком војском нашом ушла опет у тужно, упропашћено и заразом ојађено Ваљево, где су је тек очекивали нови напори и нов, још мучнији рад. И кад је за неко време оставила Ваљево, није то учинила да би се предала одмору, и ако јој је био доиста потребан, већ да изврши другу дужност, дужност породичну, сестринску. Јер док се бавила на својој болничарској дужности, умрла јој је најмлађа сестра у Немачкој, куда је пре рата отишла да потражи лека. Нежно сестринско срце Надеждино показало се и у овој прилици: чим је било могућности она је покушала отићи на сестрин гроб, не плашећи се ни напора на путу ни свих других непријатности, али, на жалост без успеха. При повратку с тога пута обишла је своје у Скопљу, па се одмах опет пожурила на дужност, која ју је чекала у Ваљеву.

valjevska bolnica
Ваљевска болница у Првом светском рату

Нису помогла ни одвраћања породице ни савети пријатеља. Пок. Надежди био је баш сада потребан збиљски одмор, за који јој нико не би замерио, јер је она већ доста учинила и више но што се могло очекивати. Али је у ње било срце пуно љубави према беднима и невољнима, она је још осећала потребу за вршењем родољубиве задаће, и похитала је опет у ваљевску болницу, где је напослетку и сама подлегла. Још је гледамо овде у Нишу, пуну прича о прошлим невољама, а и пуну одушевљења, праве вере у потребу даљег рада, пуну оне љубави, која ју је дотле одржавала на мучном путу помагања и тешења болних и невољних и која ју је силно гонила, да у том истраје. И у толико нам је теже пала црна вест, да је Надежда занавек отргнута од својих болесника, од познаника и пријатеља, од породице своје.

Пок. Надежда Петровићева доиста је дивно одужила свој дуг народу и отаџбини, заслужила највећу захвалност нашу, стекла право на вечан помен међу нама и дала доиста пример за угледање. Српске Новине, Ниш, (26. март) 8. април 1915. године

Ако сте пропустили:
Resnik, Nadezda PetrovicНадежда Петровић: Одбрана уметности

Živorad Nastasijević, Lepenica, 1940.
Живорад Настасијевић – пушком и кистом кроз живот

Nadežda, Autoportret, 1907Аутопортрети Надежде Петровић

izlozba u ValjevuВаљево 1914-1915. године – град болница
Nadežda PetrovićНадежда Петровић, између неразумевања и славе

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*