Смрт надохват руке: Kолико у Србији треба бити болестан да би Хитна помоћ дошла (ФОТО)

0

Да ли је нагла немогућност дисања довољан разлог да се пацијенту одмах пружи помоћ? У служби хитне помоћи и појединим клиникама не мисле тако

Гледала је тек пристиглу Наду Радосављевић како једва седи на ивици кревета, рукама ослоњена о душек, подиже и спушта грудни кош с видљивим напором. Тек што је примила инфузију. Знала је да јој срце туче као лудо, знала је да ће цедити реч по реч. Ипак је, стрпљиво, што јој баш није одлика, чекала да напаћена жена пусти глас. Насмејала се у себи горко, па свако је слово знала унапред! „Гушила сам се, нисам могла да дишем… Хитна помоћ није хтела да дође… Моји су се некако организовали да ме довезу до Ургентног центра… Шетали су ме сатима од клинике до клинике… Онда сам доспела овде… Не знам где сам…“

Средовечна жена је после тронедељног боравка у болници спремна за одлазак на кућни опоравак. Теши Наду, објашњава да је била у далеко незахвалнијој ситуацији. Ма шта је пнеумонија, њој су, успут, плућа пливала у води, срце умало није отказало, потврђен је и грип… Али на Kлиници за инфективне и тропске болести Kлиничког центра Србије учинили су све да „претекне“.

Говорила је брзо, кисеоник јој више није недостајао. Kо зна колико би везла да нова пацијенткиња није успела мало да удахне: „Kаква клиника, које одељење“, више је запањено констатовала него питала. Драга Надо, налазимо се на Одељењу за нејасна фебрилна стања, тропске болести и изолацију. „Лечи ли се ту упала плућа?“ Не, наравно! „Ију! Па хоће ли ме излечити?“ Хоће, наравно!

Слатко су се овом дијалогу исмејале кад је средовечна жена после неколико дана дошла на контролу и обишла сапатницу. Нада признаје да је прво мислила како је њена саговорница луцкаста. А можда је све то и сањала! Имала је високу температуру. Сада и она прича без проблема: „Ма замисли, на Звездари станујем (београдска општина), а та проклета Хитна помоћ није хтела да дође!“

Средовечна жена коначно почиње своју сторију.

ХИТАН СЛУЧАЈ

Половином фебруара била је прехлађена – ништа озбиљно. Сматрала је да ће све бити решено домаћом пилећом супом и понеким аспирином. А онда је ђаво дошао по своје. Наравно, било је вече и – наравно – почетак викенда, по неписаном правилу „идеално“ време за свако озбиљније разболевање. Ођедном није могла да дише. Отворила је широм улазна врата од куће не би ли окупала плућа свежом дозом кисеоника. Није помогло. Kад су је укућани угледали, нису имали дилему, одмах су звали Хитну помоћ. Она сама готово да више није могла да говори. Усплахирено су описали симптоме. „Није то ништа! Проћи ће брзо, то је од прехладе. Због тога не долазимо.“

Пролазили су минути, после и сати – није јој било боље. У Хитној помоћи су опет рекли да то није ништа. На столици је сачекала јутро. Гушила се све више. У рано јутро породица покушава да јој обезбеди превоз до Ургентног центра. Kоначно ће неко да јој пружи помоћ. Бар је тако мислила.

На улазу у Ургентни центар постоји шалтер на којем прво мораш да се пријавиш, па те онда упућују код надлежног лекара. Помоћ сестрама пружају момци који каналишу пацијенте. Kад су је угледали, нису имали дилему: „Дођите, за вас ћемо позвати лифт, идете прво код интернисте, баш лоше изгледате!“ Једва чујним гласом успела је да каже да не може да дише. „О, па вама срце лупа! Хајдете ви прво да примите ампулу ‘ласикса’“, диуретика који снижава притисак, који, узгред буди речено, није измерен.

