Софија, Јованка Орлеанка из Београда

0

На Дорћолу се крајем XИX века родила девојчица по имену Софија Јовановић. Била је једна од неколико ћерки познатог месара Јовановића, који је умро док је Софија још била школарац. Kако прича каже њен отац се, сходно поднебљу, жалио што нема нијендог сина како би наставио породично име и, евентуално, стекао статус јунака. Године 1912. избија Први балкански рат а једва пунолетна Софија добија прилику да испуни очеву жељу – шиша се на кратко и одлази да се добровољно пријави Народној одбрани.

Тамо су је, наводно, дочекале симпатије али и негодовање комисије која до тог тренутка није видела, нити помислила, да би женско хтело или могло да учествује у рату. Отерали су је кући. Међутим, Софија се вратила сутрадан, одлучна да не прихвати одбијање. Понудили су јој улогу болничаке, на шта је одговорила: „Дајте то неком старијем. Ја хоћу пушку.“ И тако и би. Матуранткиња је постала војник.

Следила је обука у Прокупљу и Врањској Бањи, након чега одлази у своју прву битку на Црној Чуки и Вељој Глави. Једина девојка у овом крвавом сукобу, у ком је животе изгубило скоро 1500 српских војника, преживела је са неколико мањих повреда. Kако то већ бива, Софија је брзо послала својеврсни стратег у својој јединици, планирајући диверзије и изводећи герилске нападе. Почела су да се нижу одликовања, којих ће до краја њене ратничке „каријере“ бити 13. Већ до краја 1912. Софија је била позната широм Европе. Причане су разне приче о српској жени ратници, тако да је слика младе Софије попримила облик мита. Њен лик је красио немачку дописницу, из натпис „Жена-војник у рату 1912. године“, док су јој Французи наденули надимак српска Јованка Орлеанка, а прича о њој је објављена исте године у париском часопису „Мали журнал“. Херојски излет у Први балкански рат претворио се у године у униформи, будући да је брзо избио и Други балкански рат, а онда и Први светски. Овај кратки период између два рата Јовановићева је радила као чиновница у Дирекцији железнице.

Шлемови и шешири
Већ следеће године избија највећи рат до тада. После атентата у Сарајеву, спремао се напад на Србију. У ноћи између 28. и 29. јула 1914. године догађа се прва борба у Великом рату, велика битка за Београд, у којој учествује и наша јунакиња. Са великим жртвама, град је ипак одбрањен. Разуме се да се борба овде не завршава – Софија се придружује Сремском добровољачком одреду где јој је додељена титула команданта. Тада се одвија један, за своје време, славан подвиг српских снага. На челу са једином женом у читавој војсци, неколико њих је прешло реку током ноћи, изненадивши аустроугарску стражу, која се разбежала. Пресекли су телефонске жице и уништили комуникациону опрему, покупили наоружање које су стражари оставили за собом и окачили две српске заставе тако да се лепо виде са друге, београдске стране реке. Сличне акције су се наставиле у неколико наврата, када је Софијина мала чета уништавала топове који су одатле гађали Београд и, по могућству, одузимали остатак оружја непријатељима. Уследиле су крваве битке на Kолубари и Дрини, где је Софија претрпела теже повреде, од којих је један коштала дела стопала које је морало бити ампутирано. Била је и у маси која се повлачила преко албанских планина и учесник пробоја Солунског фронта.

Можда можемо рећи да је губитак стопала продужио Софијин живот, јер се после завршетка Великог рата повукла, настанила у Београду и посветила породици. Вратила се у женску одећу и обућу, пустила је косу и шлем заменила дамским шеширима. Љубавна прича коју бисмо волели да чујемо догодила се између Софије и њеног саборца, Тихомира Kрсмановића, за кога се удала. Тај брак је изродио потомке те праунуци Kрсмановића данас живе и раде у Београду и отају да се сећају своје невероватно храбре и необичне прабаке.

 

 

011 info

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*