SPC danas slavi: Svetog Kira i Jovana – besrebrenike i čudotvorce

0

Sveti Kir, ugodnik Božji, rođen je i vaspitan u Aleksandriji, u Egiptu. Beše to čuven lekar. I lečaše telesne bolesti ne primajući nagrade, a bogonadahnutim poukama svojim i primerom vrlinskog života svog lečaše duševne neduge među ljudima. Dolazeći bolesnicima, on im govoraše ne o propisima Galena i Hipokrata, već o zaveštanjima svetih proroka i apostola, i o tome kako se treba čuvati od grehova koji bivaju uzroci telesnih bolesti. Jer je oboljenje duše teže od svih bolesti tela.

I kada duša mnogo boluje od grehova, često se dešava da i telo pada u tešku bolest, pošto Bog dopušta kaznu za grehe. Tako sveti Kir, poučavajući bolesnike i propovedajući im reč Božju, mnoge jeline privede poznanju istinitog Boga i obrati u hrišćanstvo, iscelivši im i duše i tela izvrsnim lekom.

U to vreme carovaše nečestivi car Dioklecijan. I on diže gonjenje na hrišćane. I sveti Kir, slavni lekar aleksandrijski, bi optužen carskom namesniku aleksandrijskom da je hrišćanin i da mnoge poučava hrišćanskoj veri. Namesnik naredi da ga uhvate. A sveti Kir, saznavši za to, pobeže iz Aleksandrije i Egipta, i ode u Arabiju. Ovo on učini, ne što se bojao muka i smrti za Hrista, već što se povinjavao rečima Hristovim: Kad vas gone u jednom gradu, bežite u drugi (Mt. 10, 23), i što je hteo da još bude od pomoći bližnjima, i što je želeo da primi monaški čin kako bi sebe bolje pripremio za stradanje za Gospoda svog. I čim dođe u Arabiju, on odmah uze na sebe monaški anđelski lik. Njegov dolazak u Arabiju bio je po naročitom promislu Božjem, da bi i tamo izbavio mnoge od idolopokloničke propasti, uputio na put spasenja i priveo Hristu. On napusti tamo i svoj lekarski zanat, jer dobi od Boga dar čudotvorstva. I više nije lečio bolesti lekovima, već je molitvom i rečju isceljivao od svih bolesti. I zbog takvih čudesa njegovih slavljaše se ime Hristovo, i ogromno mnoštvo idolopoklonika napuštahu svoju zabludu i obraćahu se Hristu, istinitom Bogu.

Sveti Jovan pak beše rodom iz Edese, pobožan hrišćanin, inače rimski oficir. Kad nastade Dioklecijanovo gonjenje na hrišćane, on ostavi svoj oficirski čin i slavu ovoga sveta, i otadžbinu, i dom, i rodbinu, i bogatstvo, smatrajući sve to za trice. I otputova u Jerusalim. I baveći se tamo neko vreme, on ču za svetog Kira i čudesa koja čini, jer se slava njegova beše pronela svuda. I silno zažele da vidi tako velikog ugodnika Božjeg i da živi pored njega. Stoga otputova najpre u Aleksandriju da traži svetog Kira. Ali kad ga tamo ne nađe, on se stade brižljivo raspitivati za njega gde se nalazi. I saznavši da je u Arabiji, on žurno otputova tamo. I kad ga pronađe, on se svom dušom prilepi uz njega. I bi očevidac čudesa njegovih. I postade usrdni podražavalac vrlinskog života njegovog.

U to vreme bi izvedena na mučenje za Hrista jedna bogoljubiva žena, Atanasija, sa tri kćeri svoje, koje se zvahu: Teoktista, Teodotija i Evdoksija. One behu odvedene u grad Kanop u kome idolski žrec beše Kasijan, a gradonačelnik Sirijan. Kada za to čuše sveti Kir i Jovan, bojahu se da ne otpadnu od Hrista male devojčice. Jer su one u tako mladim godinama mogle, ne samo pretnjama biti uplašene, nego i samim laskama lako prevarene. Jer najstarijoj među njima, Teoktisti beše petnaest godina, Teodotiji trinaest, a Evdoksiji jedanaest. Usto je sveti Kir zebao i od njihove majke Atanasije, da se ona ne bi zbog dece preklonila jelinstvu, ne želeći da gleda gde joj ljuto muče decu i nemilosrdno prolivaju krv njihovu. Jer je poznato, koliko majka po samoj prirodi pati srcem svojim zbog dece svoje Zato sveti Kir reši i otputova u grad Kanop, da utvrdi u veri Hristovoj devojčice i mater njihovu, i da ih obodri i ohrabri za podnošenje muka. Sa svetim Kirom pođe i sveti Jovan. I kada stigoše u Kanop, nađoše u okovima Atanasiju i njene kćeri. I mnogim bogonadahnutim poukama utvrđivahu ih u ljubavi Hristovoj, da rado polože duše svoje za Gospoda Hrista.

O tome odmah bi obavešten gradonačelnik Sirijan. Jer neko od neznabožaca dođe k njemu i reče mu: Neka dva nova i nepoznata čoveka pojaviše se u našem gradu, jedan je y monaškoj odeći, a drugi u vojničkoj. I oni sada nagovarahu one okovane devojke da se ne poklone bogovima našim, nego da ostanu čvrste u bezbožnoj veri svojoj. I još ih savetuju: da se ne pokoravaju naredbama carskim; da poštuju jedino nekog Isusa, i da samo Njemu odaju božansku čast, ne mareći za smrt.