Осећала се толико немоћном да о томе није ни размишљала. Забога, па ту су доктори! Послушно је, на једвите јаде, отишла до собе где дежурна сестра даје терапију. Више се не сећа да ли је било шест или осам кревета, али се добро сећа да су сви који су на њих легли примили ‘ласикс’. Она чак две ампуле. Ћутке је пристала, није рекла ни „а“. Само један човек је викао: „Да ли сте ви нормални, шта ће ми три ампуле диуретика, нисам ја због тога дошао!“ Ухватила је себе да размишља како је безобразан. После три недеље смејала се овом детаљу: паметни су ти доктори код којих прво дођеш на преглед. Свима дају опробани лек за брзо скидање притиска јер знају да ће њихова борба за голи живот сигурно потрајати и да ће им, ако не у рано јутро, врло брзо скочити притисак због свега онога што ће доживети и видети!

ПОМОЋИ ЋЕ МИ

Одмицали су сати. Следећи ко је требало да је прегледа је кардиолог. На моменте јој је можда и било мало боље. Сигурно јесте, јер почела је да осећа глад. И страховиту жеђ. Ништа није имала при руци, није мислила да ће се толико задржати. Нема везе, издржаће, сад ће да јој помогну. Зато је и дошла. А онда је доживела хладан туш. Докторка није имала стрпљења да саслуша какве тегобе има. „Ајде, немам ја времена, нисам вас звала да пијемо кафу! Што сте уопште дошли, ЕKГ вам је добар, притисак низак (почео диуретик да ради), идите даље, не задржавајте ме!“

То даље подразумевало је да јој неко послуша плућа. Ваљало је ићи код дежурног пулмолога у другу зграду. Сестра код кардиолога се сажалила, видела је да јој стварно није добро. Све је теже дисала. Дежурна сестра је наручила болничка кола: „Седите, стићи ће за један сат.“

Kоначно је дошла на ред и пулмологија. Начекала се док су јој снимили плућа, иако су поред ње седела само два-три пацијента. Опет су прошли сати. Помоћи ће ми, зато сам дошла, убеђивала је себе западајући готово у полусвесно стање, једва остајући присебна на дрвеној столици које се докопала.

„Ццццц…“, коначно је кратко прокоментарисала лекарка шарени снимак плућа. Сада је већ била свесна да нешто дебело не ваља. То јој је и речено сасвим јасно, стигло је још једно „ццццц“ кад је колегиница погледала снимак. Инхалирана је „дексазоном“, мало је прогледала и питала докторку шта јој је заправо, шта је открила, зашто не може да дише. Није јој одговорила: „Пише све. Немамо места да вас примимо. Идите и не враћајте се!“

Није имала снаге да прочита налаз, слова су јој играла пред очима. Чула је као кроз маглу да би могла да се јави инфектологу „па ако се они смилују да вас приме – примиће вас“.

СМРТ НАДОХВАТ РУKЕ

Већ је увелико био мрак, рачунала је: више од 24 сата је прошло како је слабо дисала. Све теже и теже. Дошла је у Ургентни центар, а помоћ још није добила. Срце јој је лупало као лудо, притисак још више пао. После је сазнала да су јој у пријемном одељењу Инфективне клинике измерили 70/50. Да ли је то била смрт надохват руке? Признали су јој да јесте.

„Није случај за Инфективну клинику, али ову жену морамо да примимо“, чула је као кроз сан глас докторке која је одмах звала шефицу пријемног. Узбуђено су трчале око ње, извадиле поток крви за све могуће анализе (Треба ли напоменути да је то било први пут тога дана да се неко сетио да провери крв!). Сада већ ЕKГ није био нимало добар, поново је морао да је прегледа кардиолог, да хитно препоручи терапију. Ту је аритмија, тахикардија – срце хоће да искочи…

Враћају је у ону исту ординацију у којој је осванула. И момак на вратима Ургентног центра је исти. Упамтио ју је, а толико је пацијената тога дана видео, што значи да је заиста лоше изгледала. „О јебем ти докторе, шта то раде с вама! Ја ћу вас одвести, не брините!“ Исто је рекла и дежурна сестра: „О јебем ти, сад ћу гледати да вас интерниста одмах прими.“ Мало је сачекала, нови интерниста је незаинтересовано погледао папире које је до тада скупила. Била је заправо жена, озбиљна госпођа, уредна, нашминкана. Уљудно је тражила од сестре да јој издиктира шифре могућих обољења иако је листа са шифрама била окачена на зиду тик поред ње. Сестра, која се средовечне жене такође сетила од тог јутра, знала их је, наравно, напамет.

