Соња Бисерко и Латинка Перовић шире братство и јединство из Тузле

0

ЉУДИ који су за заједнички живот и који деле идеје антифашизма и братства и јединства, треба да сарађују и да формирају мрежу као алтернативу владајућим националистичким идеологијама у региону, речено је на округлом столу “БиХ и Србија у дијалогу – одговор цивилног друштва”, који је одржан у Тузли.

На том скупу, који су приредили Фондација “Истина, Правда, помирење” из Тузле и Хелсиншки одбор за људска права из Београда, градоначелник Тузле Јасмин Имамовић рекао је да се традиција антифашизма у региону мора неговати, јер ако антифашисти ћуте, фашисти дижу главу.

Он је позвао антифашисте да се више окрену себи, да се чешће срећу и да граде мрежу.

“Тузла је добро место да буде центар мреже. Ово је град братства и јединства, у којем је човек човеку брат, а не вук. Уместо да се поносимо братством и јединством, нас је као срамота”, рекао је Имамовић.

Подсетио је да су Тузлу у Другом светском рату партизани први пут ослободили 2. октобра 1943. године и тада је то била највећа слободна територија у окупираној Европе.

“У Босни се увек ломе ствари, кад је мирна Босна, мирно је све око ње”, рекао је Имамовић.

Додао је да антифашисти морају да буду “жешћи” и гласнији: “Морамо да се потрудимо да кажемо веома, веома гласно: Братство и јединство и Смрт фашизму!”, поручио је Имамовић.

Председник Фондације “Истина, правда, помирење” Синан Алић је оценио да политичари намерно држе регион у сталном сукобу.

“Могу (председник Србије Александар) Вучић и (члан Председништва Босне и Херцеговине Бакир) Изетбеговић на Теразијама играти шах, али они грађане држе у пат позицијама”, казао је Алић.

Председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соња Бисерко казала је да су српско-бошњачки односи нарушени пре свега због српских аспирација према Босни и Херцеговини, а нарочито након злочина над Бошњацима током рата 1990-их година, што је кулминирало геноцидом од 1992. до 1995. године.

Професор Филозофског факултета у Сарајеву Енвер Казаз рекао је да у Босни и Херцеговини не може бити речи о политичким, културним, верским елитама, већ о “олигархијама које с намером производе стереотипе”.

“Стереотипи нису производ стицаја околности, већ дугог рада. Стереотипи се потом преко институција испоручују грађанима као чисто знање”, објаснио је Казаз.

Оценио је да су академске институција постале “идеолошке и дисциплинске”, што посебно важи за друштвене науке. Међутим, “нама је важно да уместо тога имамо критичко знање”, рекао је Казаз.

Историчар Миливој Бешлин рекао је да се Србија свог антифашизма званично одрекла баш на Дан победе, 9. маја ове године, када су официри Војске Србије положили венце пред споменик четничком команданту Дражи Михаиловићу.

Он је оценио да у томе има правде, јер националистичке балканске државе “и треба да комеморирају властите квислиншке претке”, а антифашизам треба да оставе Југославији која је из њега и настала.

Бешлин је казао да је четничка идеологија “велике Србије” била и у Другом светком рату, и у ратовима 1990-их година.

“И Дража Михаиловић је имао геноцидне намере према муслиманима, то јест Бошњацима, као и у ратовима из деведесетих година”, рекао је Бешлин.

Социолог Ђокица Јовановић је рекао да су ратови у Југославији у последњој деценији 20. века вођени да би се отела и приватизовала друштвена својина, а добитници у том процесу отимања су политичари, тајкуни и свештенство.

Он је оценио да су “политичари и тајкуни проскрибовали братство и јединство међу обичним људима, али међусобно нису”.

Историчарка Латинка Перовић казала је да је етничко чишћење у ратовима деведесетих било планирани циљ, а не случајност, јер је ратни циљ био “велика српска држава”.

Политички аналитичар Жарко Папић рекао је да је национализам неопходан националној олигархији за одржавање на власти. “А олигархије су настале спајањем ратних пљачкаша, шверцера и профитера са политиком”, казао је Папић.

Адвокат Влатко Секуловић рекао је да су ипак опстале везе међу људима у региону у спорту, култури, на естради.

“Чини ми се да се националисти лакше хомогенизују, да лакше и боље сарађују. Зато треба бити инклузиван према свима онима који су за заједнички живот”, поручио је Секуловић.

Новинар и дипломата Златко Диздаревић рекао је да је улога међународне заједнице у региону веома важно питање којим се такође треба бавити.

“Дејтонски споразум је довео до потпуно шизофрене организације друштва, а међународна заједница, буквално речено, подржава најразорније политичке снаге које креирају реалност у Босни и Херцеговини”, оценио је Диздаревић.

Историчар Хуснија Камберовић рекао је да би било веома важно да Србија престане да се стара о Србима ван Србије на начин на који је то чинила у последњих 20 и више година.

“Начин на који Србија пружа подршку Републици Српској и Милораду Додику је деструкција Босне и Херцеговине”, указао је Камберовћ.

Оценио је да србијанско друштво још нема снаге да се суочи с ратном прошлошћу из деведесетих година.

“Доминантна Србија пристаје на релативизовање злочина, а поготово злочина геноцида. Ми у Босни осећамо да још функционишу великосрпске амбиције”, казао је Камберовић.

Редитељ Дино Мустафић је рекао да мора да се утврди “форензичка истина” о ратовима из деведесетих година.

“Нама треба форензичка истина о ратовима, да бисмо знали колико људи је страдало. Без тога нам нема будућности. А генерације које долазе ће нам поставити питање шта смо радили у рату”, упозорио је Мустафић.

Позвао је интелектуалце да у јавности буду “много више субверзивни, а много мање опортуни”.

Факти

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*