Čuvši to, Sirijan se razjari, i naredi da ih odmah obojicu dovedu pred njega. I uhvatiše svetog Kira i Jovana, i izvedoše ih na sud pred bezbožnog sudiju Sirijana. Kad ih ugleda, on ih upita: Vi li se to, bedni neprijatelji bogova naših, trudite da obmanete devojčice, i da svakovrsnim smicalicama umnožite hrišćansku veru na sramotu cara? No iako ste dosada bili bezumni, evo sada se odrecite ništavne vere svoje, koja je puna svakojakih vradžbina, pa molbama i žrtvama umilostivite bogove naše. Tako ćete, ne samo izbegnuti muke koje vas očekuju, nego ćete se udostojiti i počasti od nas. He postupite li tako, onda ćete iskusiti na sebi jarost i neumoljivi gnev ne samo Sirijanov i Dioklecijanov, nego i samih bogova, mada su oni vrlo milostivi. Ali su nemilosrdni kada ih beščeste.

Na to sveti Kir i Jovan odgovoriše: Naš je običaj da malo govorimo o mnogim stvarima. Ali ovo znaj: mi niti vaše ništavne počasti želimo, niti se Hrista odričemo, pa ma kako stradali za Njega. – Tada Sirijan, sav besan od jarosti, škrgutnu zubima i reče im: Kada biste iole imali pameti, vi bezbožnici, trebalo bi da ste blagodarni čovekoljublju sudije, i odrekavši se svoje zablude izbegnete grozne muke. Ali pošto u vas ništa drugo ne vidim sem gordosti, nepokornosti i oholoumlja, to nisu potrebne mnoge reči, nego treba odmah da pristupimo delu. Jer ćete na taj način, i željenu nagradu dobiti, i, protiv svoje volje, carskom se naređenju pokoriti.

Rekavši to, namesnik naredi da se dovedu devojčice s majkom. I pred njima stade svete mučenike Kira i Jovana na razne načine mučiti: bičevima ih šibaše, motkama tukoše, svećama žegoše, pa im rane octom i solju poliše i suvim krpama trljaše; onda im noge u vrelu smolu staviše; i još ih na mnoge druge muke metnuše. A sve to činiše, da bi im se osvetili za drskost i slomili njihovo junaštvo, i da bi zaplašili devojčice i mater njihovu, koje su ovo posmatrale. Ali bogomrski mučitelj ne ycpe ni u jednom ni u drugom. Jer niti pokoleba junaštvo Svetih stradalnika, niti mogade zaplašiti devojčice i njihovu majku. Tada mučitelj naredi da odreše svete, i stade mučiti svetu Atanasiju i kćeri njene. I pošto ih je dugo mučio, njega spopade stid, jer vide da se slabi ženski pol u junačkom stradanju ničim ne razlikuje od silnih i nesavladljivih muževa, svetog Kira i Jovana. One imađahu istu ljubav ka Hristu i veru, i podnošahu iste muke za Njega, i, krepljene Bogom, imađahu isto junaštvo, i stradahu kao u tuđem telu, nimalo se ne obazirući na muke, jer gledahu ka ljubljenom Ženiku svom, Hristu Bogu, koji sa visine slave svoje posmatraše stradanje nevesti Svojih, i pomoć im Svoju pružaše. Videvši to, mučitelj naredi da prestanu mučiti svete mučenice, i donese odluku da ih mačem poseče. A one iđahu veselo na smrt kao na svadbu. I biše otsečene svete glave blaženoj Atanasiji i trima blagoslovenim ćerkama njenim: Teoktisti, Teodotiji i Evdoksiji.

Po posečenju svetih mučenica, opet biše izvedeni na sud sveti Kir sa svetim Jovanom. Mučitelj im se obrati dugim govorom, naglasi kako mu je stalo do njihovog života i zdravlja, pokaza im poklone, ukaza na muke, i najzad zapreti smrću. No kada vide da je sve to uzalud, on izreče ovakvu presudu: Galilejskom učitelju Kiru, i jednovernom mu Jovanu, koji su prezreli carsku naredbu i odbili da prinesu žrtvu velikim bogovima, – naređujem da se po zakonu carskom otseku glave.

I vojnici ih uzeše i posekoše ih trideset i prvog januara 311 godine, na onom istom mestu, gde i svete device sa majkom svojom položiše duše svoje za Gospoda svog. A potajni hrišćani uzeše sveta tela njihova, i krišom ih česno sahraniše u crkvi svetog apostola i evanđelista Marka u zasebnim grobovima: u jednom – svete mučenike Kira i Jovana, a y drugom – svetu Atanasiju sa kćerima. Posle pak mnogo godina, za vreme blagočestivog cara Teodosija Mlađeg, sveti Kiril, patrijarh aleksandrijski, dobi naređenje preko Anđela Božjeg, te prenese mošti svetih mučenika Kira i Jovana u naselje Manutin, da bi isterali odatle mnoštvo demona, u slavu Hrista Boga našeg, slavljenog vavek sa Ocem i Svetim Duhom, amin.

SPC

POSTAVI ODGOVOR

*