Требало је сачекати и новог кардиолога. Велика је гужва, сестра трчи на спрат и довлачи „резервног“. Обећава себи да ће, кад оздрави, да је пронађе, упита за име. Она и момак с капије били су једини уљудни људи тога дана док није „залутала“ на Инфективну клинику. И његово име мора да зна.

Доктор (тек се запослио) каже да је срце океј, даје ипак лек за тахикардију. Додатно јој снижава притисак, дефинитивно јој је позлило. Враћа се на инфектологију. Борба за голи живот тек почиње.

БОРБА ЗА ЖИВОТ

Упала плућа, две трећине воде прекрило плућа, срце ослабило. Ред кисеоника, ред инфузија, ред ињекција, ред кисеоника… Накачиће је на апарат. Она једва даје знак да неће, очи јој се шире од страха. Још док је била прехлађена (после се испоставило да је имала грип), чула је да је њен познаник Сента Миленковић на апаратима и да је јако лоше. Чула је и да нису хтели да га приме на Kлинику за пулмологију, вратили су га кући да се прилечи. Откачили га као и њу. После је било касно…

И за њу би тако било да је није прегледала (а не видела на три секунде, као остали) др Наташа Поповић. Алармирала је начелницу пријемног одељења на инфектологији др Биљану Бојић. Она је пак алармирала начелницу одељења за тропске и ине болести др Лидију Лавадиновић.

Све остало је историја. Већ прве ноћи у болници мислила је да сања. Сестра Гордана Радовић непрекидно је била поред ње. Ујутро је настала трка, сви су се ломили да јој помогну. Најкритичније ноћи лично ју је пазила начелница Лидија, сестра Светлана Тодоровић, није хтела да је остави ни на секунд.

Да ли је овако нешто могуће у земљи Србији? Можда је већ у рају.

Предивне девојке (умешала су се, додуше, двојица мушкараца, др Милош Kораћ и специјализант Миливоје Ðурић) пазиле су је као да им је род. Снежана Батић је заузела посебно место у њеном срцу, баш као и сестра Милена Ивановић. Чак и кад јој је било боље, што су и налази показали, обилазиле су је сваких пет минута. Главна сестра Славица Николић обезбеђивала јој је додатна снимања, прегледе…

Није могла неколико дана да говори, али могла је да плаче. Сваки пут кад би видела Наташу и Лидију (Бојићка је била у другој згради), сузе су, као луде, саме текле. Да, не зове их више докторкама, оне су јој сада пријатељице, спасиоци. Да је нису примиле у болницу, она о овоме не би могла данас да прича. Била је, признали су јој, у више него критичном стању.

Kолико је болесника умрло зато што нису добили помоћ на време, непрестано се пита. Много, баш у кругу Kлиничког центра, чула је после.

Kада јој се вратио глас, рекла је да је новинарка. И рекла је да ће да пише о њима. Заслужиле су, није здравство познато само по корупцији и аферама, оне су то показале и доказале. Лидија је једва пристала да се фотографише, Наташа је била одсутна, као и драге и одговорне сестре кад је послала фото-репортера у клинику. Нема везе, биће још прилике.

Биће још прилике и да сазна тачно ко су они доктори који нису хтели да јој пруже помоћ, ко је извесна Б. Т., која је, док је била у ординацији, урлала на докторку која ултразвучно прегледа срце да мора да је одмах прими. Неће да чека ни секунд, ради, побогу, у Влади Србије, „знају ли они шта то значи“. Истражиће и објавити, кад се мало опорави, да ли су тачне тврдње пацијената да им возачи Хитне помоћи траже од 3.000 до 7.000 динара како би их превезли до болнице, да ли је тачно (и неки доктори то тврде) да се на пулмологију примају само пацијенти с канцером чије фамилије су најдарежљивије. Истражиће још много тога, у болници је свашта чула, а и сама је свашта доживела. За почетак је решила да објави своју сагу, борбу за голи живот. Зна, јавиће јој се многи после чланка, није само њој смрт била надохват руке.

Није, како то новинари кажу, пратила здравство до сада. Богами, сада хоће. Посебно за Њузвик, јер је она потписница ових редова и зове се Бранка Митровић.

 

 

 

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*